Šta povezuje Indiru Radić i Dejvida Linča? Verovatno ne mnogo toga. Možda je gospođa Radić veliki fan apstraktne umetnosti i filmova ovog reditelja koji istovremeno deluju kao košmari i najlepši snovi. Možda se nalazi na nekom nivou transcedentalne meditacije koju Linč propagira i predaje. Možda je i Linč u nekim teškim satima, kad san nije hteo na oči, uspevao da slučajnim guglanjima ili ko zna kojim putevima dođe do kompozicija ove pevačice, koja peva o zmajevima i tetovažama na golim leđima. To su stvari koje sad ne znamo. Ono što znamo je da je za ovo dvoje umetnika zajednički – nemački industrial metal bend, Rammstein. Kako?
Pa, za Linča znamo da ih voli. Ubacio ih je na saundtrek svog filma Lost highway dok su se još probijali, i kad Amerika još nije čula za njih. Postoji i ona sjajna scena u ovom novom Tvin Piksu od pre par godina, kad Linč koji glumi glavnog FBI agenta Gordona Kola zvižduće početak pesme Engel dok kulira ispred slike vežbanja atomske bombe u američkim pustinjama. Znate ono, gledali ste Openhajmera.
Sa druge strane, Indira Radić krade bend Rammstein u jednoj od najbizarnijih turbo-folk pesama sa ovih prostora svih vrema. Pesma Preko, Preko je, u stvari, Du hast, barem onaj osnovni rif koji kasnije uprlja narodnjak, iako zvanično piše da je za celu pesmu muziku radio izvesni Goran Ratković.
U svakom slučaju, ovaj bend, kao što je ovde slučaj, spaja dva kraja spektra pop kulture i sam po sebi spaja mnoge krajnosti. Mnogi ih vole, mnogi ih ne podnose. Neki će reći da su oni upropastili i komercijalizovali Lajbahovu umetnost, drugi će ih, pak, braniti govoreći da su uneli živost, provokaciju i čvrstinu u posustali mejntrim hard rok.
Istina je, kao i uvek, negde između. Ja, da se razumemo, nisam neki golem fan benda. Poštujem, volim neke pesme, i iz nekog razloga se radujem ovom sad koncertu kojem ću prisustovati, iako sam prethodna dva puta kad su dolazili u Beograd bio potpuno ravnodušan i bolele su me sve brige za njih. Nije se tu ništa promenilo, samo eto, skontao sam da bi bilo lepo da ih jednom za života vidim. Valjda oni postkoronski tripovi još uvek u meni voze. Sve one priče – ne uzimaj stvari zdravo za gotovo i to. Tako sam išao pre par godina i na Mejdene, bend koji sam i u srednjoj samo ovlaš slušao. Tila Lindemana sam video jednom, u Dragstoru, na Kišobranu. Nije hteo da se slika sa nama, ali se slikao sa Brankom Blek Rouz, u čiji je striptiz bar posle otišao, a o čemu su izvestili svi tabloidi sutradan.
O Rammstein-u valjda sve znamo/znate. Ako vas ne zanima, verovatno niste ni kliknuli na ovaj link. Odnosno ako baš sve, sve znate, sigurno niste kliknuli jer sumnjate da će jedan poslovično hipsterski medij da vas nauči nešto novo.
O kojim stvarima uglavnom pričamo, kad pričamo o Rammstein-u?
Pa, pričamo o imenu. Znamo da se zovu po aerodromu na kom se desila velika avio nesreća 1988. godine. Bend je nastao nekih 7 godina nakon toga, imao dva uspešna albuma u devedesetim (Herzeleid, Sehnsucht), jedan live, da bi onaj veliki s početka 21. veka, Mutter, razvalio sve kritike, i nakon njega, sve odlazi na viši nivo. Veća produkcija, veće eksplozije, veći hitovi, veće turneje, veće kontroveze, veći incidenti.
Ono što prvo primetimo je da pevaju na nemačkom, a da mi pritom znamo za njih. Što mu dođe prilično čudno, jer koliko bendova koji pevaju na ovom jeziku negativaca iz ratnih filmova slušate? Jedino ako ste germanofili. Razlog je jednostavan – momci nisu znali engleski. Dolaze iz Istočne Nemačke i drugi jezik im je bio ruski. Til Lindeman, pevač, ali i autor nekih tekstova, više puta je pričao kako je mrzeo bendove koji pevaju na jeziku koji ne znaju, za publiku koja ih ne razume. Ipak, skontali smo ih koliko-toliko, čak i mi koji smo učili francuski u školama. Ponavljali su u refrenima kratke reči koje su stajale u naslovu pesama, pa smo i mi mogli da vičemo sa njima. Zbog nemačkog su im se nakačile sve naci podgrupacije i budale širom sveta, od kojih pokušavaju da se otresu, evo bezuspešno, već 30 godina.
Poređenja sa Lajbahom su išla zbog te desničarsko-nemačke ikonografije, kojom su oba benda provocirala oduvek. Lajbah je tu ipak imao više prostora da se „šali”, jer ne dolaze iz Nemačke, već iza gvozdene zavese. Rammstein je ipak svoje desne flertove imao iz daljine, poput scena iz spota za obradu Depeche Mode-a, Stripped, u kom su se našli kadrovi iz filma Leni Rifenštal. U intervjuima su isticali ili da su apolitični ili da idu ulevo. Realnost je da ih nemački neonacisti nikad nisu voleli, jer za raziliku od ostatka sveta, oni razumeju šta ovi pevaju i pričaju. Ostatak sveta koji smrdi na fašizam se ložio na njih samo zbog jezika.
Druga stvar po kojoj ih znamo su te live svirke. Manowar, još jedan metal bend, je govorio: Other bands play, Manowar kills. Ovi naši zapaljivi drugari su odgovorili sloganom – Other bands play, Rammstein burns. I zaista, bend je, ako ništa, postao taj da čak i oni koji pojma nemaju ništa o njima, prave fore tipa kako jedan njihov koncert potroši struje i vatre koliko EPS za godinu dana.
Još od prvih dvixova koncerta Live aus Berlin, pa do svih kasnijih prepričavanja i odlazaka na svirke širom Evrope, ljudi su uvek fascinirani bili količinom energije, vatre i ludila koje bend izbacuje iz sebe. Til Lindeman je piroman… pardon, pirotehničar, i to zvaničan, tako da on kontroliše mnoge stvari na bini. Doduše, pretpreo je mnoge opekotine za života. Plus pored vatre imamo i kožu, protetičke udove, S&M ikonografiju, maltretiranje onog jadnog klavijaturiste, znači već sve te family friendly stvari. Naravno, kontroverze su ih pratile i mimo bine.
Spotovi su oduvek išli korak dalje, od Snežane narkomanke koju patuljci izdržavaju, preko pljačkanja banke u Ich will, pa do spota koji je mogao da se emituje samo na sajtu za filmove za odrasle. Sve što su radili nikad nije bilo voljeno od strane puritanaca i onih koji su se plašili za stanje omladine.
Na kraju ostaju muzika i pesme. Možda ništa od ovog ne bi bilo bitno da pesme nisu valjale i da ne valjaju. A možda i ne. Možda je sve velika rokenrol prevara, upakovana u provokaciju i prst u oko koji nas je od početka terao da ih pratimo kao fabriku zabave i poluzabranjeni, zapaljiv od benzina, cirkus koji je previše bučan da bismo mogli da ga ignorišemo. Mada evo, dok pišem ovo, pustio sam par nekih favorita iz ranog detinjtva, i ne mogu da ne primetim da mi bend danas deluje dosta zabavnije nego ranije. Sve te besne nemačke reči koje su mi ranije zvučale kao da ih izgovaraju Švabe koje se mlate sa Prletom i Tihim, danas nisu ništa drugačije frazice koje može da izgovara i neka nebinarna osoba u do zla boga gej elektro pop bendu (not that there’s anything wrong with that). Svi ti mračni instrumentali danas zvuče pomalo kao da bend Scooter ima gitare.
Pritom, ovo sve ne pišem zato što želim da se podsmevam. Naprotiv, uživao sam u nekim stvarima i valjda u ovim godinama mi je sve ovo mnogo smešnije i blesavije, i sklon sam mišljenju da tako treba. Mislim, ipak su ovo likovi koji stavljaju džinovske protetičke penise na bini. Tu nema prostora za ama baš ništa ozbiljno.
0 Comments