Kasnim. Naravno da kasnim, ali ovaj put je opravdano. Letela sam iz Narodnog pozorišta brze od Fleša, verujte. Stigla sam u Elektropionir oko dvadeset do 22h da bi mi članovi benda Door Window 9 rekli da su već završili… Halo, režija? Kao odgovorna pankerka vas molim da svirka ne počne tačno na vreme. Ili bar ne u 21h, ima nas koji dolazimo iz pozorišta, ili sa časa baleta.. kao onomad. Od dragih ljudi saznajem da DW9 kida, kao i po običaju. Moja infiltrirana grupa obožavaoca kaže da planiraju turneju po Evropi i nove stvari. Društvo, to je za svaku pohvalu, za muda i energiju koja na mladima ostaje. Sledeći na binu izlaze Zimbabveanci, bend na koji bez zadrške prosipam pivo i skačem po ljudima u publici. Ako niste čuli za Zimbabveanski zavod za zaštitu zverova – propustili ste mnogo. Otvaraju svirku pesmom Plaši me ovaj grad… Meni možda i omiljenom pesmom. Pesma koja opravdava svaki naš strah i svaku strepnju prema ovom belom gradu koji skrnave svakim danom sve više i više. Njihova zimbabveanska energija je ono što fali sceni danas, i ono što želite da vam zvoni u ušima kad već ne možete da spavate noću. Sistem je u problemu/problem je u sistemu je refren pesme koja reflektuje ono što nam danas rade. Od seče drveća do rušenja grada – verujete, sistem je u problemu, a mi smo sistem. I naravno, završavaju svirku sa tako Čovečijim očima, kroz koje gledate kroz prozore nove u prizore stare i prizivate bis iz sveg glasa, ali zakoni Cetinjske to ne dozvoljavaju. Jebi ga. Navy sav tarantinovski štima svoje instrumente i obećava energičan nastavak. Masa ljudi puni Elektropionir, ozarenih i rumenih lica od pića jedva čeka da počnu. Neko gubi, a neko dobija – novi kult i novi poredak definitivno vladaju klubom. Kreće pesma Dan D i Vanja skače na binu kradući mikrofon od Navya.. Tri sekunde kasnije, njih dvoje glasno pevaju refren pesme zajedno ‘tri duge nedelje, tri jebene godine čeka se dan d’ – a odgovor je definitivno bio da. Lično i personalno, moj omiljeni momenat je bio kada je Andrej počeo da udara po bubnjevima na pesmu Neću da pijem sam, gde je Navy samo pitao imamo li svi alkoholno piće u rukama. I zaista, ko želi da pije sam u ovom gradu gde svi su ludi? Ali neizostavno mi je da pomenem Stanka, pratećeg vokala, koji preuzima ulogu glavnog pevača i razbija Bombardere – kakve do sad niste čuli, verujete. Kraj svirke definitivno obeležava minimum drugi bis gde sve apsolutno baš briga za kraj radnog vremena i za kućni red. Bar pola kluba se penje na binu i krvnički peva Tarantina. Epilog priče, zabole nas i za pravila i za komšije, jer smo mnogo zajebani kao Kventin Tarantino.
Autorka teksta: Teodora Janković
0 Comments