Ovih dana je nešto malo posebnije važno pisati o Twin Peaks-u. Pre svega, zato što je februar, a 24. dan ovog meseca se uzima kao Twin Peaks dan, zbog toga što je, kao što valjda znamo, tog dana u 11:30h prepodne agent Kuper ušao u ovaj grad i zauvek promenio svoj, ali i naš život.
Ovih dana je i mesečak dana od kako nas je napustio jedan od najvećih igrača filmske umetnosti svih vremena, Dejvid Linč i gomila filmofila širom sveta je posvetila ceo februar pregledavanju njegovog celokupnog stvaralaštva.
Trebalo je da vidite redove ispred Kinoteke u Kosovskoj ovih dana, jer se se emitovala Linčova retrospektiva filmova, iako se njegovi filmovi relativno često puštaju po svim filmskim stecištima grada gde se puštaju nešto stariji (za dž) naslovi.
Znam svakako da ja jesam proveo februar gledajući Linčove filmove, ali neću da se rasplinjujem sad o tome, već ću se upututi ka jednom delu. U stvari ne ni ka delu, koliko ka jednom liku i glumcu koji to gotovo i da nije, ali je postao za određu grupaciju ljudi svetski poznat.
Ako vam pomenem ime Frenk Silva, to mnogima ne drmusa zvonce iliti ring a bell. Međutim, ako kažem Bob iz Twin Peaks-a mnogima će da se cimne desno rame, štrecne i preskoči srce. Naravno, neki će biti u fazonu da prepoznaju ime, ali da im nije jasno odakle taj hajp, ali ovo nije priča za njih.
Moja povezanost sa ovim likom datira baš rano. Sa premijernim prikazivanjem ove serije. Što znači u zadnjim danima Jugoslavije, ali one prave, što se raspala s početka devedesetih. Naime, Twin Peaks je vrlo brzo našao svoj put sa američkog TV-a na jugoslovensku.
Serija o ubijenoj srednjoškolki koju rešava FBI u malom pitomom gradiću koji iza svojih belih ograda i zavesa krije mračne tajne i priče o iskonskom zlu je zaintrigirala ceo svet, pa tako i Jugoslovene koji su se primli da u noćnom programu gledaju sve ono što je i ostatak sveta već odgledao, ali sa samo par meseci zakašnjenja.
E, sad, ja sam imao svojih četiri, do pet godina, a moji roditelji su bili svakako mlađi nego ja sad, i sa ove distance mogu da kažem, dva potpuna morona. Naime, moja mama je bila veliki fan, ali se plašila gotovo svega u vezi sa ovom serijom. Moj tata je mrzeo sve što vuče kao hororu, čudnom i blesavom, i sve ga je neviđeno iritiralo u vezi sa ovom serijom.
Vratimo se na pomenutog ubicu Boba, dugokosog nakeženog tipa koji je nosio farmerke i teksas jaknu, izgledajući kao da je sklopio kompletić koji će prošetati do obližnjeg dragstora i sabiti 7-8 zidaraca. Kao što sam pomenuo, moja mama se toliko plašila svega u toj seriji, a pogotovo njega, da nije smela sama u WC da ide posle epizode.
E, sad, da bi joj moj ćale objasnio kako nije normalna i kako apsolutno nema smisla to što radi, rešio je da je ubedi tako što će meni, u repriznom terminu preko dana, prikazati epizodu sa Bobom čisto da bi dokazali kako ona nije normalna osoba.
Ona nije normalna svakako, ali ne zbog toga što se plaši, već zbog toga što je pristala na ovo. I tako sam ja ‘91. prvi put ugledao verovatno svoj najveći filmski strah, zbog kog sad, na domak četrdeserte i dalje kad imam košmare na razne teme, u nekom uglu mog sna se emituje neka od epizoda ove Linčove serije, i baš epizoda sa sedokosim čudovištem.
Epizoda je (kasnije sam utvrdio na osnovu nekih sitnih tragova koje je moje petogodišnje biće umelo da upamti) ona u kojoj Džozi, lik koji tumači Džoan Čen, umre od nekakve srčke i ostaje zaglavljena u fioci sobe u hotelu zauvek (da, ako se ne sećate, ovo se stvarno desilo), nakon čega iza kreveta promili Bob i krene da vrišti nešto na Kupera.
Ja sam, naravno, urlao od plakanja te ‘91. Nekoliko puta kasnije kad sam gledao seriju nije mi bilo svejedno. Nekoliko puta jeste. Sad kad sam je gledao ponovo, pre neki dan, više sam razmišljao o toj nekoj čudnoj (linčovskoj) povezanosti te scene i celog mog života, i odakle su možda razne neke fobije ili razočaranja krenula.
Moji roditelji su shvatili da su pogrešili, ali su tu priču na porodičnm i prijateljskim ručkovima pričali kao – jao, mi ludaci, zamisli šta smo uradili. I svi su smejali. Meni ništa nije bilo tad smešno. Sad mi malo jeste. Svakako bih voleo da mogu da im retroaktivno pozovem socijalnu službu.
Ono što mi samo nikad nije bilo jasno je – okej, Bob je bio taj glavni negativac koji je i pravljen da bude strašan i horor, u svom tom kreveljenju. Ali scene u kojima se on pojavljivao, nikad nisu bile kao – e, evo, sad je došao ovaj lik. On je umeo da ugmiže u scenu, da upadne, da izleti iz ogledala. Sam način na koji ga je Linč ubacivao nije bio za pokazivanje detetu, pa čak i da je mnogo manje strašno izgledajući lik. Branko Kockica da se pojavi na isti taj način izazavao bi traume, a kamoli Frenk Silva.
A kad smo kod Silve, verovatno mnogi od vas hard core fanova znaju, ali on je svoju ulogu dobio prilično slučajno, i to nije jedna od onih laži od pre interneta, već je više puta proverena i ispričana. Prvi put smo njegovo nasmejano lice mogli da vidimo najslučajnije moguće u odrazu ogledala na kraju pilota serije, kad je majka Lore Plamer buni nakon košmara. Silva je radio kao dekorater na snimanju i kamera ga je uhvatila kao što se relativno često dešava sa raznim radnicima na setu.
Tek kasnije na snimljenom materijalu je Linč video da mu se nešto odsijava u ogledalu i to je ostavio. Obratio se dekorateru kog je kamera sninila, pitao ga je da li je glumac, što se slučajno ispostavilo da jeste, dao mu instrukciju da čučne iza kreveta Lore Palmer i da izgleda uplašeno.
Od tog materijala je nastala scena koja je ostala u epizodi kad Boba prvi put vidimo u još jednoj viziji Lorine majke, ali i nešto produženije scene koje su završile kako i po prvi put u Kuperovom snu, tako i u produženom pilotu koji je postao i TV film za internacionalno prikazivanje, a koji ste mogli devedesetih da iznajmite u video klubovima i da se još više zbunite krajem, jer on celu priču završava nakon prve dve epizode sa improvizovanim završetkom koji je Linč usnimio za svaki slučaj, ako nikad ne dobije ostatak serije.
Da li je Bob bio oduvek u scenariju, Linč nije odgovorio u intervjuima, ali kroz celu ovu priču možemo da zaključimo da je svakako sam koncept bio nešto drugačije zamišljen, jer je reditelj usred snimanja skontao da ima jezivog dekoratera u ekipi. Inače, Linč je često skupljao razne slučajeve koje je nalazio pored puta na svojim snimanjima i davao bi im po par sekundi u svom filmu. Silva je tu možda najviše profitirao, jer je dobio svoje gostujuće mesto u svim bitnim epizodama, ali i gotovo pa ulogu u filmu Fire Walk With Me, koji je pratio poslednjih sedam dana života Lore Palmer.
Silvina priča pre svega toga je bukvalno, jedan kroz jedan, priča koju smo čuli ili gledali milion puta o glumcu bez posla. Glumcu koji je kao klinac imao teatarsko iskustvo, učio da bude taj lik koji će po daskama koje život znače da pleše, igra, peva, zabavlja i rastužuje i koji nakon tečaja plesa i glume nije dobio priliku za to. Da bi preživeo, morao je da počne da radi kao deo tehničke ekipe koja radi lake i teke fizičke poslove na snimanjima.
Sa Linčom je prvi put sarađivao na Dini, a onda i na Plavom somotu, pa čak i na Wild at Heart koji je nastajao dok se Twin Peaks prikazivao, pa je Silva bio „zvezda“ koja radi kao dekorater seta. Linč je pomerao, vraćao, smišljao scene za vreme samog snimanja. Frenk Silva je pomerao stvari. Bukvalno. Često je, da bi kamera klizila kroz prostoriju, Frenk išao iza ili ispred i gurao bi stvari, tako da je vrlo moguće da Twin Peaks nije njegovo prvo upadanje u kadar, i ko zna da li je Linču možda nekad ranije sinulo lice Frenka Silve u nekoj viziji.
I pre Wild at Heart, Frenk je radio fizičke poslove po raznim indie projektima, jer niko nije verovao da će Twin Peaks imati taj kultni status i toliko veliku popularnsot. Pored svega toga, ono što se ne uklapa u našu viziju o ubici Bobu i svoj toj jezi koju je taj lik nosio sa sobom, glumci i prijatelji su Silvu opisivali kao finog i dobroćrudnog lika, punog duha i humora.
Ipak, možda i najbizarnije, Frenk je bio odličan flamenko plesač. Možda mi je ova trivija koju sam saznao pre nekoliko godina pomogla da se malo manje plašim Boba u životu. E da mi je ćale, dok me je smirivao u petoj godini dok sam plakao, tad objasnio – ali sine, on pleše flamenko i jako je fin, možda bih tad rekao – a pa dobro, onda okej, onda nam nije potreban ovaj incident.
Ipak, Silva nije postao zvezda, postao je taj simbol zla na kog su odlepljivali fanovi kojih je ipak, kako se serija odmotavala, bilo nažalost sve manje. Ostali su pravi zagriženi koji i danas imaju memorabilije i posećuju festivale. Znači prava raja, a vremenom su brutalnostima i bizarnostima oterane domaćice i kamiondžije iz Ohaja i Floride od ove serije.
Silva je zbog rada na Twin Peaks-u, ali i kasnije Fire Walk With Me, posećivao i druge zemlje sveta. U Japanu i Franscuskoj je bio zvezda na premijerama i zabavama. Prigrlili su ga i metalci i horor fanatici. Pojavio se u spotu za grupu Antrax i samo tamo. Naletećete na info da se Silva kezi i u spotu za Black Hole Sun Soundgarden-a, ali Kris Kornel i drugari nisu doveli Boba da im se kezi u ogledalu, već su doveli neku jeftiniju kopiju.
I pored svega toga, stvari nisu bile najbolje za Frenka. U jednom trentuku je, kako pričaju njegovi prijatelji, nestao sa lica zemlje, a kad se konačno pojavio, postao je beskućnik, imao je problem sa težim drogama i dobio je AIDS, od čijih je posledica i preminuo 1995. Međutim, i to nije bila dovoljno velika vest, pa su mnogi rendom turisti u svetu Twin Peaks-a očekivali da se i on pojavi u novoj sezoni serije snimljenoj 25 godina kasnije. Mogli su samo da vide stare snimke i kraj druge epizode u kojoj smo dobili posvetu In loving memory of Frank Silva.
Na kraju, pričajući ovu priču, zvuči malo uber hipsterski da priznam da najveći negativac i babaroga kog sam se plašio celog života nije ni Fredi, ni Džejson, a bogami ni It (koji je na visokom drugom mestu), likovi iz horora kojih su se mahom plašila deca moje generacije, već set dekorater na seriji o crnoj kafi, piti od višanja i zlim duhovima koji opsedaju ljude malog mesta, ali tu smo gde smo, prijatelji.
Ipak, ne mogu da se ne otmem utisku da zbog priče i načina na koji je ušao u moj život, poput vatre koja je hodala, Linčov svet, Frenk Silva i Bob su izabrali mene koliko i ja njih. Zlo, strah, mrak koji se krije iza prvog pogleda, Linč je pokušavao da približi svakom od nas. Da bismo ga, pre svega, upoznali, da bi nas upozorio, ali i da bismo ga se manje plašlili kad dođe taj trenutak da se na ovaj ili onaj način borimo protv njega.
0 Comments