Svaki put kada u javnost dospeju apeli i govori „istinskih kavaljera, džentlmena, ženoljubaca i antifeminista” o feminizmu i položaju žena, još bolje shvatim zašto sam feministkinja i zašto je njihov doprinos neprocenjiv. Jedna prijateljica komentarišući apel Vladislava Đorđevića svim porodičnim ženama, objavljenog na portalu Živim za Srbiju, je uporedila feminizam sa živom, što mi se moram priznati, vrlo dopalo. Dakle, zamislimo tako jednu živu feminizma i svaki put kada ovakvi „ženoljubci” izbace nešto u etar, ta živa skoči i žene krenu masovno da se deklarišu kao feministkinje. Tako je profesor Vladislav Đorđević pokrenuo ovu živu i apelovao na sve porodične žene da stanu u odbranu seksualnog nasilnika, gradonačelnika opštine Brus, Milutina Jeličića zvanog Jutka, kog je Marija Lukić optužila za seksualno uznemiravanje.
Kako profesor naglašava postoji više faktora u slučaju koji se vodi protiv Jutke. Jedan od njih je namera, kako Đorđević kaže, lezbofeministkinja da optuže muškarce na visokim političkim funkcijama. Možda još bitnije, navodi on, je to što Marija Lukić navodi da joj je Jeličić slao lascivne poruke, ali to, po njegovim rečima, nije stvar suda, već odsustvo domaćeg vaspitanja i bontona i stvar njegove nekulture. Čin izlaska pred kamere i obelodanjivanja tih poruka može samo sebi da dopusti nemoralna žena bez stida i srama, jer prljav veš se ne iznosi na ulicu, ukazao je profesor.
Đorđević nam plasira tezu koja kaže da je žrtva sama kriva i da je to tražila i nije ni prvi ni poslednji koji se koristi tom čuvenom narodnom umotvorinom „ker ne skaće na kuju dok ona ne mahne repom”. Ovakve tvrdnje iznete u Đorđevićevom apelu dovode do etiketiranja žrtve i stvaranja atmosfere u kojoj se poziva na linč i nasilje. Možda bi nam svima bilo lakše kada bi se ti bezgrešni antifeministi osvrnuli oko sebe i umesto pisanja besmislenih apela, solidarisali sa ženama i izborili za ravnopravnije društvo. Feministkinje nisu zle tužibabe, čija je prikrivena namera uspostavljanje matrijarhata, već su borkinje za jednakost i ravnopravnost.
Ženska prava nisu izborena i rodna ravnopravnost još uvek nije uspostavljena. Statistike pokazuju da žene sve više postaju žrtve porodičnog i seksualnog uznemiravanja, stoga medijski i javni prostor koji dobijaju ličnosti poput Vladislava Đorđevića nije uzaludno potrošen, već je naprotiv iskorišćen za još jednu antifeminističku propagandu u korist patrijarhata, ali hvala mu na tome, jer ona samo izaziva gnev i još veću želju za borbom da se feministkinje ne tretiraju kao „heterofobne mizandrijske lezbijke” koje žele da rasture patrijarhalno poimanje porodice i koje diskriminišu muškarce, da se hrabre žene koje javno govore o nasilju koje su trpele, poput Marije Lukić, ne etiketiraju kao žene „niskog morala” i da žene u Srbiji „nisu podivljale” kako kaže gospodin Đorđević zbog nedostatka muškosti, već su „podivljale” i progovorile u želji da više nikada ne budu nipodaštavane, omalovažavane i maltretirane.
0 Comments