Sećam se onog perioda kad me je zanimalo da pratim fudbal, pa sam slušajući priče o ovom sportu u staroj Jugoslaviji čuo kako je uvek bilo tih teških gostovanja. Pa kad odeš u drugi deo zemlje, gotovo uvek je bio specijalitet kad uzmeš 3 poena u gostima. Tamo bi te dočekala raspoložena protivnička ekipa, tvrd teren, i publika kojoj ne da nisi omiljen, nego je super ako izvučeš živu glavu.
Hali Gali ekipa je krenula na slično gostovanje, s tim što ih je publika zaista volela i želela da čuje svašta nešto od uzbudljive ekipe mladog naraštaja Srbije, ali svakako, konačan rezultat je isti, a to je 3 boda u gostima, i publika koja je gostujuću ekipu nosila na rukama. I to bukvalno, jer je bilo nekoliko slučaja stejdždajvinga.
Ogromna ekipa, koja je brojala između 10 i 160 članova, iliti ekskurzija, krenula je put Slovenije i MENT festivala, da bi se dan nakon svog prezentovanja na najboljem showcase festivalu u regionu preselila u AKC Mediku u Zagrebu. Ovo je u stvari prvi put da ovaj naš, domaći beogradski Hali Gali cirkus postane putujući, i krene u pravcu drugih klubova Balkana. Cilj je bio da se ne prenese samo deo atmosfere, već ful paket i kompletan doživljaj. MENT je to malo ograničavao, jer je ipak festival za sebe, pa je samo jedna bina ugostila 4 benda, jednu reperku, i dvojicu tehno maestra. Odnosno nije bina, već je klub u kultnoj Metelkovoj ulici, koji se, gle čuda, zove Gala Hala, tako da smo pored muzike i žurke preneli i tu dozu beogradske vrcavosti sa sobom.
Ubili su batlera / Foto: Mirel Masic
Kod AKC Medike je to već ličilo na klasične dragstorske Hali Gali žurke, gde postoje dva stejdža, muzika ne prestaje, a publika je mogla da se šeta sa jedne na drugu binu. U Zagrebu se ljubljanskoj ekipi pridružilo još 3 benda iz BG ekipe, ali i 2 mlada zagrebačka koji bi mogli da se po energiji sa njima spoje (Željezne Pilule i Ki Klop).
Šta da kažem o bendovima koji su ovde nastupali? Probaću da budem što objektivniji, ali ih realno sve volim (čak i Aleksu Nedića), jer su na ovaj ili onaj način moji (iako neke od njih uopšte ne poznajem).
Da krenemo od najmlađih. Ubili su batlera se nalaze u sjajnim godinama, kad još uvek otkrivaju koliko mogu i koliko već znaju. Njihova bučna vizija emo/post hardcore zvuka svakako nije svačija šolja čaja i to je totalno ok, ali kad vidimo njihove godine i tu zatrčanu energiju studenata koji beže sa predavanja u neko svoje zezanje, možemo samo da pozdravimo i da se divimo i da maštamo u šta to može da se pretvori.
Sa Cactus Fields ne moramo čak ni da maštamo. Ova gornjomilanovačka četvorka, koja obitava u Beogradu, od prve pesme na setlisti do poslednje već poraste. I u Ljubljani i u Zagrebu su dali sve od sebe da njihov garažni alterantivni rok bude primamljiv i vašem ortaku hipsteru, ali i vašem ujaku koji misli da više nema dobrih rok bendova. Sa kaktusima vratiće mu se vera. Momci su i jedni od pobednika zagrebačke svirke, jer je nekolicina mojih prijatelja i poznanika iz glavnog grada hrvatske zapisala njihovo ime želeći da ih preslušaju kasnije.
Cactus Fields / Foto: Mirel Masic
Troje prvaka kompilacija koji su nam se pridružili u ZGB-u su Gazorpazorp, Proto tip i Šajzerbiterlemon. Gazori su očigledno na raskrsnici svog stvaranja, gde još uvek imaju u sebi onaj gruv i želju za bukom kao u pesmi Zed je mrtav, ali i novu pesmu sa nove kompilacije, Proleće, koja nudi jednu drugu, veselu, emotivnu i poetsku stranu, i iskreno sam uzbuđen zbog toga šta će sve u nastavku doneti ova borba grubog i nežnog u njima. Čučkovićev vokal u Proto tipu zvuči sve sigurnije i bolje, i sad je, uz minimalnu pomoć drugih, potpuno vladao ovim nastupom svojim pevanjem. Deluje kao da je njihova svirka zaintrigirala najveći deo zagrebačke publike. Doduše, ta ista publika, koliko god da je bila zaintrigirana da čuje, razume i oseti Proto tip, rešila je da se potpuno raspištolji uz Šajzerbiterlemon, čije su pesme očigledno hitovi sa ove strane Drine.
Da se vratimo dan ranije u Ljubljanu. KoiKoi se ukazao samo na MENTu, i kako se Gala Hala poprilično neprijatno punila (a sigurno je nekih 100-200 ljudi ostalo napolju nadajući se da će uspeti da upadne) mislio sam da su oni Big in Slovenia jer imaju slovenačkog izdavača. Ali mislim da broj ljudi ima više veze sa tim što bend neumorno putuje i svira, kako u ovim našim balkanskim pripizdinama, tako i Evropom, i svakom novom svirkom zvuči bolje i veće. Slušao sam ih mnogo puta, ali deluje da su možda to veče bili najbolji. Pesme su veći hitovi nego ikad, ponašanje na bini je priča za sebe, ali van nje, kad Grabež siđe u publiku, to je već neki drugi šou. Pritom je ovo bilo i specijalno veče za njih, jer klavijaturstkinja Ivana odlazi u neku svoju drugu priču, a bend će se uskoro predstaviti u novoj postavi. To se svakako videlo i na njima, pa je nastup dobio i krajnje emotivnu notu. Bend je u neku ruku prerastao celu Hali Gali scenu, ali kao i srpsku i balkansku, ali bez obzira na usviranost ili kvalitet, nikad ne prerasteš ortake i porodicu, tako da će KoiKoi uvek biti Hali Gali.
Posle takvog nastupa, na binu je samo mogao da izađe neko ko ima više ludosti i hrabrosti u sebi, nego pameti. Tako da da, na binu su izašli Vizelj. Ovaj bend čak i kad zvuči kao potpuni raspad, vi to ne čujete, ili ne želite da čujete, jer im verujete kroz njihov stage presence i harizmu da su oni naj bolji (dve reči, kao ime njihovog albuma). Najbolji su kad zvuče kao više žanrova odjednom, kad ne znaš gde im je rep, a gde glava, i kad samo možeš do iznemoglosti da pevaš naduvan naduvan naduvan. U Zagrebu su bili za par metara bolji nego u Ljubljani, a na kraju su u čast rokenrol fešte slomili i gitaru. U Ljubljani im se na Pustinji pridružio Luka Buč Kesidi, i kao da su svi zaboravili da su ovi Pančevci svirali na prvom Hali Galiju (i tad su svirali par tonova Pustinje). Vizelj je moj omiljeni rege bend i neću objašnajvati dalje ovu konstataciju. Hit sa nove Hali Gali komiplacije, Crna Magija, je makar nama oko bendova i organizacije za ovih par dana već postao hit godine, a pitanje iz pesme – Brate, šta se dešava je bilo jedno od dva pitanja/uzvika koje smo pominjali stalno tokom puta. Drugo je bilo Jel stigao Unković?
KoiKoi / Foto: Mirel Masic
Nadya je sa svojim trap rimama i rejv uplivima donela nekolicinu pesama na tragu onoga što su pre nekih sedam, osam, ili možda već ima i deset godina, kao temelj udarili na domaćoj underground sceni Bombe devedesetih, dok su nakon njenog nastupa sve zatvarali Stevie Whisper i Andria iz YES kolektiva svojim vizijama tehna i druge elektronske muzike. Čisto da bi se prosečan posetilac zbunio kad bi probao da Hali Gali žurku smesti u bilo kakvu fioku ili žanr. Ovakvi poslednji sati ovih večeri su ti samo postavljali pitanje – Gde si poš’o?
Hali Gali je u ovoj svojoj inostranoj priči pokazao sve po čemu nas vole i ne vole sa strane. Šarm, ludilo, foru, nabeđenost ispod koje se krije osećaj za samoparodiju. Kad neće po propisima, a ti probaj da ga muneš sa strane. Kad rikne pojačalo, snađi se, nema plakanja.
Ako krene nekoliko istovremenih ludila, ti samo lepo staneš i kažeš brate šta se dešava, neka crna magija, i pokidaš. Nema nazad, samo glavom kroz zid, i da ne davim sad sa ostalim parolama koje izgledaju kao da ih priča otac sinu u Nebeskoj udici.
Vizelj / NADYA, foto: Nađa Kastratović
Što se tiče mene, zezao sam se i pre i za vreme puta da je ovo kao neki moj Almost Famous, samo obrnuti, jer sam bio među starijima na putu, a ne klinac od 16 (40 year old almost famous). Tako da mi samim tim ni put nije išao u istom smeru kao u tom filmu. Nisam izgubio nevinost sa grupom devojaka, ali je Aleksa Nedić probao da mi obeščasti krevet. O ostalim stvarima, ko se s kim smuvao, ko koga ne voli, ko koga trpi, koliko su Marun i Junior iz Kišobrana pokrenuli privatnih biznisa u Beogradu nauštrb ovih bendova, to ću ipak ostaviti za stranice Kurira ili nekog drugog tabloida koji je spreman da plati veću sumu.
Loženje i cimanje, to su dve grane privrede koje najviše pale ovu ekipu, sa kojom pobeđuju sve manjke kvaliteta i loše epizode, i to je tako očigledno i vidljivo kod njih da prosto ne možeš da ostaneš imun i da stojiš tu sa strane dok požar okružuje grad. Možeš samo da skačeš, pevaš, urlaš, raduješ se. Možeš i da ne voliš, da porediš sa ovima ili onima a možeš da imaš celog života glavu zabijenu u svoju guzicu, to je tvoj izbor. Što bi rekao jedan dosta stariji bend od Haligalijevaca, to je tvoja odluka, nosi se s njom. Ili što bi rekao jedan stariji i mudriji čovek od mene – „svaki put kada neki „matorac” kaže da klinci ne znaju ništa i da je sve sranje i da je u „njihovo” vreme sve bilo bolje, jedan slatki koala medvedić legne da spava i hrče baš glasno. I zabole ga za sve”.
Naslovna fotografija: Mirel Masic
0 Comments