fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Svetlosno zagađenje ✹

Kako su tetovaže oblikovale politiku, a politika oblikovala tetovaže

Tetovirane svetske vođe - stalni ili prolazni trend u politici?

17. May 2024

Mnogi političari, državnici i diktatori uživaju u poistovećivanju sa carevima i kraljevima iz prošlosti, pa se postavlja pitanje da li su, i u kojoj meri, na njih uticali i po pitanju tetoviranja. Na prvi pogled se čini da većini političara nedostaje određena aristokratska bezbrižnost i nemarnost naspram javnog mnjenja, pa se za razliku od tetoviranih kraljeva, prvi tetovirani političari javljaju retko i stidljivo. U nameri da zadobiju poverenje većine, najčešće nastupaju iz pozicija društvenog konformizma koji u prošlosti nije blagonaklono gledao na tetoviranje.

Tako je pitanje tetovaža starijih političara, bilo onih koje smo ranije pominjali (Čerčil, Džekson, Ruzvelt) ili onih na koje ćemo se sada osvrnuti obavijeno velom misterije. Dodatan problem se javlja kada su u pitanju diktatori iza čijeg kulta ličnosti stoji čitav državni aparat koji zamagljuje i krupnije biografske podatke od potencijalnih tetovaža.

Međutim, kako se uloga tetovaže menjala kroz istoriju, tako se menja i javna percepcija, pa danas imamo generaciju političara koja ne samo da se ne stidi tetoviranja, već pronalazi način da tetovaže iskoristi. Na taj način je i politika igrala značajnu ulogu u izmeni mišljenja koje većina ima prema tetoviranju.

Robijaš Koba

Možemo reći da se tetoviranje u Rusiji kroz vekove granalo u dva pravca – tetovaže aristokrata i careva sa jedne strane i tetoviranje robijaša sa druge strane. Josif Visarionovič Staljin, koji je u životu prešao put od revolucionara i robijaša, do neprikosnovenog sovjetskog vladara, obuhvata oba ova pravca. Buran život jedne od najupečatljivijih istorijskih ličnosti ostavio je iza sebe mnoge glasine i legende, a jedna od njih je i priča o tetovaži. Ova priča nas vraća u dane pre nego što je mladi Josif Visarionovič postao Staljin.

Rođen u Gruziji 1878. svoje detinjstvo će provesti bežeći sa majkom od oca nasilnog pijanca, sve do 1894. kada su ga, kao visprenog i talentovanog dečaka, primili na Bogosloviju u Tbilisiju. Tamo će, ironičnim spletom okolnosti, doći u dodir sa marksističkom literaturom, kao i literaturom vezanom za gruzijski nacionalni preporod. Pod tim uticajima preuzima nadimak Koba po jednom od likova romana Oceubistvo gruzijskog pisca Aleksandar Kazbegija.

Opremljen revolucionarnim znanjem i konspirativnim imenom, 1899. godine napušta Bogosloviju i stupa na političku scenu Tbilisija gde učestvuje u organizovanju mnogih demonstracija i štrajkova. Zbog svega toga zapada za oko tajnoj policiji ruskog carstva (Ohrana), a nakon organizovanja niza nasilnih demonstracija biva uhapšen 1902. godine. U zatvoru je boravio godinu dana da bi ga 1903. osudili na izgnanstvo u Sibir, odakle uspeva da pobegne 1904. te se vraća u Tbilisi gde nastavlja revolucionarne aktivnosti. Pojedini izvori navode da je tokom ovog jednogodišnjeg sibirskog izgnanstva mladi Koba, pod uticajem kineskih doseljenika u Sibiru, odlučio da istetovira malu nasmejanu lobanju na grudima. Tetovaža je bila jednostavna – rađena iglom i običnim mastilom, a među izgnanicima i robijašima nasmejana lobanja je predstavljala odsustvo straha od smrti.

Na dugom putu od Kobe do Staljina, putu do vrha Sovjetskog Saveza, Josif Visarionovič postaje sve više zatvoren po pitanju privatnog života, dolazeći u kontakt sa sovjetskim građanima jedino preko pažljivo negovanog kulta ličnosti, pa ovakvi intimni detalji nikada nisu ni potvrđeni, ni opovrgnuti. Ali se čini zanimljivim što nakon svih decenija, ova legenda još uvek opstaje.

Bez obzira na to da li smo skloni da poverujemo u ovu anegdotu ili ne, jedna veza između tetoviranja i Staljina svakako ne može da se ospori – trend tetoviranja sovjetskih zatvorenika. Iako nismo sigurni da li je u mladosti imao istetoviranu lobanju na grudima, sa sigurnošću možemo reći da je u starosti postao jedna od najrasprostranjenijih tetovaža u zatvorima i gulazima.

Istraživači ovog fenomena ističu dva osnovna razloga za tetoviranje Staljina, koji na prvi pogled mogu zvučati oprečno– strah i prkos. Praksa tetoviranja Staljinovog lika započinje ranih tridesetih godina iz straha od brutalnosti bezbednjaka i zatvorskih čuvara. Tokom Drugog svetskog rata nemačke propagandne novine, koje izlaze na okupiranoj sovjetskoj teritoriji, prenose priču o čoveku koga je tetovaža Staljina na grudima spasila streljanja, pošto revnosni Čekisti nisu smeli da pucaju u Staljinov lik, ali za ovu priču ne postoje konkretni dokazi. Možda priča o izbegavanju smrtne kazne preko Staljinove tetovaže zvuči izmišljeno i suludo, ali
svakako nije teško zamisliti situaciju u kojoj je tetovaža sa likom vođe Sovjetskog Saveza mogla da ublaži batine čuvara, ili donese sitne povlastice tokom izdržavanja kazne. Sa druge strane, nakon Staljinove smrti i procesa destaljinizacije, tetoviranje njegovog lika poprima potpuno suprotno značenje jer postaje izraz prkosa prema novom režimu i šamar u lice državnom aparatu. Da li je priča o Staljinovoj tetovaži istinita, ili je nastala kao uteha tetoviranih robijaša koji su se na taj način poistovećivali sa najmoćnijim čovekom sovjetske države, verovatno nećemo nikada saznati. Ali uprkos tome možemo reći da su Staljin i tetovaže iskovali neraskidivu vezu u ruskoj i sovjetskoj istoriji.

Sadam Husein iz plemena Al-Bu Nasir

Za razliku od Staljina, oni koji se interesuju za tetovaže poznatih vladara i političara imaju više sreće sa Sadamom Huseinom koji je o svojoj tetovaži otvoreno govorio. Za medije je poslednji put govorio o njoj 2002. u intervjuu sa Markom Boudenom, novinarom Atlantika.

Okolnosti nastanka njegove tetovaže razlikuju se od onoga što smo do sada mogli da vidimo kod aristokrata i vladara, jer prevazilaze evrocentrične kulturološke i istorijske okvire. U pitanju su tri plave tačke na šaci Sadamove desne ruke, tik ispod zgloba. Ovaj obred tetoviranja dece kada napune pet ili šest godina potiče iz Sadamovog rodnog plemena Al-Bu Nasir. I dok su dečacima tetovirali tačke na desnoj šaci, devojčicama su tetovirali simbole na bradi, čelu ili jagodicama, pa je zanimljivo da je i Sadamova majka bila istetovirana.
Pripadnici ovog plemena bili su veoma ponosni na svoje poreklo, koje doseže sve do Muhamedove ćerke Fatime i njenih sinova Hasana ibn Alija i Huseina ibn Alija.

Nakon što je 1968. na vlast došao Ahmeda Hasana al-Bakra koji je pripadao plemenu Al-Bu Nasir, Sadamu Huseinu i drugim saplemenicima otvaraju se vrata visokih državnih funkcija. Sadam napreduje kroz redove vladajuće Baas partije, ali i srukture državne bezbednosti, da bi 1979. došao na čelo iračke države. Međutim, iako je za ovaj uspon mogao da zahvali svom poreklu, jednog aspekta Al-Bu Nasir plemena se uvek stideo – tetovaže.

Dok je u Evropi razvoj tetovaže vodio ka poistovećivanju sa urbanim i nekonvencionalnim načinom života, u Iraku je godinama čin tetoviranja tretiran kao nešto tradicionalno i nazadno. Irački mladići, koji su napuštali rodna sela i odlazili u gradove zbog školovanja ili posla, ulagali su bolne napore da se oslobode svojih tetovaža koje su ukazivale na skromno plemensko poreklo, tako što su sekli ili turpijali kožu na kojoj su se nalazile istetovirane tačke. Sadam je u intervju iz 2002. godine tvrdio da je njegova tetovaža počela da bledi prirodno
nakon svih tih godina, što znači da nije išao do takvih ekstrema da je ukloni, ali se obično trudio da je prikrije rukavom. Sa druge strane, moguće da je prikrivao tetovažu iz religijskih razloga, posebno kada je u drugoj polovini svoje vladavine pokušavao da se predstavi kao glavna figura islama i naslednik Muhameda preko pomenute ćerke Fatime.

Sunitski islam kome je Sadam Husein pripadao oštro gleda na tetoviranje vernika, pa je verovatno zanemarivao svoju tetovažu, isto kao što je vešto prikrivao svoju ljubav prema portugalskom Mateus Rose-u, kako bi u javnosti izgledao kao pobožni musliman.

Nestrpljiv Džejms K. Polk i drugi uticajni političari iz SAD-a

O tetovaži tomahavka na butini američkog predsednika Endrua Džeksona je bilo reči, pa nas neće iznenaditi što iste glasine prate jednog od njegovih štićenika – predsednika Džejmsa K. Polka. Put svog mentora nije pratio samo u politici SAD-a, boreći se za ono što se naziva džeksonovska demokratija, već i u privatnom životu kada je odlučio da istetovira kineski simbol za željan/nestrpljiv. Međutim, biografi ovog predsednika ne mogu da pronađu konkretne dokaze ni za, ni protiv ove tvrdnje. Štaviše, često će ovu tvrdnju odbaciti objašnjavajući da je predsednik Polk jedan od retkih američkih predsednika koji nije želeo drugi mandat i čije su političke ambicije bile poprilično skromne, pa simbol za željan ne deluje u skladu sa njegovim karakterom.

Dugogodišnja debata o postojanju tetovaže služi kao dobra reklama Polkovom muzeju i spomen kući u Tenesiju, u kome radi kustos Zaharije Kinslov sa istetoviranim Polkovim potpisom na levoj podlaktici. Akcija koju su pokrenuli 2018. godine glasi: Nije poznato da li je predsednik Polk bio istetoviran, ali naš kustos svakako jeste.

Polovinom dvadesetog veka, jedan od predvodnika i ideologa Republikanske partije bio je senator iz Arizone Bari Goldvater. Kao vođa opozicije bio je jedan od značajnijih američkih političara do polovine šezdesetih godina, kada je izgubio predsedničke izbore od demokrate Lindona B. Džonsona. Pošto je često predstavljan kao uglađeni gospodin, mnoge je iznenadila činjenica da je na zglobu ruke imao istetovirane četiri zvezde i polumesec u znak poštovanja prema starosedeocima njegove rodne Arizone. Da nije izgubio izbore 1964. SAD su mogle da dobiju prvog predsednika čija tetovaža nije mogla da se ospori. Međutim, slično evropskoj aristokratiji, trend tetoviranja američkih političara usko je povezan sa služenjem u vojsci i mornarici, tako da tetovaže nisu nešto neobično na njihovoj političkoj sceni. Ne samo sada, kada su tetovaže estetski i kulturološki prihvatljive, već i tokom 19. i 20. veka imamo pregršt kongresmena i senatora (često iz redova konzervativaca, što nekome može zvučati čudno) koji su imali nešto oslikano na telu. Tako da se čini kako je samo pitanje vremena kada će se u ulozi najmoćnijeg čoveka u SAD-u ponovo naći tetovirana osoba.

Džastin Trudo i još jedna kulturna aproprijacija tetovaže

Kada je 2015. postao kanadski premijer, Džastin Trudo se uvrstio u red najmlađih svetskih lidera. Svakako je u rodnoj Kanadi bio druga najmlađa osoba koja je služila na funkciji premijera. Zbog toga je sasvim očekivano da on predstavlja tu vododelnicu u politici nakon koje tetoviranje prelazi iz tabua u opšteprihvaćeni čin. Međutim, čini se da ga veći deo karijere prate različiti politički skandali, pa je tako i sa tetovažom. Njegova tetovaža je zanimljiv spoj ličnog i političkog, zbog čega se razlikuje od prethodnog, pretežno estetskog, aristokratskog odnosa prema tetovažama.

Tetovaža, koja se nalazi na levom ramenu, sastoji se iz dva dela. Prvo je sa 23 godine tetovirao Zemaljsku kuglu koja je predstavljala njegov kosmopolitizam. Potom je za 40. rođendan odlučio da tetovažu Zemlje oiviči totemom gavrana, čime je želeo da iskaže poštovanje prema Haida narodu, kanadskim starosedeocima. Međutim, u medijima je često isticao i intiman značaj te tetovaže – vezu sa mlađim bratom koji nastradao u lavini 1998. a koji je imao isti totem istetoviran na leđima. Ali nisu svi blagonaklono gledali na ovaj njegov potez. Mnogi su ga optuživali za kulturnu aproprijaciju Haida naroda, kao i za rasnu neosetljivost (što nije bilo teško nakon Trudoove nesrećne maske na maskembalu iz 2001. nazvanom Arapske noći). Još bitnije, optuživan je i za licemerje jer je njegova vlada donosila odluke koje su na štetu kanadskih starosedelaca.

Čini se da je Benjaminovo zapažanje o estetizaciji politike u ovom slučaju tačno, jer je isticanje simbola postalo značajnije od konkretne političke akcije. Neko će sa pravom primetiti sličnost između pomenute starosedelačke tetovaže Barija Goldvatera i Džastina Trudoa, pa se zapitati zašto je javnost u prvom slučaju reagovala blaže nego u drugom. Naravno, očit odgovor je dug vremenski period između dva slučaja i generacijske promene, ali iza svega toga stoji i dinamičan razvojni put društvenog razumevanja tetovaže. Ako je aristokratija pomogla da tetoviranje prevaziđe stigmatizaciju iz prošlosti i postane prihvatljiv intiman čin, politika postepeno uvodi tetovažu u domen simboličkog i propagandnog.

Tetovaža postaje i nosilac poruke, na jedan veoma očit način tetoviranja određenih simbola, ali i poruka za sebe. Ovaj drugi aspekt koriste mlađi političari (ili bolje reći političari srednjih godina) kada činom tetoviranja pokušavaju da se dodvore mladim biračima. Goldvater ne samo da pripada starijoj generaciji političara, već i starijoj generaciji razumevanja tetovaže, dok Trudo pripada onoj generaciji koja izlazi iz sfere privatnog u sferu javnog, pa tako koristi i tetoviranje brišući granicu između ličnog i političkog.

Na kraju ostaje pitanje da li je ovo stalni ili prolazni trend u politici, jer sve većom popularizacijom tetoviranja sama tetovaža može izgubiti epitet mladalačkog i buntovnog koji političari koriste, te se ponovo vratiti u sferu estetskog.

Ilustracije: Nataša Mihailović

Preporučeni tekstovi

1236 dana bez presude

1236 dana bez presude

Na društvenim mrežama pokrenuta kampanja podrške za Milenu Radulović i 14 devojaka koje i dalje čekaju presudu

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *