fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Kako sam provela 24 sata bez interneta

Već dva puta sam lomila ekran na telefonu pa otprilike znam kakav je osećaj biti par dana bez telefona, ali ne i bez interneta
Piše: Marija Milić

27. March 2023

Kada biste prosečnu mladu osobu pitali bez koje stvari ne bi mogla gotovo ni dana, verovatno bi većina na prvu pomisao rekla: mobilni telefon. Postoje brojni razlozi zbog kojih je taj odgovor razumljiv jer nam se na telefonu nalaze svi kontakti, fotografije, mnogi danas rade uz pomoć telefona, muziku slušamo preko telefona, a možda najvažnije – uz pomoć telefona (društvenih mreža i aplikacija) najčešće i najbrže komuniciramo. Pitanje je koliko mladih zna napamet brojeve telefona svojih najbližih ljudi, ako izuzmemo mamin ili tatin, a i zašto bi pamtili, kada je telefon baza svih podataka. Međutim, kada kažemo telefon, obično se misli i na internet – taj važan element naših života koji je posebno značajan mlađoj populaciji, takozvanoj Generaciji Z, koja gotovo da ne poznaje život bez interneta.

Predstavnici Generacije Z su kroz čitavo odrastanje imali neograničen pristup internetu, u virtuelnom prostoru snalaze se možda i bolje nego u svojoj sobi, a navodi se i da su zbog toga pasivniji i manje komunikativni. Internet revolucija nam je donela novi pogled na komunikaciju, te čak i takozvani bumeri uživaju u mogućnostima koje pruža internet. Ipak, Gen Z je nešto više nego ostali zavisna od internet mreže i svojih telefona. Kako bih testirala da li će se i u kojoj meri moj dan promeniti, rešila sam da kao predstavnica Generacije Z (na granici sa Milenijalcima) jedan dan provedem bez interneta. *Već dva puta sam lomila ekran na telefonu pa otprilike znam kakav je osećaj biti par dana bez telefona, ali ne i bez interneta.*

Moja „jutarnja rutina“ bez interneta

Dobra stvar je što sam mogla da koristim telefon i komuniciram uz pomoć SMS-a i poziva, jer mislim da bih u suprotnom ovaj eksperiment teško izdržala. Posebno, jer bi to značilo da nema alarma koji kod mene zvoni u rasponu od nekih 40 minuta, tako da ne garantujem da bih na posao stigla na vreme. Nakon tog dugog buđenja, sledi „jutarnja rutina“ zvana skrolovanje po društvenim mrežama, odgovaranje na poruke i čekiranje svih stvari koje se nalaze u beleškama za taj dan. Međutim, ovoga puta sam, po navici, otključala telefon i pokušala da rifrešujem Instagram. Naravno, kroz par sekundi sam shvatila da to danas neću moći da uradim, tako da sam umesto skrolovanja uradila istezanje što, moram priznati, nije baš često deo moje rutine, iako ima veće benefite od skrolovanja. Ipak, potreba da budem u toku sa svim dešavanjima odnosi prednosti.

Dok sam se spremala da krenem na posao, proletela mi je misao kako usput neću moći da slušam muziku. Na svu sreću, dobro je da su i aplikacije napredovale, te sam već imala par offline plejlista sačuvanih na Deezer-u. Posle dužeg vremena, jutros sam ušla u prvi tramvaj koji se pojavio jer sa prevozom u Beogradu ne treba rizikovati, posebno ako nemaš internet i ne možeš da koristiš aplikaciju koja pokazuje za koliko stanica stiže prevoz. U međuvremenu sam nekoliko puta, potpuno mehanički, tapnula ekran svog telefona.

Offline na online poslu

Dolazak na posao koji je gotovo stoprocentno vezan za internet bio je posebno zanimljiv. Nakon što sam otvorila Word koji jedino mogu da koristim i počela da pišem ovo, shvatila sam da ostatak dana neću imati šta da radim, odnosno, neću moći da radim. Počinje da me plaši to što, više nego ikada do sad, uočavam koliko moj posao zavisi od interneta. Zapravo, čitavo moje stvaralaštvo nalazi se na internetu, tako da kriza identiteta polako raste. Šta sam ja bez interneta, koliko sam sposobna da funkcionišem i radim bez njega? Da nije interneta, sve ovo što sam ja zapisivala niko ne bi mogao da pročita, osim u nekim novinama. Kad smo već kod toga, razmišljam i kada sam poslednji put kupila novine na trafici. Uglavnom se informišem preko interneta, a danas, bez telefona i interneta, gotovo da ne znam šta se dešava u svetu. Uočavam koliko internet prožima sve segmente života. Primećujem i da imam malo više vremena da razmišljam, možda jer nemam šta da radim. Upravo zato, negde oko 12 časova usledio je dogovor da mogu da uđem na mejl i WordPress, kako ne bih čitavog dana gledala u policu ispred sebe. Bez potpune upotrebe interneta uspeću da odradim neke osnovne stvari, i dalje ne ulazim na društvene mreže, te komunikacija na poslu, umesto uobičajene, na mesindžeru, funkcioniše preko mejla. Moram priznati, ulazak na mejl nikad mi nije bio draži!

Kako sam zavolela mejl?

Već oko 13 časova počela je da me hvata nervoza, verovatno sam do tada oko 10 puta otključala i zaključala telefon, ali ništa. Jedino poruka od MTS-a. Počela sam i da razmišljam koliko će me notifikacija sačekati večeras posle ponoći kada ponovo uključim net. Već me obuzima neki čudan osećaj, ekran će verovatno da se usija. Šta ako mi neko piše? Danas je petak, možda me neko pozove u grad, a ja ne znam za to. Možda propustim nešto jako važno ili nekom treba moj brz odgovor. No, dobro. Polako smirujem ove panične misli jer sam bliske ljude još sinoć obavestila da sam danas offline i da sam dostupna samo za pozive.

Zapravo nikad nisam pomislila da će mi mejl ovoliko popraviti dan. Ovo je možda i jedini put kad se zaista radujem novoj prepisci i definitivno jedini vid komunikacije u online svetu, za danas. Počela sam i da podsećam koleginice o nekim stvarima koje treba da završimo danas, međutim, one su se već dogovorile na grupnom četu, što ja, naravno, nisam mogla da ispratim, te se odsustvo komunikacije sa drugima oseća. U iščekivanju da i ja dobijem neku poruku, na zvuk vibracije se povremeno cimnem, pogledam u moj telefon i shvatim da to nije on. U par navrata proletela mi je misao – da li će neko na društvenim mrežama zaista primetiti da me nema, a i da je tako, da li bi neko pokušao da kontaktira sa mnom? Međutim, i da požele, pitanje je kako bi to učinili, jer većina tih ljudi i nema moj broj telefona.

Uočavam koliko sam nesvesno vezana za internet, a u isto vreme se i oslanjam na isti. To primećujem jer potpuno nesvesno rukom krećem ka telefonu za mnoge stvari koje želim da objasnim ili pokažem. Uviđam koliko se podrazumeva da mi je internet svakodnevno dostupan. Prema podacima DataReportal-a, pet milijardi ljudi na celom svetu ima pristup internetu, što je oko 64% svetske populacije, dok u Srbiji oko 20% stanovništva još uvek nema internet. Brojna istraživanja pokazuju da svake godine u proseku raste pristup internetu za oko 4%, što znači da će za nekih deset godina svi ljudi na svetu imati pristup World Wide Web-u. Prošlo je više od pedeset godina od pojave interneta, a kroz par godina će cela planeta biti umrežena, baš kako je i Makluan predvideo – jedno veliko globalno selo, u kome žive ljudi koji nikada više nisu bili otuđeni jedni od drugih.

Grickanje noktiju ne smanjuje nervozu

Gotovo ceo radni dan prošao je tako što sam na svakih 10 minuta rifrešovala mejl. Iako sam neke stvari završila prethodnog dana, znajući da ću biti bez interneta, i dalje se pitam da li se nešto dešava, hoće li šta da mi promakne. Malo mi nedostaje da osvežim feed, čisto da bacim pogled šta ima novo i, naravno, kažem – „ma, nema ništa zanimljivo na ovom internetu“. Kada razmislim, primećujem da objave drugih ljudi koje svakodnevno gledam zapravo nisu preterano važne, već je to postala jedna vrsta nesvesnog mehaničkog procesa, ali sam očigleno zavisna od toga. Već oko četiri posle podne počeo je novi talas nervoze koju iskazujem tako što počinjem da grickam nokte. Misli se smenjuju jako brzo, zapravo, uviđam da svaki put kada osetim da nemam šta da radim, krenem rukom ka telefonu. Smiruje me jedino to što konačno mogu da odahnem od silnih notifikacija, ali me u isto vreme i plaši predugo odsustvo sa svih kanala komunikacije.

Već je pet sati posle podne, sa poslom je gotovo za danas, ali ostalo je još sedam sati do kraja eksperimenta. Kako bih lakše izdržala ovaj dan, odlučila sam da nakon posla odem da se vidim sa prijateljima. Iako nemam fiksni telefon da, kao u (ne tako) davna vremena recitujem drugaričinoj mami: „Dobar dan teta Nataša, ovde Maja, Larina drugarica. Je l’ ona kod kuće? Ako jeste, da li mogu da se čujem sa njom“, zovem ih preko mobilnog telefona. Mislim da je ovo šok i za njih jer gotovo uvek komuniciramo preko WhatsApp grupe. Opet ulazim u prvi prevoz koji nailazi, možda je razlog ove žurbe taj što želim da što pre stignem do njih kako bih skrenula misao da se osećam pomalo usamljeno i zaboravljeno.

Generacija Z (ne) može bez virtuelnog sveta

Predstavnici Gen Z karakterišu se kao asocijalni i nezainteresovani za druženje, ali i za stvari i svet oko sebe. Ipak, poznajem mnogo mladih koji bi radije izabrali da se druže, nego da provode vreme na telefonu. Međutim, virtuelni svet često pruža lažni utisak da smo tako blizu drugih ljudi i da kad god želimo možemo da se čujemo sa njima.

Između ostalog, moji najbliži prijatelji su veoma druželjubivi, iako se neki, moram priznati, možda ne bi dobro snašli u ovom eksperimentu. Na sreću, solidarisali su se sa mnom te su retko koristili internet. Prvih sat vremena smo ćaskali, a pala je i po koja šala na račun mog odsustva sa interneta, nešto puput: Marija, je l si videla… a da, ti nemaš internet. Kasnije je usledilo igranje igrica na Sony plejstejšnu, još jedan dokaz da je virtuelni svet teško zaobići. Nekih sat i po sam pod punom koncentracijom prelazila nivoe Rayman Lagends video igrice. Generalno nisam ljubitelj video igara, ali danas su mi upotpunile dan. Slagala bih kad bih rekla da već oko deset sati nisam pomislila: „Skoro pa je prošao dan, da li da uključim net?“ Kasnije smo počeli da otvaramo neke veoma zanimljive teme o kojima do tada nismo razgovarali. Rekla bih da sam ja više nego inače bila pokretač brojnih tema, jer nije bilo drugih ometača, čak bih na momente i bila ljuta kada bi oni u pola razgovora zastali da pogledaju u telefon. Mislim da me je internet detoks „naterao” da ovaj petak provedem sa njima, u suprotnom bih možda otišla u stan, umotala se u ćebe i skrolovala kroz TikTok. Ovog petka saznali smo mnogo više jedni o drugima, a ja sam shvatila da je internet siguran spas za dosadu jer su naleti blage nervoze nailazili u trenucima kada mi je bilo dosadno.

Trenutak u kome više više „nema nazad”

Nakon 24 sata bez interneta, ovaj eksperimet prolazi sasvim okej jer sam polovinu dana provela na poslu gde sam komunicirala sa koleginicama, a ostatak dana sa prijateljima. Bilo bi dosta teže da je umesto petka bila nedelja, dan kada obično pogledam neki film, seriju ili se najčešće izležavam dok prelazim sa jedne na drugu društvenu mrežu. Nakon 24 časa bez upotrebe interneta baterija je sa 100% došla na 71%, što se u suprotnom ne bi moglo očekivati, obično je već oko 21h bilo potrebno da dopunim telefon. Screen time je bio sat i 30 minuta, što je moj nedeljni prosek smanjilo za 43% u odnosu na prethodne nedelje, a SMS poruke sam u toku tog dana koristila više nego što sam to učinila od početka godine.

Glavno pitanje koje sam dobijala kad bih rekla da sam ceo dan bez interneta, bilo je: Kako izdržavaš? Uspela sam samo jer sam sebe okupirala drugim stvarima i jer sam znala da ću već posle ponoći ponovo moći da uključim Wi-Fi. A da li život bez interneta deluje nezamislivo? U ovom trenutku rekla bih da je tako.

U više navrata pomišljala sam šta bi se desilo kada bi internet konekcija prestala da postoji, ko bi se mene setio, a koga ja? Koliko je ta povezanost putem društvenih mreža zaista važan deo naših života? Razmišljla sam i o tome da možda neke osobe ne bih videla godinama da ne vidim njihove objave na društvenim mrežama. Ostala bih uskraćena da saznam brojne informacije, poslušam novu pesmu… Posao je stvar koja takođe zavisi od upotrebe interneta, zatim i celokupna komunikacija, a na kraju dana, razonoda je veliki razlog zbog kog smo sve više zavisini od interneta. Sa druge strane, postoji bezbroj opcija za koje nam nije potreban internet, kao što su odlazak u šetnju, vožnja biciklom, čitanje knjiga, slušanje radija umesto streaming servisa. Ipak, ovaj nevidljivi saputnik je u današnje vreme gotovo neodvojivi deo naših života, osim ukoliko se ne bismo vratili nekih tridesetak godina unazad, pre nego što je internet ušao u masovnu upotrebu. Sada, nakon što smo se adaptirali na život uz posredstvo interneta, pomalo je čudno i gotovo nemoguće provesti određeno vreme i zamisliti život bez njega. Internet je ušao u sve delove života, od informisanja, preko komunikacije, sve do online kupovine i plaćanja računa. Nakon ovog eksperimenta, detoks od interneta (društvenih mreža) će verovatno postati moja praksa, ali potpuno odsustvo koje bi podrazumevalo duži vremenski period čini mi se mogućim jedino na nekom egzotičnom ostrvu. Bez interneta, pitanje je kako bi izgledao razvoj računara i novih tehnologija. Verovatno bih ovaj tekst kucala na nekoj pisaćoj mašini, a kako ga privodim kraju, u glavi mi se vrti misao: Jesmo li mi krivi za to što nam internet postaje neodvojivi deo života ili nas je život u ovom dobu primorao da postanemo njegovi zavisni korisnici?

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *