Film o kom trenutno ceo svet priča je The Brutalist. I ova rečenica je donekle istina. Da, film je konačno doživeo određeni hajp jer je počeo da se prikazuje u bioskopima širom sveta (pre nove godine je bio u ograničenoj distribuciji), ali isto tako ljudi baš nemaju pola dana da odvoje i odu u bioskop da gledaju gigantski dugu dramu o arhitekti koji je preživeo logor u Drugom svetskom ratu. I to je samo vrh ledenog brega problema koji izviru iz ovog filma, ali i koje su ljudi dodali svojim tumačenjima.
Ipak, priča se o njemu, što je u današnje vreme kao da se gleda. Što se tiče našeg lokalnog hajpa, on gotovo da ne postoji od raznih drugih pumpanja, ali čest je na raznim stranicama interneta i svima omiljen narativ nisam gledao, ali verujem da je ___ (pa upišite neki pogrdan pridev tu).
Međutim, ako bismo ostavili razna trućanja osoba sa interneta sa strane, film Brejdi Korbea je fascinantno umetničko delo sa svim svojim manama i vrlinama. U 215 minuta načeto je i previše ideja, koje reditelj ipak uspeva da kordiniše u celinu, možda i zbog toga što je ostavio sebi toliko vremena.
Za one koji ne znaju, u filmu Adrijan Brodi glumi arhitektu Lasla Tota, mađarskog Jevrejina koji nakon logora i Drugog svetskog rata odlazi u Ameriku u potrazi za boljim svetom i boljim sutra. Svakako, Tot je prikazan kao lik sa manama, umetničkog egocentrizma, koji nije navikao da bude gurnut u stranu i na ivicu egzistencije. Otud se polako raspada kao osoba, koristeći heroin.
Ipak, njegov talenat i način umetničkog izražavanja biva prepoznat, pa radom na biblioteci biznismena Van Burena (Gaj Pirs) dobija mogućnost da za njega napravi zdanje, sa potpunom slobodom, koje će biti i crkva i rekreativni centar za ljude tog malog mesta. Poznanstvima uspeva da dovede suprugu (Felisiti Džons) i sestričinu iz Evrope nakon 8 godina neuspeha.
Ipak, u zidanju svog zdanja nailazi i na niz prepreka, kako od svog mecene koji počinje da mu uskraćuje umetničke slobode, preko ljudi koji ga ne prihvataju ni kao stranca, ni kao Jevrejina, pa sve do toga da je raskalašnijem životu došao kraj sad kad su tu žena i dete.
U 215 minuta načeto je, ispričano i zaokruženo mnogo tema počev od odnosa umetnika i njegovog mecene i ktitora i cele te vrteške bez prestanka u kojoj jedan drugome stalno daju prst, a uzimaju celu ruku, zbog čega pobeđuje uglavnom, barem na prvu loptu, onaj jači. A jači je kapital i vlasnici tog kapitala – otud je tema kapitalizma koji ždere sve pred sobom i bez mnogo pitanja jedna od važnijih u ovom filmu.
I, naravno, tu je i Amerika, američki san, ta velika zemlja prilika koja vas samo čeka da stupite na njeno tlo da bi vas zagrlila, a nakon zagrljaja vas proguta, sažvaće i ispljune zbog čega se osećate beznadežnije nego kad ste dolazili, a podsećam da ovde likovi dolaze iz koncentracionih logora.
Međutim, ako posmatramo širu sliku, i gotovo meta pristup, ceo film je o odnosu umetnika prema svojoj umetnosti. Načinu na koji on stvara, sprema, prinosi svoje ideje, ali i kako ih drugi vide. Nešto kao što je i sam Brejdi režirao film.
Jer, mnogi su već primetili da je ovo ostvarenje, u stvari, o procesu snimanja filma i o svemu onome što autor mora da prođe ne bi li doneo svoju unikantu viziju, ali i dobio mogućnost da njegova bude poslednja reč u montaži, da ne kažem ruka.
Brutalistu je Brejdi Korbe sedam godina stvarao, i slično kao i njegov fiktivni arhitekta Laslo Tot, pokazivao je nesalomivu odlučnost da oživi mukotrpnu (arhitektonsku) viziju. Ništa nije moglo da mu stane na put – ni pandemija, ni trudnoća njegove glavne glumice, a apsolutno ne finansijeri.
Nek uđe u zapisnik da Korbet ceni podršku svojih finansijera danas, onih koji su rešili da ulože sredstva u film o američkom snu koji je toliko dug da ima pauzu u sredini da bi se ljudi malo odmorili. Sigurno da su se retki odlučili na takav rizik. Ali nije samo ni rizik bio problem. Korbe je izjavljivao kako mu je bila nuđena saradnja sa pravim sadistima, kao i da je bio na gomili večera sa oligarsima raznih nacionalnosti, što nije baš očekivao u svom kreativnom životu.
Svakako, prikupljanju novca nije pomoglo ni to što Korbe, kome je Brutalist treći film, nije postao „ime“ koje privlači publiku. Njegovi prethodni filmovi The Childhood Of A Leader (2015) i Vox Lux (2018) su prošli gotovo pa nezapaženo kod šire publike.
U ideji odnosa onog sa parama i onoga sa vizijom, krije se i želja da se poseduje ne samo umetnost, već i umetnik. To u filmu dobijamo u nekom momentu i prilično sirovo i plastično, ali to ćete videti kad odete u bioskop.
Korbe i njegova supruga i koscenaristkinja Mona Fastvold bili su zaintrigirani brutalizmom, arhitektonskim pokretom koji se pojavio u projektima rekonstrukcije 1950-ih, gde se u masivnim zdanjima isticao betonom kao materijal. Želeli su da ispričaju priču koja je povezala posleratni stil dizajna sa posleratnom traumom i imigrantskim iskustvom.
Naravno, kako to obično biva, sad se arhitekte utrkuju ko će više da pljune po filmu jer nisu dobro izučili stvari, a i likovi koji su izmišljeni previše liče na neke stvarne, pa se sve čita kao blasfemija. Ali dobro, to su već teme za one koji u svom džepu imaju diplome, ali i višak slobodnog vremena.
Film je morao da sačeka kraj korone i sniman je konačno 2023. u Mađarskoj koja je glumila Ameriku. Snimljen je za samo za 30 dana.
Glumačka podela je od starta imala svoje poteškoće. Prvo je postojao taj regular joke u kom imamo čoveka koji je već dobio jednog Oskara za ulogu osobe koja je bila u logoru. Adrijan Brodi je sad vlasnik dva Oskara za glavnu mušku ulogu (i vlasnik najbizarnije glumačke karijere, ali o tome neki drugi put) i oba puta je bio taj uništeni, prebijeni čovek kog je umalo sahranilo to što je Jevrejin.
Ovog puta se priča o antisemitizmu nije završila 1945, već se prebacila na mirnodopski period u posleratnoj Americi. Svakako, iako u ovom filmu nema mnogo prostora za šalu i šegu, mimovi o tome da se ovaj čovek otkopa jednom u 20 godina kad treba glumiti žrtvu Holokausta su napravljeni.
Ipak, mnogo veći skandal je nastao kad je procurela vest da su se u postprodukciji služili AI pomagalima i da su Brodi i Felisti Džons malo budžili njihov madžarski izgovor, odnosno malo se sređivao i dorađivao akcenat.
Kako to obično biva, ljudi ne čitaju vesti dalje od naslova, pa je sve ovo postalo još veći skandal gde je išlo do toga da umesto Brodija priča sve vreme AI, pa i do toga da sam siguran da je neko pomislio da je AI i glumio umesto njega.
Nije mnogo pomoglo kasnije objašnjenje cele priče, niti to da je Brodi poreklom Mađar, pa mu nije bilo toliko teško da skine akcenat. Džaba, narod je presudio da je Brutalist AI film.
A nakon što je proglašn za AI, sledeća stanica je bila da je ovo, u stvari, i cionistički film jer se naši junaci vraćaju u svoju svetu zemju Izrael. A svi znamo kako se kotira danas Izrael zbog genocida koji vrši gotovo svaki dan. I kotira se tako sa pravom, svakako. Ali ceo taj Izrael u filmu možda ne treba posmatrati iz ove, današnje vizure, već ga gledati kao jedino obećeno mesto gde svi ti ljudi, odbačeni i od Evrope i Amerike samo zbog druge religije, moraju da odu. Ali hej, to sam samo ja, ako ste vi spremni da ovde vidite samo cionizam, ja svakako neću moći da vas ubedim u suprotno.
Možda više bode oči ideja o velikoj Austrougarskoj u kojoj nam se saopštava neka panosnki mornar ideja u kojoj je Laslo sedeo kao dete pored jadranskog mora i zamišljao stvari, a onda su mu nove granice oduzele more, i on ne zna šta da radi, ali stari mu kaže da ni Dunav nije loš. Ali hej, to je možda samo do mene.
Film svakako u svoja 3 i po sata sa pauzom načne gomilu ideja, i poziva svojom fotografijom i dizajnom da ga gledate na najboljem mogućem mestu – u bioskopu. I u ta 3 i po sata kad ostanete sami sa filmom i sobom, krenete u diskusiju sa onim što vidite, normalno je i da vidite ono čega nema ili što se naslućuje jer vas je i film na to naveo. I to su stvari sa kojima film mora da se nosi.
Bilo kako bilo, kao što sam na nekom drugom mestu pisao, ovo je film koji pleni i fascinira svojom veličinom i monumentalnošću i koji se obračunava sa svim svojim demonima i problemima na jedan veći, da ne kažem brutalniji, način. I samo zbog toga ga vredi poštovati. I samo zbog te ambicije Korbea vredi poštovati. A oko svega ostalog može se sporiti i debatovati.
skinite recenziju, ovo je sramota