Na pitanje kog je žanra njen film, Sofija Kopola je rešila da pomalo izvrne onu kovanicu romantična komedija i da je nazove romantična melanholija, i na neki način – bila je apsolutno u pravu. Možda najbolji mogući način da se zaista zavoli ovaj film je da negde i na neki način budeš „izgubljen”, kao i dvoje likova koje su tumačili Bil Marej i Skarlet Johanson. Ja sam ga gledao više desetina puta, ali zaista zavoleo u nekom krajnje bizarnom periodu života, spremajući ispite za fakultet koji nikad nisam završio. Baš u tim nekim kasnim noćnim satima dok sam učio, televizija Palma Plus, jagodinska, puštala je na svom kanalu one, ako se sećate, DVD-jeve što su prodavali na trafikama za 99 dinara. Iako je tih „jeftinih” filmova u ono vreme oko 2008. ili 2009. bilo zaista mnogo, disk sa Lost in Transaltion je pretio da potpuno prekine sa radom, koliko ga je filmski urednik jagodinske televizije trošio.
Makar dvaput nedeljno sam gledao ovaj film i znam ga, realno, napamet. Toliko da sam sad, kad sam za potrebe teksta reprizirao, i dalje znao sve detelje i replike (omiljena – I guess goodbye, and enjoy my jacket, which you stole from me), ali i sitnice, tipa, koju će hranu naručiti u restoranu nakon što ga je ona uhvatila u prevari sa pevačicom, do stiha koji će Marej otpevati Skarlet kao prateći vokal dok ona peva Brass in Pocket grupe Pretenders na karaokama. Defitnitivno taj osećaj besciljnog lutanja dvoje likova iz filma sam uspeo da prepoznam u nekim svojim. A i probleme sa spavanjem očigledno, jer su emitovanja filma bila gotova tamo negde iza 4 ujutru.
Sofija Kopola je svoje, ispostaviće se, kapitalno delo napravila u svojoj 33. godini. Premijera filma je bila 12. septembra 2003. godine. Priča o devojci koja odlazi na put sa svojim suprugom, tražeći sebe i svoje buduće ja, gubi muža (jer joj realno ne treba), a dobije prijatelja (kog realno više nikad neće videti) možda je nešto što je i sama doživela, ili makar želela da ima u nekom delu svog života. Tu emociju je uspela da pretoči u krajnje iskren i dirljiv film. Ovo dirljiv možda treba da ide pod disklejmerom, jer je on samo odradio tu najdublju emotivnu priču ako ste znali i želeli da je vidite. Znam mnoge kojima je ovaj film nešto najdosadnije na celoj planeti, i okej, nikad nisam imao nameru da ih ubeđujem da nije. Njihov problem.
Ovo je film koji je ona pravila za Bila Mareja. Marej je velikan američke komedije, ali i glume, koji nije dobijao pravu priliku. Malo zato što nije imao sreće i živi u svetu u kom se komičari posmatraju kao glumci drugog reda. Malo zato što je težak kao crna zemlja. Sve one priče koje se pričaju o njemu, dobre ili loše, su verovatno istinite. Ume čovek da ustane na levu nogu tog dana, ne zna se šta će reći i šta misli, a šta ne misli. Oteraće svakog od kolega na mesto gde sunce na sija ako misli da ne zaslužuju da uopšte budu tu. Ali će i biti lik koji se druži sa nasumičnim ljudima na ulici i privatnim žurkama, van bliceva i svetla pozornice. Ustanete ujutru i ne znate kog ćete Bila Mareja dobiti.
Takav lik, tužnih očiju, sarkastičnih primedbi i srca koje kuca tamo negde ispod je dobio par zaljubljenih očiju, Kopolinih, ali i Skarletinih, za potrebe filma. Njihov odnos, glumački, danas kažu neke priče, nije baš bio najsjajniji jer, kao što rekosmo, Bil nije najprijatnije stvorenje, a tada jedva punoletna, osamnaestogodišnja Skarlet koja se zaletala u svetski vrh, sigurno mu nije ostala dužna. Nedelju dana pre samog snimanja, niko nije znao kako će Bil i stići u Tokio (i da li će). Bil nije imao menadžera, niti mobilni, javljao se kad se javi, potvrdio je da će doći, ali to nije bila baš najjasnija i najčvršća informacija. Bez obzira na sve, i na te neke navodne loše dane, siguran sam da su postojali i oni dobri, koje je kamera uhvatila, jer je i sama Sofija pričala da je dosta dijaloga u filmu improvizovano, a da je kamera samo snimala i nije se gasila.
Možda je danas najbolje ostarilo to što se ova dva lika nisu smuvala (i ne, ne mislim zbog očigledne velike razlike u godinama), jer to nikad nije ni bila poenta. Just two lost souls swimming in a fish bowl i u svetu koji nije njihov. Taj daleki istok sa neonskim reklamama koje svetle kao oglasi za pečenjare na Ibarskoj magistrali, i njegovo slikanje je nepravedno optuživano za rasizam u tim forama na račun Japanaca. Međutim, svet o kom se pričalo i izgubljenost su bili univerzalni. Tokio je samo bio lepa scenografija. Na kraju, najintimnija scena koju je kamera mogla da zabeleži u ovakvom filmu je scena dvoje ljudi koji konačno mogu, usled unutrašnjih nemira i džet lega, da zaspe jedno pored drugog.
Ovo je i film o Kopolinom budućem razvodu. Dokumentarac o snimanju filma pokazuje da je u samim počecima produkcije na setu bio i Sofijin tadašnji muž, čuveni reditelj Spajk Džonzi (Biti Džon Malkovič, Adaptacija), da bi on jako brzo nestao sa snimanja. Međutim, pojavio se lik muža u filmu kog je tumačio Đovani Ribizi. On je prikazan kao douchebag i kamen u cipeli glavne junakinje koji samo nestane na pola filma, a i ima neki „interesanatan” flert sa rendom glumicom koju je tumačila Ana Faris, a koja realno predstavlja Kameron Dijaz (iako su svi oko filma to negirali, realno jeste ona). Još kad dodamo da je Dijaz sarađivala u stvarnom životu sa Džonzijem na filmu Biti Džon Malkovič…
Realno, tad shvatimo koliko je vreme pre 20 godina, iako sa svim jakim forsiranjem tabloidnih medija i novosti, med i mleko u odnosu na današnje, jer su se ove zakulisne radnje tek tu i tamo pojavljivale i prijavljivale. Danas, da se to desilo, imali bismo opet Don’t worry darling varnice u medijima. Džonzi i Kopola će raskinuti godinu ili dve nakon filma, ali kontam da se, kad je pogledao film, reditelj sigurno osećao kao da je dobio poruku – we need to talk.
Nekih petnaestak godina kasnije, Džonzi će napraviti njegov odgovor i film o razvodu, Her, u kom će lik Runi Mare podsećati na Sofiju, tako da ova dva filma možete da pogledate jedan za drugim, ako želite da naudite sebi i svojim krhkim osećanjima. Da, u Her se glasom pojavila i Skarlet, pozajmljujući ga za AI u koji se zaljubljuje glavni lik, kog je tumačio Hoakin Finiks. Možda to govori o tome ko je dobio Johansonovu u brakorazvodnoj parnici rediteljskog para.
Bil Marej i Sofija Kopola
Melanholija na filmu, sa sitno komičnim zaokretima koji vas ne teraju da se držite za stomak od smejanja, već da pomalo iskrivite usne u osmeh, je svakako postojala i pre ovog filma, ali sa Lost in Translation je dobila svog glavnog predstavnika, kako u nezavisnom, tako i regualrnom filmu, s obzirom na to da je Kopola dobila i Oskara za originalni scenario. Nakon ovog filma, svi su imali sa čime da mere i porede film o tužnoj devojci ili dečku koji zamišljeno gleda kroz prozor, dok iza šiba neka odlična pesma nekog indie benda koja će više objasniti stanje glavnog lika nego sam scenario. Sa druge strane, usamljenost nikad bolje nije mogla da bude uhvaćena nego u vremenu s početka veka, kad je delovalo da je tehnologija dovoljno uznapredovala da se daljine reše, a opet – nedovoljno da pomogne. Danas, devojka u Tokiju (ili dečko, ne pravim razliku) ne bi bila sama na isti način, mogla bi da vrti TikTok do besvesti ili da šalje poruke u Whatsapp grupe.
Film je pokrenuo eru Skarlet Johanson. Iako će ona kasnije glumiti u većim i komercijalnijim filmovima i dobijati nominacije za Oskara, ovo je onaj film kad smo je po prvi put zaista upamtili. Zvuči neverovatno da ona ima samo 18 godina u ovom filmu jer deluje, ali i još bitnije, zaista glumi zrelije. Prava je šteta što svoju prvu nominaciju nije zabola ovim filmom. Ono što je veća šteta je što Bil nije dobio svog Oskara za ovakvo ostvarenje. Volim ja Šona Pena, ali to što je Akademija rešila da, ispred Marejovog tihog performansa tipa u krizi srednjeg doba koji se konačno budi, nagradi Pena koji vrišti u filmu Mistična reka, je za zatvor. Marej je u ovom filmu pokazao sve što ima, kako komično, tako i dramski. Ali dobro, uz Marejev tip ličnosti više ide nepravedno izgubio nego dobitnik Oskara. Srebro sija kao zlato, i svi ti fazoni.
A čak i da ništa ne valja između, film ima jako otvaranje i zatvaranje – dovoljno za klasik. Prva scena je krupni kadar Skarletinog jedvapunoletnog dupeta, koji je i dan danas ogroman mindfuck svima, jer zašto i kako, pogotovo kad dolazi iz perspektive žene koja režira tu scenu, a završava se i pitanjem za sva vremena: šta joj je Bil šapnuo? Svi ti romantičari su želeli da veruju da će se naći nekad kad se vrate kući, ali ima i onih koji žele da veruju da će sve biti u redu na kraju i da nije istina da čovek zaista prespava trećinu svog života. Uz taj šapat svira Just like Honey, čuveni shoegaze klasik benda The Jesus and Mary Chain, pesma uz koju bi i mnogo gluplja, lošija i ružnija scena bila lepša. Muzika je bitna, i tu su bendovi i Air i Phoenix i Kevin Šilds iz My Bloody Valentine, ali ništa od muzike ne nadmaši scenu karaoka i nespretno pijano pevanje Pretendersa i Brajana Ferija.
Za kraj, primetili ste da u tekstu govorim Bil i Skarlet, a ne korstim imena njihovih likova. To je zato što sam poslednjim gledanjem skontao da se njih dvoje nikad ne upozanju zvanično u filmu. Da, on se zove Bob, da, a ona Šarlot, ali ne postoji scena zdravo ja sam Bob, zdravo ja sam Šarlot, odmah kreće radnja između njih, kao da znamo da tako treba, i da smo zbog toga tu. Da je sve baš kao med.
0 Comments