Ko je imao prilike da čita moje izveštaje na drugim portalima shvatio je da svirke shvatam religiozno. Tradicionalno okupljanje kod mene, u Veroni ili u parkovima, je nešto što se praktikuje bez pitanja. Juče je bio red na moju gajbu, ali od cele ekipe samo je Kosta došao, sa slovenačkim pivom i psovkama upućenim GSP-u. Ali zlu ne trebalo, pozvala sam i svoje jedine ženske prijatelje, tako da žurka ne propadne. Uz Kostino standardno požurivanje mog spremanja i moje mahnito trčanje po kući zbog istog, odlučili smo da pre svirke odemo do BIGZ-a na probu mile nam Skadrille. I znate šta, uz sve to nismo kasnili na svirku!
Prošetali smo do Garaže gde su nas dočekali ostali sa već poznatim pričama i pivom. Za divno čudo nije bilo bulumente ljudi ispred kluba kao inače, ali shvatih da je tek pola 22h i da realno ima vremena. Kasnije se ispostavilo da i nisam baš bila u pravu. Bilo kako bilo, napokon je došao red na drugo po redu svirku Giljotine. Njih ste imali prilike da čujete u Kuglašu kad smo moj čovek i ja organizovali festival Hleba i Igara. Giljotina je od februara proširila svoj repertoar i digla energiju na viši nivo. Svoj prvi nastup otvorili su obradom narodne pesme Pukni zoro, a ovaj put su nam obećali nešto drugo za dušu. Naime, dobili smo poprilično prijatno iznenađenje u vidu još jednog titana prošlih vremena, Marš na Drinu. Jovan na električnoj gitari je početak benda. Nemoj da batališ muziku kad porasteš, molim te. Petar, pevač i kraj Giljotine, svakom probom i danom sve više oblikuje u dobrog vokala i još boljeg šoumena. Interakcija sa publikom između pesama je uvek na zavidnom nivou, specijalno od strane nekoga kome je to nešto sasvim novo. Nakon još par pesama, onih starih i onih novih, šaku golotinje i vulgarnosti, Giljotina je polako krenula da završava svoj nastup. Pustivši svog bubnjara Ogija, iza bubnjeva seda neki novi klinac za poslednju pesmu, Azrael.
Pauza između činova, ostanite na svojim mestima ili zapalite pljugu ispred. Životinje su spremne da izađu na binu. Hajde uz Forse je pesma koja otvara ostatak večeri i u Garažu ulazi još nekolicina ljudi. Ali da, nisam bila u pravu kada sam rekla da će biti puno. Pomalo razočaravajuće kada se setim svake prethodne svirke Životinja gde niste mogli da trepnete od količine ljudi i dima od upaljenih baklji. Male bebe kao pesma koja je okidač za šutke i divljanja. Mislim da već 30 godina radnog staža Životinja njihova energija ne može da opadne ni minimalno. Celu scenu čini ekipa sa raznih tribina što se moglo videti i na sinoćnoj svirci. Svi navijamo za mnogo toga, ali smo na kraju dana svi deo iste scene. Uvek se oduševim horskom pevanju pesama, šutkama i bodrenjem benda, što sve izgleda kao dobro uvežbana koreografija, jedan divan osećaj. Lep, jak i dobar đak je jedna od par izabranih pesama koja nikoga nikada ne ostavi ravnodušnim. Zidovima Garaže opasno su orili naši povici pesme Beograde, a tonac uopšte nije štedeo pojačala.
Do sledećeg puta, kada će nas nadam se, biti u većem broju!
Autorka teksta: Teodora Dora Janković
0 Comments