Kako je ostario film Mi nismo anđeli 2?

Uvreženo je mišljenje u svetu filma da nastavci i nisu nešto što treba voleti. Naravno, postoji onih nekoliko klasika koji se uvek koriste u raspravama da bi se objasnilo da postoje izuzeci, ali da se ne lažemo – suma nekvalitetnih je veća nego kod ovih drugih. Bez obzira na to, raja i dalje ide i voli da gleda, ili možda ne voli, ali po nekoj navici daje svoje vreme, i mnogo bitnije, novce, produkcijama franšiza.

Kod nas je manja produkcija, pa je manje i nastavaka, ali ih oduvek ima. Plus kod nas oduvek postoji i taj hibrid filma i serije, pa tako dobijamo još bizarniji krajnji proizvod. Međutim, ako se zadržimo na ovim klasičnim nastavcima nekad uspešnih filmova, dočekaće nas uglavnom tuga, bol i razočaranje, a baš ta osećanja su rešila da nas sete na Mi nismo anđeli 2, film koji 26. januara puni 20 godina.

Razlog zbog kog sam se setio ovog filma (pored toga što slavi jubilej) je ona klasična zapitanost koja glasi „kako je film ostario?“ E, sad, mnogi od vas, zaključno sa mnom, će se dodatno zapitati kako pa to film koji nikad nije valjao može da ostari. Međutim, prateći Letterboxd, kao i razna neka druga online mesta na kojima se druže i razgovaraju razni filmofili, primetio sam da postoji masa poštovalaca ovog dela. Uglavnom onih mlađih od mene, dakle ili rođenih u ovom veku, ili rođenih u poslednjim godinama prošlog, koji nemaju nikakve emotivne veze sa kecom.

Štaviše, kec u svojoj tehničkoj pankerskoj anahronosti, kao i zaostavštini domaćeg filma koji se gotovo uvek pravio da bi imao što više šala, šega i pošalica koje posle možeš da citiraš u svakodnevnom životu, je verovatno ovim mlađima stran. Otud je nešto grublji humor (nazovimo ga tako), kao i stav pišam se na sve kao Aleksandar Berček našao fanove. Kasnije. Mnogo kasnije pošto je izašao iz bioskopa, jer se sećam da u ono vreme, 2005. kad je izašao, em ga niko nije voleo, em su ljudi išli u bioskop samo da bi videli da li je zaista toliko loš kako se priča.

I sam film je nastao iz fore i iz prikupljanja sredstava i para za nešto drugo. Njegov autor, Srđan Dragojević, čovek koji je devedesetih sebi zauvek obezbedio pominjanje zlatnim slovima u istoriji srpskog filma (prvi Anđeli, Lepa Sela, i Rane, sa posebnim zaokruživanjem Sela kao možda i najboljeg domaćeg filma svih vremena), ima i ostatak karijere koji gotovo nije ni za pominjanje. Taj ostatak je počeo ovim filmom, nastavkom Anđela.

Dragojević je oduvek bio lukav i spretan čovek, pogotovo da snima film za novce onih koje u istom tom filmu proziva i izvrće ruglu. Tako je svako ko je iz države, vojske i paravojske pogledao Lepa sela zažalio što je pomogao sa bilo kojom uniformom viška, litrom benzina ili kintom. RTS je dao pare za Rane, a onda kad su pogledali film, rešili su da ga ne reklamiraju i da se prave kao da ne postoji. Sa Anđelima 2 u igru uleće „pokojni” Željko Mitrović, vlasnik Pinka, a film Mi nismo anđeli 2 postaje njihova glavna akvizicija kojom će uleteti i na kul tržište i kojom će malo oprati svoju Zam – Grand – City klub biografiju. Dragojević prilazi celoj priči, jer mu je obećano da će, ako snimi ovaj film, dobiti pare za Bodljikavo prase, film koji je reditelju i tad, kao i verovatno danas, passion projekat.

I nad popom ima pop, to se uvek zna, pa je tako Dragojević rešio da napravi ciničnu komediju sa recikliranim šalama, u kojoj će s vremena na vreme otvoreno pljunuti šlajmaru publici u facu (o tome kasnije) verovatno misleći „kako sam ih zaje*o”, i kad je došao po svoj ček za novi film, dobio je samo mogućnost da napravi i treći deo. Ubrzo će shvatiti da ga je „pokojni” Žeks odradio, da od Bodljikavog praseta nema ništa. Trojka je napisana, režirao je Žeksov šurak. Dragojević je posle utonuo u državni projekat sa previše babica, iz čega se rodilo kilavo dete – Sveti Georgije ubija aždahu, pa je snimio ajde da kažemo ok, ali i to smo je častili, Paradu, ali i dva loša i nepotrebna filma za koje Dragojević verovatno misli da mi ostali nemamo kapacitet da ih shvatimo kako treba – Atomski zdesna i Nebesa. Mitrović je za to vreme nastavio sa produkcijom užasnih filmova, još gore muzike i katastrofalnih rijalitija.

Međutim, da se vratimo na pitanje kako je Mi nismo anđeli 2 ostario? Probao sam da uđem potpuno čiste glave u novo gledanje filma i bez predrasuda 20 godina kasnije. Čak i radoznao, želeo sam da vidim nešto što ranije nisam video. Rezultat je, pa….

Prvo, nadam se da svi znamo priču. Nikola i Marina iz prvog dela više nisu zajedno, ali imaju ćerku Sofiju koja puni 15. Mama joj za rođendan poklonila make over, pa tako od „muškarače” (je l’ sme to danas da se kaže?) postaje „riba” (ovo sigurno ne sme da se kaže, jer ima fuckin’ 15 godina, ali to nam film svakako sugeriše, tako da žalite se Dragojeviću i „pokojnom” Mitroviću, ne meni). Naravno, Nikola je zabrinut i overprotectiv prema svojoj jedinici i probaće da uradi sve što je u njegovoj moći da je zaštiti od sveg mogućeg mladog i starog što bi probalo da se uvuče u gaće njegovoj veoma maloletnoj ćerki. I tu su iz nekog razloga i Anđeo i Đavo, koji su u kecu bili nevidljiva sila koja se zaje*ava i takmiči nad našim glavnim likom. Ovde su tu samo zato da bi bili konekcija sa prvi delom, kao i pokojom uspelom meta forom.

Da krenemo prvo od dobrih stvari. Za pohvalu je, eto, da autor krene đonom na raščlanjavanje svog prvenčeta i čeda, pa da od komedije koja ima svoj potpis i stil, kao što su Anđeli 1, nanese nove, modernije slojeve, koje u Srba i nisu tolko zaživele. Počev od fizičkog humora, kao i humora preterivanja, kao kod braće Fareli, na primer. Meta fore su one koje zahtevaju malo načuljenije uši, pa je tako i dalje prozivka na Kustu sjajna kao u kecu, s tim što je ova nova bila povezana sa Kojom koji je u međuvremenu zaigrao kod Kusturice u Život je čudo ( Vidi ga debeli što liči na onog što je imao manju ulogu kod Kuste od magareta).

Već sam pominjao da Dragojević krije svoj stav i prema filmu, produkciji i Pinku u ponašanju Žike Todorovića kao đavola, pa tako on često pljuje u kameru, menja žanr i zakone filma. I to zasta deluje interesantno kad uzmemo u obzir da je ovo trebalo da bude film zbog kog su moji roditelji posle 15 godina otišli u bioskop. A tamo ih čeka Koja koji moli bandu zombija sa Molim vas je*ite mene, a ne nju. Kad smo kod toga, urnebesno i bizarno je da je poslednje pojavljivanje na velikom ekranu velikana Radeta Markovića, koji je oduvek bio preozbiljan u svojoj pojavi, obeleženo u sceni u kojoj sa kondomima na glavi peni na maloletnu Mirku Vasiljević. Nepoštovanje lika i dela, svakako, ali i jako smešno.

U menjanju žanrova, film postaje mjuzikl i scena kad Koja zapeva je ultimativna ironična glupost koja radi, a i pride – Kristina Kovač je napisala pesmu koja se brzo zakači za uvo, pre nego se zakači na Ti živiš u oblacima mala od Čole. Od Nisam ja lopov, ja sam je*ač, preko Svako je*e to što je doveo, do Ćao, Zoki, shvatio sam da postoje očigledno provale za koje nisam ni bio svestan da ih citiram u svakodnevnom životu. 

Dragojević je svakako ubrzao film za potrebe novog veka i tu se ipak i dalje vidi da ispod svog tog nadobudnog lika koji je došao da napravi svoju veliku rokenrol prevaru i ode punih džepova u novu avanturu postoji talentovani lik.

Međutim, ovde ipak ima mnogo više loših nego dobrih stvari.

Stvarno nisam u tom politička korektnost gasu, ali stvarno su mogli da makar stave da ima 17 godina ako je devojka trebalo da bude maloletna. Baš nekako pogrešno izgleda kad kontaš da ispred sebe imaš dete, bez obzira na to što se film ne bavi njom, nego njenim okruženjem koje je hiperseksualizuje ili tretira kao dečaka. Scenario sa svim svojim kretenskim dosetkama, kad ne ponavlja jedne te iste stvari iz prvog dela, deluje kao da su ga napisala tri pijana lika u kafani, trudeći se da ubace svaki vic koji su čuli dok su išli na pišanje. Ispred kafane, naravno. Čak i to ponavljanje deluje kafanski jer imaš osećaj kao da ti neko priča jedan te isti vic stalno jer ga je u svom alkoholnom isparenju zaboravio. Mada opet, bolje je da su ponovili još neku foru umesto što su ubacili onu u kojoj Miki Mnajlović nunuška imaginarnu bebu dok govori: i tebe će neko da ka*a.

Film tehnički izgleda loše, na nivou Pinkovih ondašnjih, ali i sadašnjih TV filmova i serija, tako da, ako ga pustute između nekog novog filma Apolon produkcije ili Mješovitog braka, nećete osetiti veliku razliku. Prvi deo koji je rađen za kikiriki i gajbu piva, ali u odnosu na ovaj, pogotovo sa ovom novom remasterizacijom, deluje kao Nolanov film. I dok se Kojo ubi da nosi ceo film na svojim plećima, kako svojom harizomom, tako i fizičkom glumom, a Žika Todorović se dobro zeza kao u prvom delu, ostali su tu zbog plate. Mirka Vasiljević je tad već nagoveštavala koje su joj visine, Zoran Cvijanović je toliko svojom metod glumom ušao u Mileta (onog što se borio protiv tranzicije) da je godnama kasnije u drugim ulogama vukao repove iz ove serije. Za razliku od keca u kome je Uroš Đurić bio kao pojava samo ćelavi našminkani lik, ovde je probao da glumi i to je jako bolno za gledanje. A da, kad pričamo o stvarima koje su loše ostarile – Goran Jevtić.

U nizu product placementa, mislim da je najviše platilo Lav pivo, jer likovi ne samo da se goste ovim uglavnom neomiljenim brendom, Kojo u jednom momentu izgovara slogan – ili jesi ili nisi.

Ali, čak i kad odbacimo to što gledamo film u kom svi pričaju šta bi radili 15-godišnjem detetu, lošu glumu, scenario i ekipu koja je došla po pare za novi projekat, ovaj film nije baš ni najoriginalniji. Da, danas ćete na Vikipediji naći info da je ovo rimejk američkog filma Prste sebi, ona je mlada.

U ono vreme, pre 20 godina, nije se baš pominjao termin rimejk. Koršićeni su neki drugi poput plagijat, krađa i tako dalje. E, sad, kad su se ovi drugi termini pojavili, onda je autor krenuo u priču o tome kako je on rešio da napravi umetnički projekat gde će oživeti na potpuno nov način svoj omiljeni film iz osamdesetih. Koliko ja kontam, zato postoje špice filmova, u kojma stoji da je film inspirisan itd. U Mi nismo anđeli 2 u špici to ne postoji. Ali dobro, važi, eto, rimejk.

Dvehiljadite godine su (deco, ako se ne sećate) bile baš sra*e. Što kaže Goribor – projekcije, laži, Vlado Georgiev, TV serije nije znala kome da veruje. Post-petooktobarski optimizam je vrlo brzo sasečen 2003, mada će mnogi priznati i pre, i sa nastankom tranzicije, mirenje sa onima koji su vas do juče nazivali izdajnicima, jurenjem za svakim dinarom i kolaboracijama u kojima su svi glumili da žive normalni 21. vek, iako je ispod površine i dalje sve smrdelo na srednji. U svemu tome se pojavljuje ovakva komedija koja ima boju kao i ime produkcije koja je pravi, ali koja sa bojom donosi i stil i brzinu istog tog života, koju cinični autor pokušava da ukroti, a u stvari ni sam ne shvata koliko tone u njoj takvoj. Iz te boje je uspeo nekako da izađe, ali više nikad nije bio isti.

Međutim, ako se odmaknemo od trenutka u kom film nastaje, i svih tih konotacija, i dalje mislim da je ovo ispotprosečan film. Ipak, vreme je prošlo i naučili smo da živmo sa njm. Kao sa nekim problemom na jetri ili bubrezima koji vas neće ubiti. Svakako da je i pojava filma Munje 2 pomogla da ovaj film danas bolje svarimo. Ali, to je već priča za neku drugu okruglu godišnjicu.