fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Hogwarts Legacy – Pogled u čarobni svet pre Harija Potera

Pročitajte našu recenziju igre o kojoj svi Normalci pričaju

2. March 2023

Poslušaj audio verziju ovog teksta:

Od izlaska poslednje knjige Harija Potera prošlo je dovoljno vremena da možemo sa sigurnošću reći da su šanse za pojavu sličnog fenomena sve manje. U trenutku vrhunca popularnosti franšize, dodatno pojačane nizom visokobudžetnih ekranizacija, zaista se osećala magija u vazduhu prilikom izlaska svake nove knjige. Filmove je često pratila i adaptacija u vidu video-igre, i iako su nam neke od njih ostale drage – više iz sentimentalnih razloga nego zbog (često sumnjivog) kvaliteta – činjenica je da predugo nismo dobili odličnu igru smeštenu u čarobni univerzum Hogvortsa i Harija Potera.

Sa najavom igre „Hogwarts legacy“ pre četiri godine, fanovi su bili uzbuđeni, ali i skeptični. Igra je dolazila od developera Avalanche Software koji su pre ovog naslova bili poznati po igrama kao što su „Disney Infinity“ i „Cars 2“. Međutim, ne bi bio prvi put da mali studio uspe da iznedri visoko kvalitetnu igru, bez obzira na nepostojanje iskustva u pomenutom žanru. Treba se prisetiti, pre igre „Witcher 3“, CDPR je imao samo dva naslova koja su bila daleko manje ambiciozna od otvorenog sveta i široke lepeze likova i sporednog sadržaja koji su ponudili u trojci.

Sa radošću izveštavamo da je Avalanche Software uspeo da ispuni očekivanja, a u nekim segmentima, i da ih nadmaši. „Hogwarts Legacy“ je i pored nekih manjkavosti predivna igra otvorenog sveta, sa najbolje realizovanim zamkom koji fanovi toliko vole, sa Hogsmid selom i ruralnom okolinom kroz koju možete jahati metlu i istraživati svaki kutak, ruševinu i pećinu. U našem detaljnom opisu igre u nastavku doći ćete do uvida šta je to što ovu igru čini primamljivom za višegodišnjeg fana serijala, ili čak prosečnog igrača koji je uspeo da zaobiđe Harija Potera – ali, i šta vas može odvući od kupovine i igranja.

Priča i likovi

U narativu magija uvek leži u misteriji, intrigi i likovima. Sedam knjiga Harija Potera vezali su nas za mnoge likove, i iako serijal nije imao preteranu sklonost ka odstranjivanju likova kao što je to bio slučaj u „Pesmi leda i vatre“, ipak su neke smrti bile izrazito upečatljive, i označavale su promenu u tonu samih knjiga. Pošto je naša generacija zajedno rasla sa njima, tako se i tema adekvatno menjala, postajala zrelija i doticala se tema koje nisu bile za mlađe uzraste.

„Hogwarts legacy“, nažalost, ne briljira na ovom polju, ali ima dovoljno pristojnu priču da može da opravda postojanje glavnog junaka u već poznatom svetu. Igra nas smešta u cipele novopečenog studenta pete godine, koji je kasno dobio svoje pismo iz Hogvortsa, pa je neophodno da prođe ubrzani kurs da nauči i najosnovnije čini. Razlog za ovo je očigledan: igra nije htela da nas stavi u ulogu prvaka, jer ne bi bilo prikladno da kao prva godina već imamo opciju učenja neoprostivih čini, a i sigurno bi to poremetilo PG-13 rejting koji su izdavači jurili da bi time prisvojili što veći broj igrača, i prodali što više kopija.

Međutim, glavni problem leži u činjenici da je naš junak apsolutno nezanimljiv. U dijaloškim opcijama često možemo da biramo između dobre i loše opcije, gde se dobra oslanja na pristojan ton i prihvatanje zadatka, a loša na podrugljv ton i – prihvatanje zadatka. Situacija je, srećom, drastično bolja kad su u pitanju sporedni likovi i njihove priče, i osvežavajuće je videti da su pisci posvetili pažnju nijansiranju likova, ne oslanjajući se na njihovu pripadnost određenim kućama kao na šablon koji mora da se prati: Sliterini ovde nisu podrugljivi i zli, kakve smo ih često viđali u knjigama i filmovima; istina, postoji izvesna nadmenost u njihovim stavovima, ali ih od ostalih izdvaja inteligencija, ambicija i sklonost ka amoralnom pogledu na svet koji nužno ne uključuje i čisto zle izbore.

Mnogi profesori koje susrećemo nisu na nivou jednog Dambldora ili Snejpa, ali su dovoljno živopisni da možemo da ih doživimo kao pristojno ostvarene fiktivne likove sa sopstvenim dilemama i ciljevima. Naravno, izazov je smestiti igru u već poznat univerzum, daleko pre vremena likova koje volimo, ali u tom smislu igra uspeva dovoljno da se distancira od njih i da stvori sponu putem koje osećamo bliskost, iako ne viđamo nijedno od poznatih lica. Takođe, oni nas upoznaju sa osnovnim činima na svojim časovima, međutim, ako je neko ovde očekivao da igra kopira naveliko hvaljeni „Bully“, koji je imao poznat sistem odlaska na časove uz mini-igre, ovde će se razočarati: Hogvorts jeste škola, ali u nekom smislu se čini kao da naš junak pohađa časove tek usputno, dok se primarno fokusira na istraživanje okoline, što nije nužno loša stvar, pogotovo za igru ovog kalibra, ali treba imati na umu ako postoje drugačija očekivanja.

Premisa igre oslanja se na ideju o prastaroj magiji, kojom naš junak raspolaže, i iako ova ideja nije baš po kanonu, ipak se može reći da je dovoljno verodostojna i uverljiva. Misterija priče oslanja se na istraživanje izvora ove magije, za koju su takođe zainteresovani i goblini koji planiraju pobunu protiv sveta veštica i čarobnjaka. Glavni negativac ne nosi nikakve iskupljujuće vrline, ali kad pogledamo glavni serijal, ne možemo reći da je i Voldemor bio išta drugačiji na tom planu.

Grafika i optimizacija

Za malo starije gejmere, pretpostavljamo da se negde u kutku uma i dalje krije Hagridova užasavajuća grimasa iz Playstation 1 ere. Dosad, nijednu HP igru nije krasila odlična grafika, pa očekivanja i jesu niska. „Hogwarts Legacy“ na tom planu ujedno briljira i kaska, u poređenju sa modernim naslovima. Vizuelni stil jeste impresivan, prigušene boje zamka, okoline, odeće ljudi – svedoče o pažljivo odabranom pristupu zarad što veće vernosti izvornom filmskom sadržaju. Čak i življe boje pejzaža ruralnog dela mape ne prave drastičan kontrast ovom stilu i uspevaju da se uklope u širu sliku sveta Hogvortsa i magičnog sveta njegove bliže i dalje okoline.

Uz napredak glavne priče, takođe postoji i smena sezona, ali ova progresija vremena nije nagla – već se mogu primetiti naznake u svetu tokom vremena. Jesenja sezona je verovatno najlepša, sa toplim bojama zlatnog lišća i bundevama koje nagoveštavaju dolazak Noći veštica, i koje polako počnu da okupiraju puteve oko Hogvortsa i Hogsmida. Na ovaj način se i prirodno oseća proticanje vremena kroz igru, i kroz školsku godinu, bez eksplicitnog naglašavanja.

Likovi izgledaju dovoljno uverljivo, iako ni blizu nivoa detalja koji možemo susresti u, recimo „Horizon: Forbidden West“ igri, ali ipak je svaki od njih dovoljno prepoznatljiv u odnosu na ostale da se teško može naći zamerka, van poređenja. Glavni problem nastaje u oskudnijem kvalitetu facijalnih animacija koje kaskaju pola decenije za konkurencijom. Ovo nekad može da izazove razbijanje osećaja imerzije, i u kombinaciji sa ponekad tromim dijalogom, uništi magični osećaj života u Hogvortsu. Teksture su uglavnom visokog kvaliteta, čak i kad je u pitanju teren u daljini – međutim, ovo dovodi do ključnog problema: igra trenutno nije dovoljno dobro optimizovana, a ne rešava dobro strimovanje tekstura iz daljine, gde upravo zbog toga zahteva preveliku količinu VRAM-a, koja prevazilazi postojeće resurse grafičkih karti.

Na našoj konfiguraciji (NVIDIA RTX 2070 Super, Ryzen 5 3600, 16 GB RAM-a) u 1080p rezoluciji, na high podešavanjima, igra radi u fluidnih 60 frejmova – osim kad se pojavi užasavajući stuttering, karakterističan za igre pravljene u Unreal 4 engine-u. DLSS tehnologija ne pravi nikakve razlike, štaviše, čini se da je sa ovom opcijom isključenom, frejmrejt stabilniji na duže staze. Međutim, čak i tad ne koristi sve resurse na adekvatan način, jer merilo pokazuje 30% tereta na grafičkoj kartici, i 50% tereta na procesoru. PC verzija je ovde najgore prošla, dok je najbolje optimizovana verzija za Playstation 5 konzolu, koja radi gotovo besprekorno. Preporuka za kupovinu: uzeti verziju za konzole sada, ili čekati da reše probleme na PC-ju, uz adekvatan popust.

Gejmplej/Mehanike igre

Ono što igre razlikuje od ostalih medija jeste interaktivnost, upliv igrača u sam svet putem njegovih unosa i izbora. „Hogwarts Legacy“ bira trenutno popularan žanr igara otvorenog sveta, i oslanja se na poprilično ustaljenu formulu sa glavnim misijama, sporednim misijama, i dodatnim sadržajem koji služi za ubijanje vremena i blago levelovanje junaka, uz povremeni izazov.

Od samog početka, developeri su potencirali mogućnost korišćenja neoprostivih čini, i da – one su ovde prisutne, za sve koji žele da igraju kao zli studenti Hogvortsa koji vrše genocid nad goblinima! Najpoznatija neoprostiva kletva, Avada Kedavra, zaista ubija neprijatelja u jednom zamahu, ali dugačak cooldown označava da nije moguće da se koristi često, i time se napravio balans sa ostalim ofanzivnim činima. Međutim, zanimljivo je da, čak i čini kao što su Incendio, koje same po sebi nisu neoprostive, ovde ipak bivaju upotrebljene kao jedna od alatki za napad. Nismo sigurni da je naša junakinja zapravo moralno na dobroj strani samo zato što ne koristi čisto zle čini, ako već sasvim ležerno baca magije koje plamenom obuzmu druga živa stvorenja.

Tu su, naravno, i nenapadne čini, odavno poznate fanovima, kao što su Alohomora, Wingardium Leviosa, Lumos, Accio. Ovde igra uspeva da dovede taj duh univerzuma jer nam daje već poznate alatke, i na pametan način koristi zagonetke raštrkane po svetu, čijim odgonetanjem dobijamo šaku zlatnika ili parče odeće. Ovakve zagonetke nisu nimalo teške u većini slučajeva, vrlo su intuitivne i čine sjajan posao u prikazivanju Hogvortsa i okoline kao čarobnog mesta sa mnoštvom tajni, prečica, zakopanog blaga i skrivenih predmeta.

U samoj borbi moguće je koristiti sve gorenavedene čini i od toga napraviti combo udarac koji može da ošamuti neprijatelja, baci ga u vazduh, privuče, zapali, zaledi, i potom razoruža. Samo kretanje je ograničeno tokom bacanja čini, ali deluje vrlo intuitivno i vrlo fluidno, što je ključna stvar kad je u pitanju borba u igrama. Uz dobar tajming, većina napada može se zaštititi uz Protego čin, i čak napraviti rikošet natrag ka napadaču, kao dobar alat za kontra-ofanzivu. Nekim neprijateljima je potrebno najpre razbiti zaštitu posebnom čini, što znači da sama borba zahteva blago strateško razmišljanje, ali nekoliko nivoa težine omogućavaju svim igračima da uživaju u njoj po svojoj meri.

Modifikacija izgleda junaka postala je standard u igrama ovog tipa, te je i ovde prisutna, uz širok izbor odevnih predmeta čija magična svojstva unapređuju odbranu i ofanzivu glavnog lika. Sva odeća je tehnički bliska stilu perioda kraja 19. veka, uz par anahronističkih pari naočara ili šešira, ali omogućava vam da nosite najbolju odeću za zaštitu, dok nadaleko voljena transmog funkcija daje opciju da spolja makar izgleda kao da nosite odeću koja vam se zapravo dopada. Čak i čisto kozmetički atributi, kao što su promena izgleda drške čarobnog štapića, ili izgleda vaše metle, uvek su dobrodošli.

Kad smo kod metle, jahanje čini dobar deo istraživanja otvorenog sveta i jeste bio jedan od glavnih izvora strepnje kod igrača, pre izlaska igre. Ovde je to sjajno rešeno, uz animacije koje umnogome podsećaju na već poznate scene iz filma, sa istim tipom zaokreta, ubrzavanja i usporavanja. Animacija je fluidna, kontrole intuitivne, i pravi je užitak istraživati ogroman svet na metli. Postoji i opcija jahanja hipogrifa i testrala, ali je ona više tek vizuelno primamljiva, dok na nivou brzine metla ipak prednjači, pogotovo posle unapređivanja njene brzine nakon nekih sporednih quest-ova.

Sistem levelovanja je nenametljiv, ali ne dozvoljava mnogo fleksibilnosti. Sa najvećim nivoom nije moguće skupiti sve potrebne poene da se unaprede sve sposobnosti, što su developeri namenski odradili da bi omogućili istraživanje različitih bildova na narednom igranju. Međutim, sami skill-ovi koje unapređujemo nisu dovoljno osobeni da bi nas to privuklo natrag igri.

Igra ima tendenciju da veoma sporo otkriva svoje mehanizme i nama je bilo potrebno 20 sati da dođemo do Vivarijuma, skrivenog odeljka Sobe po potrebi koja nam daje mogućnost organizovanja prostora i dekoracije po našoj želji – ovaj deo će oduševiti sve ljubitelje Sims igara kojima je najveća zabava bila pravljenje kuće. Dakle, Vivarijum je deo gde negujemo magične zveri koje možemo spasiti iz divljine i od lovokradica… (iako je moralno diskutabilno da li naš junak zapravo čini bolji posao, jer na kraju te zveri takođe koristi za njihove resurse da unapredi svoju opremu), ali iako ova mehanika deluje nakalemljeno na ostatak igre, ipak se tematski sjajno uklapa u univerzum i samim tim je prijatan prizor.

Zvuk i muzika

Nesumnjivo, nema čarobnog štapića koji bi mogao da replicira magiju Džona Vilijamsa koji je postavio čvrst temelj u kompozicijama za prva tri filma Harija Potera. Iako on nije radio na ostalim unosima, drugi kompozitori su koristili njegove motive, praveći pristojan omaž, ali nikad nisu dostigli te visine zbog kojih se osećamo toliko ušuškano kad čujemo glavnu muzičku temu. Međutim, kad je muzika ove igre u pitanju, kompozitori Majers, Rakozi i Murej, rade odličan posao, na sličan način vršeći reinterpretaciju poznatih numera, koristeći se istim instrumentima, ali na sve to su obogatili zvuk univerzuma dodajući mu i primalniji ton koji se uklapa u period poznog 19. veka na adekvatan način. Takođe, zanimljiv je i upliv klasične muzike, kompozicije Šopena, Baha i Mocarta mogu se čuti kroz zamak Hogvortsa, i iako deluje začudna pojava muzike Normalaca, ipak se uklapa u ambijent škole, koja bi definitivno deo časova istorije Normalaca posvetila i maestralnoj muzici koju je njihova (naša?) kultura iznedrila.

Glasovna gluma uglavnom je zadovoljavajuća, iako može postati iritantan specifičan način intonacije prisutan kod većine likova, kao da je većini glumaca bilo naređeno da koriste isti britanski naglasak. Ili možda iritantnost proizlazi iz same činjenice da ćete kao igrač biti primorani da desetine sati slušate Britance kako čavrljaju? Neki od profesora i studenata kompanjona briljiraju na ovom planu, i izvođenje glasovnih glumaca doprinosi njihovoj uverljivosti.

Za samo igranje preporučujemo udobne over-ear slušalice, jer deo magije uvek leži u dobrom zvuku! Pogotovo jer se mnoge tajne mogu otkriti tek uz pažljivo slušanje: neke od stranica koje služe kao kolekcionarske stvari mogu se lakše primetiti ako obratite pažnju na zvukove u okolini. Magijske čini, efekti razaranja okoline, interakcija predmeta sa okolinom – svaki detalj prati kvalitetan audio uz minimum kompresije, što je postala opasna praksa kod nekih većih izdavačkih kuća (khm gledamo/slušamo vas, Ubisofte!).

Konačna zapažanja

Na kraju, moramo spomenuti i dramu koja okružuje ovu igru, i koja ima više veze sa izvornim tvorcem njenog univerzuma, Džoan Rouling. U poslednjih nekoliko godina ona je Tviter koristila kao platformu za širenje mržnje prema trans-zajednici, i time odstranila od sebe veliki broj svojih fanova, ali i glumaca koji su činili sastav „Hari Poter“ filmova. Iako su se developeri igre trudili da se što više odalje od nje, ipak su mnogi bojkotovali igru, govoreći da kupovinom ovog naslova podržavamo transfobičnu autorku. Međutim, ako pogledamo samu igru kao proizvod, pisci scenarija i likova išli su dovoljno daleko u razdvajanju igre od autora, da su omogućili nebinarnog glavnog junaka, a čak postoji i jedan vešto napisan trans lik, koji vodi krčmu u Hogsmidu. Sam proizvod treba da govori za sebe, pre svega – a na kraju se treba i podsetiti: u kapitalizmu nema etičke potrošnje.

S druge strane, sama igra je stvorila animozitet u gejming zajednici jer je prodavala Deluxe verziju igre, 10 dolara skuplju od obične, koja vam omogućava da igru igrate 3 dana ranije. Uz nju su dolazile i nenametljive kozmetičke izmene, ali ovakve stvari uvek su na granici predatorskih praksi gde developeri žele da zarade mnogo, nudeći malo. Srećom, igra je našla dobar balans, ne postoje mikrotransakcije unutar nje, i to je već pobeda u odnosu na mnoge moderne naslove.

Da li je „Hogwarts Legacy“ opravdao svoj hajp? Definitivno. Sve što nam je obećano, ovde je ispunjeno i odrađeno s ljubavlju, uprkos nevelikom iskustvu developera. Borba je daleko fluidnija od naših izvornih očekivanja, svet drastično veći, istraživanje zadovoljavajuće, i iako nas ne vodi uvek do nekog značajnog blaga, ipak je nekad i samo istraživanje samo po sebi dovoljna nagrada. Glavna priča nije spektakularna, ali je pogodna za ono što želi da bude, i nikad sebe ne postavlja pretenciozno iznad sopstvenih očekivanja. Činjenica je da smo posle toliko godina dobili potpuno ostvaren zamak Hogvortsa u kojem se možemo izgubiti satima, i za većinu fanova, već ova činjenica je dovoljna da sa radošću zarone u voljeni univerzum.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *