“Hipoteza” Sare Radojković

Ne znam.
Možda.
Mislim da te volim.
I sad,
evo ovako,
da budem malo konkretnija,
ako bih ti hipotetički rekla da te volim,
i da često zamišljam tvoju ruku, 
preko mog ramena,
da li bi ti hipotetički rečeno,
mogao da budeš taj,
koji će shvatiti da sam ipak samo žena,
iako se pravim da nisam,
i da li ćeš žmureti na sva moja foliranja,
a biti taj koji će prepoznati momenat
kada se sva moja taština bude raspala u milione krhkosti,
koje me izdaju,
i ponekad prave od mene ono od čega bežim.

Da li bi bio taj?
Hipotetički.
Jer vidiš,
ako bih ti priznala sve ovo,
hipotetički,
ishod ne bi bio strašan.
Jer hipotetičko odbijanje,
ne boli.
A ni prihvatanje.
Znaš, postoji taj neki prostor u meni.
I ponekad mi se čini da je praznina,
i ja te onda tražim,
i izjavljujem ti ljubav,
i trebam te.
I prosto se osećam kao veliki pastelni balon na udaru vetra.
I treba mi tvoja ruka,
da ne bih odletela.
Hipotetički.
Ali nekada je taj prostor,
teži nego što bi iko mogao da podnese,
nije ni nalik balonu,
već više nalik nekoj lavini kamenja,
što klizi niz uzdahe.
I tada bi bio suvišan.

Hipotetički višak,
u hipotetičkoj meni,
koje više ne zna ni šta govori.
Osim da te možda volim,
i da želim da budem tvoj balon u ruci,
ali ne i tvoja pogibija.
Stoga je sve ovo hipoteza, 
pa neka tako i ostane.

Sara Radojković
Fotografija: Dragana Dimitrijević