fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Telefonske govornice - simboli komunikacije u prošlosti ili buduće atrakcije? ✹

Gustavo Fring: Neoliberalni ekonomista u svetu droge

U iščekivanju pete sezone jedne fenomenalne prequel TV serije – Better Call Saul – odao sam se ponovnom gledanju čitavog tog serijala, kao i gledanju Breaking Bad, serije koja se nastavlja na već pomenutu, takođe u celosti. Jedan od trojice glavnih likova čije sudbine kao gledaoci pratimo i u Better Call Saul (u daljem tekstu […]

15. April 2019

U iščekivanju pete sezone jedne fenomenalne prequel TV serije – Better Call Saul – odao sam se ponovnom gledanju čitavog tog serijala, kao i gledanju Breaking Bad, serije koja se nastavlja na već pomenutu, takođe u celosti. Jedan od trojice glavnih likova čije sudbine kao gledaoci pratimo i u Better Call Saul (u daljem tekstu BCS) i u Breaking Bad (nadalje BB), jeste Gustavo Fring (pored Sola Gudmena i Majka Ermentrauta).

Da ne ulazimo u nebrojena priznanja i nagrade, što ih dodeljuje kritika, što publika, obe ova ostvarenja verovatno spadaju u najbolje serijale ikad snimljene za televiziju. Nijedna serija, pa čak ni Igra prestola, nema toliku armiju fanova. Kult masovnog onlajn čekanja i odbrojavanja sati do početka nove sezone trend je koji je zapošeo upravo sa BB.

Kao takve, BCS i BB, kao po dobroj staroj novinarskoj definiciji, odlično su obavile i obavljaju tri zlatne funkcije – da informišu, edukuju i zabave. Nebrojeni su važni društveni komentari koje možemo pronaći u ovim serijalima, a posebnu pažnju privlači anti-kingpin Gustavo Fring. Nakon maratona koje sam recentno pogledao, došao sam do teze kako je Gustavo Fring odlična, vrlo detaljna i direktna kritika neoliberalizma! Dobro, ne neoliberalizma kao pukog ekonomskog sistema, već nekoliko određenih njegovih segmenata: korporativnosti, fetišizacije profita, dvoličnog men-menadžmenta i antihumane prirode kapitalizma.

Dragi ekonomisti, ne odustajte, moliću, od čitanja! Ovde ne pokušavam da udarim na jedan tako kompleksan političko-ekonomski sistem koji žari i pali svetom decenijama unazad, niti pokušavam da ga teoretski ili empirijski pobijem! Iskoristiću lik Gustava Fringa, simboliku i kontekst u TV seriji da probam da ukažem na neke suštinske i neljudske manjkavosti sistema u kojem se rađamo, živimo i umiremo. I u kojem za to vreme privređujemo. Takođe, pretpostavljam i da ste već gledali ove serije ili makar jednu od njih.

Volter Vajt i Džesi Pinkmen proizvode najkvalitetniji mogući kristal-met: njihov problem je u tome što ne umeju na pravi način da ga plasiraju na tržište droge u Albukerkiju. Njihovi dileri, odnosno direktni prodavci, bivaju ubijeni, uhapšeni, ili sami napuštaju taj posao. Volterov i Džesijev startap koji obećava tako ulazi u veliki problem, jer proizvoda ima, ali ne znaju kako da ga prodaju. Tada ih njihov advokat Sol Gudmen posavetuje da treba da pristupe većoj, bolje organizovanoj firmi, koja će njihov proizvod moći da uspešno distribuira, osiguravajući na taj način sigurnu zaradu Volteru i Džesiju. Tako Volter odlazi na sastanak sa Gustavom Fringom, vlasnikom najvećeg biznisa sa kristal metom sa ove strane Rio Grandea.

Nakon svih donova, old skul mafijaša, gangstera, gospodara ulice, pimpova i kingpinova koje kao publika srećemo kroz pop-kulturu, veliko je osveženje kada naiđemo na čoveka koji se bavi kriminalom (u ovom slučaju prodajom droge) na tako očigledno korporativan način. Gustavo Fring paralelno vodi dva biznisa: osim carstva droge koje je glavni izvor njegovih prihoda, on je i vlasnik lanca restorana brze hrane Los Pollos Hermanos, koji je neka vrsta KFC u ovim serijama.

Mnoge scene i kadrovi u BCS i BB ukazuju nam na to da Gustavo oba svoja biznisa vodi sa identičnim pristupom. Vrlo savremeno i neoliberalno! Restorani Los Pollos Hermanos su odličan prikaz dobre konkurencije na tržištu restorana brze hrane. Kako je Gustavo vlasnik lanca od 14 restorana diljem jugozapda SAD, možemo zaključiti kako se njegov biznis odlično razvija: za nešto više od 15 godina, koliko je Gustavo državljanin SAD, počev od prvog, malog restorana, došao je do brojke od 2 miliona mušterija godišnje. Reklama za Los Pollos Hermanos ukazuje da je marketinška kampanja veoma snažna i da se radi o pametnoj investiciji.

Kao što ste i primetili, kraj ove reklame i scene u kojima se pakuje i transportuje droga, odmah nas prebacuje na prikaz Gustavovog hendlovanja prodaje droge. Kada napravi super-laboratoriju za kristal met, on je Volteru predstavi kao investiciju, pritom mu govoreći koja je minimalna količina pproizvoda potrebna na nedeljnom nivou, kako bi ta investicija bila ekonomski održiva. Za neoliberale, rak rana tržišta su karteli. Mnogi domaći ekonomisti su se u tom smislu ostrvili na taksi kartele, primera radi. U BCS i BB, kartel iz Meksika, čiji je i Gustavo član tokom jednog dela serije, kontroliše cene kristal meta. Kao pravi neoliberal koji želi slobodnu utakmicu i da najbolji proizvod uzme najveći deo kolača, on mora da ukloni kartel, odnosno da pobije sve njegove članove. Što i čini! Tada njegova korporacija preuzima dominantnu ulogu na tržištu i još više širi svoj biznis.

Iako čemo vrlo lako pomisliti da Gustavo zbog osvete želi da pobije kartel, Don Eladia i porodicu Salamanka, prava istina se krije u nekoliko sitnih detalja: Gustavo ima priliku da se reši Hektora Salamanke nekoliko puta pre nego što ode u Meksiko da se obračuna sa kartelom; iako je kartel ubio njegovog partnera (fanovi spekulišu da je reč i o potencijalnom ljubavniku), Gustavo odbija da se povinuje old skul zakonu kriminalaca – krvnoj osveti.

Gustavo zapravo uništava kartel tek kada ih je zbog kvaliteta proizvoda prerastao i kada mu više nije dovoljan profit koji ostvaruje po dogovorenoj ceni. Ukratko, kako bi proširio biznis i ostvario veći profit, Gustavo napušta parenting kompaniju i, eliminišući konkurenciju, postaje maltene monopolista na svom tržištu, vlažni san svakog preduzetnika.

Stvar koju neoliberali često ističu je zalaganje za racionalno ponašanje pojedinca na tržištu. To znači da svi koraci koji neko preduzima imaju direktne posledice i da ih racionalni građanin svesno čini, na svoju štetu ili korist. Gustavo je vrlo precizno oličenje ovog principa: on je vrlo staložena, mirna i proračunata osoba. On je, najpre, racionalni ekonomista koji vaga moguću dobit ili gubitak kao posledice svojih postupaka.

Ono gde stvar postaje mračna i polako se preliva u stvarnost je momenat kada shvatimo da gorenapisano znači da je i kriminal ili neka druga protivzakonita radnja za racionalnog ekonomistu takođe proračunat rizik. U određenom slučaju, neka kriminalna radnja se pokazuje kao isplativa ako se uspešno sakrije od institucija. Ako neko stekne novac na nezakonit način, i uspe da ga ’’opere’’ pre nego što institucije saznaju, neće biti nikakve lustracije jer nema dokaza. Dakle, proračunati rizik se isplatio, i kriminal se isplatio. Naravno, ako racionalno igrate, nećete rizikovati kriminalno ponašanje ako nemate jaka leđa ili dovoljno novca ako nešto pođe po zlu; ako uspete da, na primer, privatizujete nebrojena društvena preduzeća, operete novac, a imate i dovoljno novca da se nagodite sa sudom, vaše nezakonito ponašanje je bilo racionalno isplativo! Ako odlučite da monopolišete neko tržište u celoj zemlji, možete proračunato da ’’podmažete’’ nadležne institucije da vam prilagode zakone i subvencionišu vas, pa ako prođe – prođe, ako ne, imate dovoljno novca da platite dobrog advokata da ubedi sud da niste krivi ni za šta. Proračunato ekonomsko ponašanje! Gustavo Fring se tako i ponaša: za javnost, on je uspešan biznismen i vlasnik lanaca restorana, glavni filantrop i finansijer policije u Albukerkiju. Kada ipak uđe u svoju kancelariju, on se okreće proračunatom ekonomskom planiranju na tržištu gde vodi svoj drugi biznis.

U svetu u kojem štednja ide tako daleko da portali objavljuju koliko vam vremena treba da pročitate određeni tekst da biste i to malo vremena uštedeli, možda nije loše zapitati se dokle ide idu granice žrtvovanja u svrhu ostvarivanja što većeg profita.

Zanimljivo je šta saznamo o Gustavu sceni kada kartel ubija njegovog partnera Maksimina: Gustava u toj sceni zovu Čileancem, a kako je na ekranu ispisano da je scena smeštena u drugu polovinu osamdesetih godina, možemo zaključiti da je Gustavo otišao iz te zemlje neposredno pre pada Augusta Pinočea. Banditi i Don Eladio Gustava nazivaju i generalisimusuom, što ukazuje na to da je ovaj bio blizak vlastima u Čileu za vreme vladavine Pinočea. Don Eladio čak i govori Gustavu da je ostao živ samo zato što Don Eladio zna ko je Gustavo u stvari, odnosno da bi njegova smrt izazvala veliku opasnost po kartel. I kasnije, kada inspektor Henk Šreder ispituje Gustava, ovaj vešto manipuliše i krije zbog čega ne postoje podaci o njegovoj prošlosti – pravda se manjkom ljudski prava u Čileu, a sve da bi zavarao svoj trag i činjenicu da je bio deo Pinočeove strahovlade.

Gustavo Fring kao ličnost je odlična paradigma za dva lica neoliberalizma – onog koje je efikasno, radno, uspešno, progresivno; i onog koje uništava čoveka, njegovu ljudskost, a njegovi bližni i okolina postaju kolateralna šteta.

Gustavo kao vlasnik restorana je stalno nasmejan, uslužan, lično prisutan u svojim restoranima. Direktno komunicira sa svojim zaposlenima, planski širi svoj biznis, i u sebi gaji nekoliko osobina sposobnog poslodavca i ekonomiste: on zapošljava stotine ljudi u svom biznisu restorana, prati ga imidž čoveka koji je ostvario Američki san, vozdigavši se od sitnog preduzetnika do milionera, krase ga neverovatna disciplina, samokontrola, i ludačka radna etika. Sve ove vrednosti su ključne i vrhovne u našem društvu. Iako država kod nas svesno sputava neoliberalno tržište i sitne preduzetnike, nema sumnje da je dominantni narativ upravo taj u kojem samo treba da se radi, zaradi potom kupi, proširi i postane se na taj način bogatim. Novac nije u takvom društvu samo sredstvo da se dođe do/plati neko dobro, već novac i profit postaju svrha i cilj sami po sebi. Da li je u tom slučaju onda važno dolazite li do profita zakonski ili ne?

Gustavovo pravo lice je ono ružnije lice neoliberalizma: oba proizvoda koja on prodaje su targetirana za ljude sa malim primanjima – brza hrana i kristal met su jeftinije varijante bogatog i ukusnog ručka i kokaina (mala digresija: sam Gustavo poredi kristal met sa kokainom dok razgovara sa Don Eladiom: kaže da kristal met hemijski ’’radi’’ kao i kokain, samo što je mnogo jefitiniji i samim tim pristupačniji širim slojevima). Na duže staze, konzumacija ove dve stvari dovodi do ozbiljnih oboljenja, a posledično i do smrti. Međutim, treba li ovo da zabrine neoliberalnog ekonomistu? Zašto je on odgovoran za zdravlje svojih mušterija? On ne odgovara za njihove racionalne postupke: ako odrastao i razuman čovek poželi da pojede parče pohovane piletine, treba mu to i dozvoliti, jer je on tako izabrao. Jedan od ’’kuvara’’ kristal meta koji radi za Gustava, Gejl Betiker, i sam kaže to: Ljudi će uvek doći do kristal meta, tako da ja o tome ne brinem sa moralne strane. Što se mene tiče, sa mnom makar znaju da dobijaju pravu stvar! Inače, Gejl za sebe kaže da je libertarijanac. Meni lično jedan od simpatičnijih likova u celom kanonu.

Da postavimo stvari i ovako: da li proizvođač plastičnih kesa treba da brine za po prirodu negativne eksternalije, ako postoji mušterija koja hoće da kupi njegovu kesu? Zašto bi tako nešto bilo zabranjeno? Zašto bi se investitor koji želi da sagradi mini hidro-elektranu ograničavao da proizvodi struju – ako postoji neko ko hoće da je kupi? Možda se radi o nategnutim primerima, ali shvatate na šta ukazujem.

Jedna od najčuvenijih scena u BB je kada Gustavo Fring skalpelom ubije svog najbližeg saradnika, Viktora, jer se ovaj zatekao na mestu zločina. Gustavo tako ubija dve ptice jednim kamenom: rešio se potencijalnog svedoka i osumčnjičenog, otklanjajući svoj biznis drogom od opasnosti istrage (nakon toga je telo ubijenog saradnika ubacio u kiselinu i bukvalno ga uništio), a istovremeno je pokazao Džesiju i Voltu šta ih čeka ako nešto ne budu radili kako im se zapovedi (u to vreme njih dvojica kao njegovi zaposleni počnu da vrdaju, što takođe dovodi Gustavov biznis u opasnost, i potrebno je da ih vrati pod vinkl).

Odličan men menadžment!

Vrlo zastrašujuća, ali suštinski dobra paralela: radnici, kao i bilo ko ko nije u poziciji moći u jednoj korporaciji, za gazdu je samo neko ko robotski treba da obavlja ono što mu se kaže. Sve izvan toga potencijalno dovodi biznis a posledično i profit u opasnost. Kada Volter pokuša da se umeša u način biznisa tako što ubija dva dilera iz Gustavove kompanije, ovaj ga stavlja na tanak led i pokušava da ga se ratosilja što je moguće pre. U trenutku kada Volter pokuša da sa Džesijem organizuje neku vrstu prevrata, odnosno da ga natera da zajedno otkažu poslušnost, Gustavu se u glavi pale crvene lampice.

Ukratko, ako ne vežete konja tamo gde vam gaza kaže, ili ne daj bože, krenete da se borite za nekakva prava, crno vam se piše. Ovaj kratak isečak iz dijaloga između Gustava/poslodavca i Voltera/zaposlenog lepo to ilustruje:

Gustavo: Dosta je bilo. Otpušten si. Ne pojavljuj se više u perionici. Kloni se Pinkmena. Da mu više nisi prišao. Jasno?
Valter: Ili ćeš da učiniš – šta?
Gustavo: Molim?
Valter: Da se klonim Pinkmena… Ili ćeš da uradiš šta? Ubićeš me? Da hoćeš da me ubiješ, već bih bio mrtav. Ali ne možeš, jer Džesi ne bi kuvao za tebe ako to učiniš. To je to, zar ne? Koliko god probao da ga okreneš protiv mene, da mu uđeš u glavu, nateraš ga da me mrzi… On ti se odupire.
Gustavo: Za sada. Ali će se i on okrenuti ka meni. U međuvremenu, tu je i drugi problem – tvoj šurak (glavni inspektor zadužen za rasturanje droge, prim. autora). Obećao si da ćeš rešiti taj problem. Nisi uspeo. Sada to moram ja da učinim.
Valter: Ne možeš…
Gustavo: Ako pokušaš da se umešaš, sve postaje mnogo jednostavnije. Ubiću tvoju ženu. Ubiću tvog sina. Ubiću tvoju tek rođenu ćerku.

Verovatno najpamtljivija scena u BB je kada Gustavo umire, odnosno kada vidimo njegova dva lica, bukvalno: jedno ljudsko i savršeno upeglano, i ono drugo, koje je samo ljuštura ljudskog bića. Poslednji čin koji Gustavo uradi na ovom svetu je da namesti kravatu, kako bi odavao utisak poslovnog čoveka na mestu, pre nego što izdahne. U trenutku kada Gustavo umre, umire sam i bez igde ikoga. Sav profit koji je napravio za života nije mogao da ga spasi od boljeg igrača i racionalnog mislioca – Voltera. Njhova partija šaha završila se kobno po Gustava, i ako gledamo iz perspektive racionalnog ekonomiste koji poznaje teoriju igara, i Volter i Gustavo su dobili ono što su zaslužili, jer su to direktni ishodi njihovih poteza. Jer, kada se igraju dvojica racionalnih pojedinaca, društvo nije bitan igrač, već samo kolateralna šteta.

Sve fotografije: Youtube screenshots

Preporučeni tekstovi

40 godina Pariza u Teksasu

40 godina Pariza u Teksasu

Ako nikad niste bili fan filma u kom izgubljeni kauboj traži ženu koja radi u nekom bizar hotlajnu, da li ste sigurni da ste filmofil, ikada voleli ili bili čovek?

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *