Siguran sam da je neki mali selja iz kakve Arizone, Masačusetsa ili Oregona tog avgusta 1991. prešao mnogo kilometara da bi pogledao uživo bend za koji je znao da će za samo par nedelja biti proglašen za najveći na svetu – Nirvanu. Nevermind je izašao u septembru te godine, ali on je već znao par velikih hitova i bio je uzbuđen što će ispred sebe videti trojac koji sluša već nekoliko godina unazad, prati im svaki korak od prvih bučnih demoa do veličanstvenog puta ka vrhu sveta. Osećao se jako srećno i počastvovano što je savremenik te muzike i nije mu bilo žao što će nakon povratka kući verovatno jesti hleba i paštete jer je spucao sve pare na put i kartu.
Avgusta 2024, ovaj selja što piše ove redove je zapucao do Budimpešte da bi, mesec dana pre izlaska albuma koji će ih konačno popeti na pijedestal indie rock-a, slušao uživo (doduše ponovo) Fontaines D.C, bend za koji mu nije jasno kako već sad nisu najveći na planeti, ali i za koji je ubeđen da će jednom to postati.
Na toj svirci, momci su zvučali moćno i veliko kao kakav uragan, sa dovoljno buke koja tera na ispoljavanje akumulirane energije, a opet – sa dovoljno nežnosti i melanholije koju vokalista Grijan Četen ispoljava u svojim stihovima. Pesma Favourite mi je… pa, favourite već neko vreme, ali bi bilo glupo reći da sam samo zbog nje prevalio toliki put. Iako kad krene onaj savšeni rif imam osećaj da mi se svaki atom sreće pocepao na dva, i onda se tako svi duplirani grle. Da, ja atome zamišljam kao one animirane m&m bombone.
Koliko vidim po svojim mrežama, velika količina (dobro, njih 20-ak) je išla iz Srbije u Ljubljanu da sluša ovaj bend, a znam za barem još 20 koji bi to voleli. Nas 50 u Srbiji nismo baš kritična masa za njihov koncert, ali Četen je u jednom od poslednjih intervjua rekao, ničim izazvano, da mu je velika želja da svira u Srbiji, i siguran sam da je svako ko poznaje promotere koncerta odavde poslao poruku i siguran sam da su dobili zauzvrat neku – „jedi bre go*na, i ti tvoji bendovi koji ne mogu da mi se isplate” poruku.
Za one koji ne znaju, momci dolaze iz Republike Irske i bukvalno se ni po čemu njihova biografija ne ističe u odnosu na bilo koji drugi bend. Okupili su se 2014, skupila ih je zajednička strast ka muzici, ali i poeziji. Drljali su svoje gitare trudeći se da postanu relevantni, kao i svi njihovi standardni uzori koje su mnogi pre i mnogi posle imali. Čuli smo za njih 2019. godine kad je album Dogrel izašao, a oni isporučili hit kao što je Boys in the better land. Onda su sledeće godine izbacili još veći i bolji album, A Hero’s Death, naslovnom pesmom nas bacili na dupe, dok su baladnom I Don’t Belong i bend i Grijan kao tekstopisac pokazali zrelost netipičnu za današnje klince.
Nakon ovakva dva albuma, normalan bend bi malo usporio, izmuzao slavu, pravio turneje i turneje. Da, Fontaines D.C. su putovali i bili zatrpani svirkama i festivalima, ali nisu prestali da prave stvari i 2022. su izbacili još bolji album pod nazivom Skinty Fia. Ova staroirska sintagma znači prokletstvo jelena, a zajedno sa omotom albuma na kom se i nalazi autohtona vrsta irskog jelena, koja je btw ugrožena, naslućujemo da su teme na ploči bile okrenute ka samoj domovini, kao i raznim osećanjima kad je posmatraju sa strane. Iako je album podario velike hitove kao što su Jackie down the line, ili Roman holiday, kao i eklektiku pri kojoj su se zaigrali sa elektronikom kao da je 1996, a The Chemical Brothers su najveći bend na svetu, ipak je pesma koja razoružava i diže bend u panteon večne slave – I love you.
Počinje refrenom u kom prvo pomislite da se Grijan obraća voljenoj osobi, a onda kad krene, pesma se polako razmotava u listu žalbi koju Četen ima. Shvatate da je Irska ta koja je predmet ljubavi iz naslova, ali i ona koja mu uzima sve. Nešto kao kad je James Murphy pevao New York I love you, but you’re bringing me down, ili kao kad se bilo koji ovdašnji iskreni patriota zapitao kako i zašto može da voli zemlju koja mu ubacuje klipove u točkove svakog dana.
Ono što meni nije jasno je kako to da ovaj bend sad već ne slušamo svi i svi imamo njihove albume na vinilu (ako ste, naravno, pripadnik sekte koja iste skuplja). Od 2019. godine, kad je izašao Dogrel, pa preko A Hero’s Death, do Skinty Fia, bend izbacuje svaki put album bolji od prethodnika. I to rade u gotovo godinu ili dve dana razmaka. Taman kad pomislite da je to greška i da treba malo da se ohlade, momci vas razoružaju još boljom, modernijom vizijom post panka. U međuvremenu, Grijan Čatan je nakon genijalnog Skinty Fia albuma izbacio svoj solo album 2023, na kom je poželeo da bude kroner u baloneru kao Džon Kjuzak, sa pesmama koje više mirišu na kantautore poput Nila Janga. I taj album je bio u vrhu ostvarenja iz prethodne godine.
Ja nemam tetovaže, verovatno ću nekad neku napraviti, ali do pre neku godinu jedino sam želeo da tu, na levoj strani ispod sise, iliti srca, ko kako voli da gleda, stavim lik dva čoveka, Aleksandra Mitrovića i Grijana Četana, kao dvojice ljudi koje volim kao da su mi iz kuće, jer svako me je u svom zanatu obradovao i razoružao svojom pojavom i doneo dokaz da postoje stvari koje i u današnjem vremenu kidaju. U međuvremenu sam se ohladio od Mitrovića otkako je otišao u Arabiju, pa bih, da sam uradio njegovu sliku na svom telu, morao da plaćam neku lasersku operaciju. Grijan je svoje mesto zaslužio nakon 3 + 1 albuma kao vođa benda, ali i solo igrač koji svojim stihovima mnogo bolje ume da kaže stvari koje osećam. U takvom raspoloženju dočekujem Romance, njihov novi album, tako da – ulozi su veliki. I mnogo veći bendovi su kroz istoriju propadali sa tolikim ulozima.
Neizvesnost je trajala nekih 15 minuta slušanja albuma, dok nije krenulo In the Modern World, kad shvatam da uz one prethodne poznate singlove imamo još jedan Fontaines D.C. klasik ispred sebe.
Dve godine posle Skinty Fia, tako velike i kompleksne ploče, izbaciti novi album je ravno samoubistvu za karijeru, jer realno je da ne možete bolje. Odnosno, ako možete bolje od toga, onda ne treba o vama da pričamo kao o najboljim izvođačima trenutka, već treba da krenemo u onu GOAT priču koju sportski fanatici vole. Fontaines D.C. nisu napravili bolju ploču od prethodne, samo su napravili još jedno remek-delo. To „samo” ne može da napravi 96% bendova trenutno na svetu.
Album kreću rečenicom maybe romance is place kojom nastavljaju da jašu na talasu realizma, a koji praćen njihovim refrenima i melodijama, kao i stavom, gotovo da zvuči kao optimizam. Centralna pesma albuma je In the Modern World, i na njoj Grijan kaže kako in the modern world I don’t feel anything, but I don’t feel bad. Prihvatanje da je ceo svet odavno postao traka u fabrici koja hrani naše konzumerističke TikTok porive, ali i nauk da konačno živiš s tim, da prihvatiš, sažvaćeš i teraš dalje. Iz pera čoveka koji je do pre samo četiri godine pevao o tome kako ne pripada nigde, ovi stihovi zvuče gotovo kao da je napisao Hello my sunshine. Weltschmerz i dalje postoji, ipak je to načitana bodlerovska glava, ali odrasta se i uči se da se pliva. Ostale pesme prizivaju 80-e i 90-e. Tu je i Oasis (toliko pominjan ovih dana), tu je i shoegaze devedesetih koji ponekad deluje kao jedan od najhajpovanijih žanrova među klincima koji nisu bili ni u planu kad je Slowdove počinjao.
Momci su rešili da promene autfit, pa izgledaju kao pet idiota koji se spremaju da odsviraju najosrednjiji nu-metal album s početka 2000-ih. Ali te zelene trenerke i frizure sa dosta gela imaju svoj šarm u cilju da svakim novim albumom želiš da predstaviš nešto novo. Grijan nosi suknju, iliti kilt. Nisam znao da je to dozvoljeno danas. Mislim, iz kul perspektive, a ne gender studies perspektive. Sa ove druge strane znam da je sve dozvoljeno. Ali da, nakon Džonatana Dejvisa i njegovog Korna, imamo ponovo frontmena koji nosi kožnu suknju and I don’t feel bad about it.
Starbuster sa svojim pulsirajućim basom deluje kao ispao sa Skinty Fia albuma. Na pesmi Bug kao da se citira onaj stari kriperski mim u kom vas on pita šta bi uradila ako bih se ja pretvorio u bubu pred vama. Ipak, naš pevač više okreće na to šta bi bilo kad bi se on promenio za nju i kad je to bilo kome dobro donelo. Na Death kink i dalje peva o svim sitnim glupostima od kojih u vezama poput grudve nastaju lavine. Na Horseness is the whatness imamo citiranje Džojsa. Normalno, jer momci su Irci, zaboga. Za kraj nas čeka Favourite, možda ne ključna pesma albuma, ali svakako najbolja. Pesma koja je mogla da se pojavi i u 80-im i 90-im i 2000-im i 10-im i sad, i svaki put bi bila sveža, nova i moderna, i svaki put bi bila takva da bi svaki bend koji drži do sebe prodao dušu đavolu da je ima u repertoaru. Kao što je In The Modern World optimistična u svom prihvatanju ove bulje od života koju svi živimo, Favourite može da bude kao razgovor čoveka koji se oprašta sa svojom voljenom, ali u tom dijalogu nema plakanja, već samo slavljenje života i čekanja nečeg novog što se krije u budućnosti.
Na ovom albumu momci su otišli u drugom smeru, i to je možda bolje po njih same. Možda im je dosadašnji tok karijere obezbedio kultni status kod mrsomuda kao što sam ja, ali da bi se krenulo dalje i postalo veće ime na posteru festivala, očigledno je potreban taj oasisovski kik koji će naterati i one opijene svakodnevicom, problemima, i zaglavljene u konstantom loop-u od 4 i po pesme da im daju šansu. Romance je upravo takav album. Maybe Romance is a place u kom ćemo se svi sresti do kraja godine, skinuti znak pitanja iz naslova, i reći da – Fontaines D.C. je trenutno najbolji bend na svetu.
0 Comments