Nekad, u prvoj polovini godine sam, ne znam ni sam zašto, kliknuo na plej pesme koje se zove Par puta godišnje na Jutjubu. Trebalo je samo 3 minuta da mi postane nešto omiljeno što sam čuo ove godine. Stihovi koji su samoobjašnjavajući, poletan ritam i sjajan solo su zakucali ovu pesmu u sam vrh ovogodišnjeg indie rok iskustva.
Autor pesme se zove, umetnički, Idem iliti Antun Aleksa. Oni koji prate Porto Morto ili Jeboton ekipu dobro ga znaju. Ali ovde, kao solista, rešio je da se pomeri iz svog stalnog koloseka i na albumu Poyyy ispriča, odnosno otpeva, nekoliko upečatljivih sličica iz života. Odsvirao je, u neku ruku krajnje intimno, ali opet i dovoljno široko i poletno da mogu mnogi pripadnici milenijalske generacije da ga prihvate i zavole.
Antun se posle lepog solo nastupa na Spratu od pre par nedelja vraća u Beograd, i to u Kvaku 22, 4. novembra. Vi taman imate nekoliko dana pre nove svirke da još jednom poslušate njegov album ili po prvi put dođete u kontakt sa njim. Ali pre svega toga, popričali smo sa njim o albumu, odrastanju, odnosno prihvatanju odraslog života, ali i Porto Mortu i drugim mu interesovanjima u životu.
Foto Mario Gregov
Za početak, pozdrav, kako si, i naravno jedno glupo pitanje, a gde to Ideš?
Pozdrav. Dobro sam. Život je zabavan i nepredvidiv. Svašta se događa. Idem malo glavom kroz zid u ovom trenu pa ćemo vidit kamo me to dovede. Ime je nastalo puno prije nego sam ikada mislio da ću raditi solo karijeru. Ime na Fejsbuku sam promijenio u Antun Idem u nekom razredu srednje jer sam bio preuzbuđen što idem prvi put na koncert tada najdražeg mi benda NOFX. Ispalo je fora i simbolično za naziv solo projekta.
A sad ozbiljnije, kako si se odlučio za ove solo korake. Koliko se to što radiš kao Idem kosi sa onim što radiš kao deo Porto Morto ekipe?
U kovid periodu sam osjetio neobjašnjivu želju da nakon puno godina ponovno pišem na maternjem jeziku. Da probam napraviti album pjesama koje su meni hit. Bio sam u hroničnom nedostatku domaće glazbe s kojom istinski rezoniram. Kreativno bih prije rekao da se nadopunjava nego kosi. Čak i koncertno/datumski za sad nisam imao problema, iako će tu u nekom trenu sigurno biti žongliranja.
Da li misliš da bi neke od ovih pesama mogle da budu deo Porto Morto priče ili je sve to ipak neki drugi univerzum?
Ja to iskreno doživljavam ko dio Porto priče, isto kao i Trophy Jump ili Jeboton priče. Sve je to priča koje sam dio i od koje se ne mogu niti želim odvojiti. Što se Idem/Porto pjesama tiče, pričali smo o raznim kombinacijama. Siguran sam da će biti svašta.
Foto Marko Lopac
Album nije konceptualan, ali nekako deluje da su pesme povezane, utoliko što deluju kao da je svaka pesma vezana za trenutke koji si proživljavao dok si stvarao album. Je l’ sam na dobrom tragu, ili grešim i imaš ipak neki treći pravac u vidu shvatanja samog albuma?
Album je nešto najneopterećenije što sam ikad napravio. Kombinacija samorefleksije, zajebancije, istraživanja. Glavni koncept je da su mi te sve pjesme super. Postoje ostale ideje koje to u konačnici povezuju u cjelinu kakva je, ali su u drugom planu.
Šta si slušao dok si pravio album, koju si energiju, priču i sentiment hteo da preneseš sa pesmama?
Htio sam da ljudi uberu kako se ja osjećam i kako gledam na svijet. Kao najveće muzičke utjecaje bi konkretno, uz mnoge druge, istaknuo Fidlar i Jeff Rosenstocka, kako po soundu, tako i po pristupu. Htio sam prenijeti sentiment nade i nostalgije. Energija je divljanje, a priča razumijevanje, komunikacija i uvažavanje.
Ono što je mene privuklo tvojim pesmama, pored pevljivosti i muzike su ovi, „teško egzistencijalni” stihovi poput možda još uvek mogu reći da kad treba reći ne, ili najbliže sam sreći dok smišljam kako pobjeći. Šta misliš, ovako mimo pesama, dokle ćemo tako sa svojim milenijelskim produženim detinjstvom. Do iduće godine, ranije, duže?
Nevjerojatno je to da sam baš u proteklih godinu dana (taman od kad je Idem priča krenula) prvi put osjetio mali odmak od djetinjstva. Točnije, manje se zamaram pitanjima šta će i kako biti, jesam li se ostvario ili nešto dugujem sebi i svijetu. Možda sam uspio malo odrast (smeh)?
Vidiš i sam koliko ova tvoja priča nije samo tvoja već je jako univerzalna. Kad si pravio ove pesme, da li su pokušavao da uhvatiš taj neki presek generacijkog razmišljanja ili si mislio da je ovo samo neke tvoje priče?
Nisam pojma imao da će toliko ljudi rezonirat s tim što radim. Doživljavao sam to veoma osobnim.
Koje te još teme i ideje interesuju, a da nisi uspeo da ih ubaciš u pesme?
Konstantno otkrivam nove teme i ideje, ali i varijacije na misli s Poyy albuma koje su mi i dalje temeljna preokupacija pošto su mi utkane u svijest i karakter. Čut ćete na idućem albumu koji bi mogo bit skoro.
Na prethodnom koncertu u Beogradu je bilo nekih pedesetak, stotinjak ljudi, ali mi je delovalo kad da ih ti poznajes sve, ili makar većinu. Kako održavas kontakt sa ljudima koji znaju tvoju muziku i vole je, da ne kazem fanovima?
Bilo je tamo jako puno ljudi koji su mi veoma dragi. Ugodna nedjelja navečer. Najljepše mi je kad se „fan club” pretvori u „friend club”. Većinu ekipe koja je bila tamo sam upoznao na natupima mojih bendova na raznim mjestima i u raznim kontekstima.
Foto Mario Gregov
Očigledno je, dakle, da se sve ovo što si uradio ljudima sviđa. Šta je sledeće, kako može Idem da se razvija muzički, stilski i u kom pravcu može generalno da ide?
Krenuo sam raditi na novom materijalu. Trenutno sam fokusiran na to da se opustim i pristupim tome ko i prvom albumu – s minimalno opterećenja. Već se kuju planovi za nove spotove, vizuale i svašta nešto. Konkretno, trenutno mi se čini da bi u budućnosti moglo biti više distorzije (smeh).
Bliži se kraj godine, šta je najbolje što si slušao u 2023. od muzike, šta si gledao, šta si čitao?
Moram priznat da sam ove godine bio malo preanksiozan za čitanje. S filmom/serijama vječito kasnim. Trenutno otkrivam seriju True Detective.
Od glazbe sam uživao u novom albumu Klinike Denisa Kataneca. Super mi i je još neobjavljeni solo materijal mog prijatelja Mate Ponjevića (ex Fire in cairo, Pitaj klince, Svemirko). To bi moglo grunut kad izađe.
Rekao si na već pomenutoj svirci da nece biti akustično, već da ćeš pevati preko matrica. Kako si to zamislio i sta nas zaista očekuje?
Odlučio sam se započeti solo karijeru uz trap-style lajvove jer mi to otvara jednu potpuno novu dimenziju performansa i izvrsna je vježba za stage presence. Osjećam se kao da sam puno naučio od kad se penjem na stage samo s laptopom i gitarom nakon 15 godina bendovanja, ali i da i dalje ima još mnogo prostora za napredak. Pozivam vas da dođete u Kvaku 4. novembra vidit kako to izgleda i da malo napredujete sa mnom.
Naslovna fotografija: Pavle Kocanjer
0 Comments