Dnevna soba, dobra svirka, dobra izložba, dve pletene lampe u obliku muškarca i žene i okrugla slika sa zelenim motivima po sebi – sasvim sam sigurna da su ovo zajedničke asocijacije svima onima koji su bar jednom bili u Ruzveltovoj 39 u poseti umetničko-kulturnom prostoru Kvaka 22. Ovo je, naravno, samo deo svega onoga što je svako od nas doživeo u ovom skvotu.
Kvaka 22 postoji od 2015. godine, iako je za javnost otvorena nešto kasnije. Od tada, pa sve do sad predstavlja kulturnu oazu u Beogradu za koju svi posetioci mogu posvedočiti da kada su tamo se osećaju kao kod svoje kuće, a možda čak i slobodnije.
O počecima, izazovima, anegdotama i najboljim dešavanjima u ovom prostoru razgovarali smo sa jednim od njegovih osnivača Lukom Mihajlovićem, u lokalnim krugovima možda poznatijim kao Luka Nebo.
Kako je nastao prostor?
Prostor je nastao 2015. godine sa grupom entuzijasta, veći deo ekipe je došao iz Inex filma, uglavnom okupljenih oko Inex galerije i umetničkog programa u zgradi Inex filma. Kada je tome došao kraj, pronašli smo ovaj prostor i krenuli da se aktvino bavimo napuštenom zgradom u Ruzveltovoj. Prostor je bio potpuno demoliran, bez vode i struje, U početku smo izbacili veliku količinu smeća koje smo zatekli u samom prostoru. Na početku nas je bilo oko 10. Renoviranje samog prostora do prvog dešavnja je trajalo negde oko 6,7 meseci da bi otvorili prostor za publiku. To je bio jedan jako intezivan i težak rad – mukootrpan, što se kaže.
Koja je bila ideja prostora?
Ideja je bila da napravimo jedan multifunkcionalan prostor, da se prvenstveno pozabavimo alternativnom scenom kojoj negde i sami pripadamo sa svojim zanimanjima i da napravimo galerijski prostor, koji će predstavljati domaće i strane umetnike radi boljeg povezivanja i saradnje.
Želeli smo da stvorimo galeriju koja ni na jedan način neće biti elitistička i imati neke zabrane, već će biti dostupna za sve ljude koji dolaze – i afirmsane i akademske slikare, vajare, grafičare i one koji su amateri i početnici.
Od andergraunda do neke već renomirane umetnosti – sve je moglo da se vidi kod nas u galeriji. Isto je i sa muzičkim programom – od klasike do panka, od rokenrola do džeza – bilo je tu svega. Mešovitost programa je nešto što definiše Kvaku i ta fluidnost koja je uvek bila prisutna. Nismo hteli da se zadržimo na jednom okviru, već je napravljen takav prostor koji može da trpi različitosti.
Pored toga, imali ste i edukativan program.
Tako je, različite radionice, predavanja na različite teme, ne samo u vezi sa umetnošću, već i različitih socijalnih pitanja poput ekologije, siromaštva. Radili smo i benefite, prikupljanje pomoći za ugrožena lica, bilo da su oboleli od nečega ili da su u lošijoj finansijksoj situaciji. Imali smo i taj društveni apsekt, koji ne sme da se izostavi.
Kako je programski izgledala jedna nedelja,pre pandemije, u Kvaki?
Što se tiče programa uglavnom su sredom ili četvrtkom predavanja ili filmske projekcije, koje su se smenjivale jedno vreme – na primer godinu dana smo radili jugoslovensku kinematografiju i srpski film, a četvrtkom smo puštali više angažovane filmove, koje je radio Saša Perić. Kansije smo nastavili sa filmskim programom. Ja sam puštao filmove koji su ostavili utisak na mene, ali koji su ujedno i kao neka filmska škola za one koji su zainteresovani. Petkom i subotom su uglavnom glavna dešavanja kada ima najviše posetioca: izložbe, muzički program i slično. Nedeljom su uglavnom bila predavanja ili radionice slikanja, crtanja stripova, časova joge. Ko god da je predložio neku ideju koja je dobra i pozitivna, želeli smo da napravimo saradnju i ustupimo prostor, sem onda kada nismo imali energije ili kada nismo verovali u to i nismo želeli da učestvujemo u tome jer nije u našoj sferi interesovanje i ne podudara se sa nekom osnovnom idejom šta bi trebalo da bude Kvaka 22.
Kako ljudi i zajednica reaguju na vas?
Došlo je do opšte simpatije i prihvaćenosti. Ima jedna velika rupa koja nedostaje u beogradskoj alternativnoj sceni sa prostorom, koju smo mi zapravo popunili. Toliko je to bilo prihvaćeno za svirke da su dolazili ljudi iz Tajlanda, Indije, Farskih ostrva, Indonezije, Australije, Novog Zelanda, cele Evrope – dakle, nastupali su ili učestovali u programu ljudi sa bukvalno svih kontinenata. Što se tiče domaće scene, posebno smo insistirali da dođu ljudi koji žive u proviniciji, baš da bi dolazilo do diverziteta, decentralizacije umetničke scene i pomeranja scene sa Beograda na ostatak Srbije. Takođe je bila odlična saradnja i sa zemljama bivše Jugoslavije.
Napravili smo jednu kompaktnu stvar, tako da je došlo do kulturnog prožimanja gde smo negde razmenjivali stavove, ideje, a publika je jako dobro reagovala na to.
Svako ko je bio posetilac, zna da su se ovde dešavale najbolje svirke. Ponekad sam pomislio kako je neko dešavanje toliko dobro, da pomsilim da je to najbolje dešavanje u Beogradu ovo veče, a onda to verovatno znači da je najbolje dešavanje u Srbiji ovo veče, pa onda tako nastavim da maštam. Možda se desilo, ko zna. Ta trenutak je možda bio najbolji. Dešavalo se svašta, ali ono što najviše krasi Kvaku je raznovrsnost.
S obzirom da Kvaka funkcioniše po prinicpu samoorganizovanja, koje su po tebi pozitivne strane toga, a koji su izazovi koje to nosi?
Sama osnova samoorganizovanja je dobra, jer nema te piramidalne strukture koju je svako ko je ovde učestvovao hteo da izbegne u životu. Nije postojala jasna definicija ko šta radi nego su se prirodno ljudi hvatali za ono što im prija, šta umeju da rade i šta ih ne opterećuje. Ono što je u samoorganizaciji pozitivno je sloboda ili makar taj privid slobode. Ja sam napravio sebi zamku, a ona glasi da kada me neko zove da nešto uradimo ili ima ideju, ja kažem: ako to ne uradim, to se neće desiti. To je ozbiljna zamka i stalno možeš da upadaš u to i onda sebi praviš tenziju kao da si na pravom poslu. Ono što smo propustili iz nekih razloga, koji su nama dobro poznati, je da se nismo posvetili našem radu i kreativnom izražaju, a imali smo prostora i mogućnosti za to. Možda smo više time trebali da se pozabavimo, ali to je sada voda ispod mosta, tako da ništa od toga. Ekipa koja se ovde najduže zadržala su Petar Aleksić, Nikola Hajduković, Goran Rister i ja i nažalost nismo napravili to, već smo više služili kao platforma za ostvarivanje tuđih projekata i ideja i to je propust koji ćemo nadoknaditi u narednom životu.
Koliko je samoorganizovanje u kulturi i društvu bitno?
Jako je bitno, zbog mnogo čega. To je jedan vid organizacije i pokazivanja da je drugačiji model ili svet moguć. Iako je on na mirko planu, ti pokazuješ da je to moguće. Naravno, kada kreneš u to, shvatiš koliko je teško i koliko ima prepreka i da nije toliko oslobađajuće, zato što moraš da se prihvatiš odgovornosti. Sloboda iziskuje odgovornost, ne može jedno bez drugog. Ako želiš da radiš nešto u slobodarskom duhu, moraš da imaš odgovornost. To mnogi ovde nisu shvatili, naročito posetioci.
U kom smislu posetioci to nisu uvek razumeli?
Mislim da dosta ljudi nikada nije shvatilo šta je u stvari Kvaka niti da su ušli u to kakvo je ovo mesto, kako je nastalo i čime se mi ovde bavimo. Više su videli kao vid jeftinog provoda, a ne šta je idejno iza toga. Doći će na koncert ili izložbu da bi možda to fotografisali telefonom, a ne da bi čuli reči pesme, porazmislili o tome ili videli neku sliku koja će ih naterati na promišlajnje šta su zapravo videli tu i tako dalje. Danas živimo u potrošačkom svetu, gde ljudi i na kulturu gledaju kao na robu koja je na tržištu, koja se prodaje, akumulira i nosi kući u telefonu. Često sam prilazio ljudima na izložbi koji fotografišu slike koje im se dopadaju i govorio: ne bojte se nećete poneti sliku kući. To je ta iluzija u kojoj živimo što jedan čovek kaže – imaginarijum, simulacija zapravo, a ne pravi život. Toga je bilo dosta i na neki način, ljudi nisu učestvovali u ovom projektu zdušno sa nama, ako nije konkretno vezano za nešto što oni žele da izvedu. Prepreka ega i tog novog shvatanja sopstva, koje je u stvari individualizam na enti, na maksimum.
Da li misliš da ljudi imaju više poverenja u institucije ili ovakve prostore?
Mislim da bi ljudi imali poverenja i u institucije kada bi postojao kvalitetan program. Kada bi u SKC-u bio bolji program, ljudi bi tamo išli, ali pošto ne postoji, ljudi onda tamo ni ne idu. To važi i za Dom omladine i bilo koju ustanovu kulture i mnoge institucije koje ne rade u insteresu, zbog kojih su tu.
Koliko je ovakvom prostoru teško da bude održiv?
Da li od ovoga može da se živi – da, dok si jako mlad. Fora je u tome što je neophodna dobra organizacija i da to jednostavno radiš. Za sve to su potrebni kontakti, vreme, da shvatiš šta tvoja publika hoće, želi, koji su događaji posećeni, ali da u svemu tome ne podlegneš ukusu publike.
Ispričaj nam neku vašu ekipnu anegdotu iz Kvake?
Odakle početi – da li od početka ili s kraja. Zanimljivo je to što smo u početku lagali o svemu. Tako smo radili intervju i pitaju nas kako smo se upoznali – Ana Marija kaže da je muzičarka, ostali kažu da su slikari, dizajneri, a onda kada su došli do Hajduka on odgovori da je profesionalni skijaš i da smo se svi upoznali na skijanju, gde je on bio instruktor. Pa onda neko pita odakle ime Kvaka 22, a pošto kad smo ušli u prostor uopšte nije bilo kvaka, mi izmislimo kako smo dali ime jer, nećete verovati, nije bilo tačno 22 kvake. Onda smo izmišljali i kako je kada je promaja zarobila našeg druga Milana, koji nas je dozivao u pomoć, on vikao: kvaka, kvaka , kvaka, pa smo mi dali to ime. Mogu samo da kažem da kada smo ušli u protor krstio nas je jedan veliki srpski rok muzičar. (smeh)
Anegdota je, u stvari, taj zanos atmosfere, koji ovde čovek može da oseti i što svako ima neku svoju anegdotu iz Kvake – nešto mu se dobro desilo ovde i dobri ljudi i dobra priča i dosta smeha i pozitivnih stvari. S jedne strane je to dobro, a s druge i nije jer onda razmišljam kako se onda ponašaju kod kuće. (smeh)
A neku koja je u vezi sa publikom?
Jednom smo pustili film Zerkalo Andreja Tarkovoskog. Na film je došla jedna barbika i dovela je kena, koji je nagruvan i iz Crne Gore. Došli su da vide film, jer su oni čuli da je to popularan film i režiser, a oni bi malo da se kulturno uzdignu. A ono kao u Dva sata kvalitetnog programa kada Manda naručuje od Deda Mraza: ,,za ovu godinu – kulturu!” Ona dolazi i kaže: ,,Jebote, ja ništa ne kapiram. Prvo ispred mene sedi neki glavonja, ali ajde to i nema veze, ali ko su bre oni likovi i šta oni pričaju. Ona se premešta odavde-odande, ne znam o čemu se radi uopšte, još ja sve gledam da vidim, ne mogu da pohvatam ko su oni likovi, šta se ono smenjuje – neko detinjstvo – šta je ono?” Ja joj kažem: ,,Znaš kako, to je art film, mora da se pristupi tome na jedan drugačiji način, nema jasno uspostavljenu radnju u filmu. Moraš da uđeš u taj jedan poseban momenat, posebno što se tiče Tarkovskog, on jako specifično pravi filmove.” U tom trenutku dolazi ken i kaže sa sve crnogorskim akcentom: ,,Ovo brate strašno, ovo ne mogu da vjerujem što je ovo.” Kažem ja: ,,Pa da, da, vidim sa ste zbunjeni, to vam je nekako art film. To uglavnom i treba da se gleda po više puta.” Kaže on: ,,Ono čudo da gledam više puta. Nema šanse! Draga, polazi odavde, sad smo došli i nikad više!”
Sad ćemo nastaviti sa ovim leksikonskim pitanjima, pa mi izdvoj 3:
Reči koje te asociraju na Kvaku?
Pa na Kvaku me asocira ključaonica, 22 i mladost. (smeh) Dosta me stvari asocira na Kvaku, ali najviše period života. Kada budem mislio o Kvaki, misliću o nekim ljubavima koje su se desile ovde, poznanstvima, druženjima i tako.
Omiljena predmeta iz Kvake?
Otvarač u obliku falusa, Rikijeve pletene lampe (muškarac i žena), koje su postale simbol Kvake i jedan poseban čekić, koji je čekić vaspitač. On je bitan jer je znao da uvek bude tu kada je potrebno, jako je koristan i dobro urađen i može da zakuca pta god poželi, a iza ima ovaj deo za vađenje eksera. Jako mi je stalo do njega i mislio sam više puta da sam ga izgubio.
Događaja organizovana u Kvaci?
Prvo je otvaranje Velike galerije. To je bilo neverovatno, došlo je na stotine ljudi i bili su izloženi radovi tadašnjeg kolektiva. Posle su nastupali Kezz i Ilija Ludvid. Stray Dogg nas je ispalio za taj ivent, moram to da napomenem.
Jedan od najboljih iventova je Srpska nova godina 2018. Lajn ap je bio nešto neviđeno do tada. To je bio veliki kambek Duboke ilegale – ludilo od koncerta, Skreč majstor Ljuban, Mangulica FM i Lenhart Tapes, koji su imali zasebne lajvove. Ubeđen sam da je to tada bila najbolja Nova godina u gradu. Jako dobra atmosfera i pravi duh ovog grada.
Treće bih izdvojio ivent na samom početku dok smo još sređivali Kvaku. Danima smo radili i sad to traje i traje svaki dan i već smo se umorili. Jedna drugarica predloži da zovemo ljude da dođu da pomognu. Napravili smo ivent ,,Dream big, work hard’’. Najavi se 300 i nešto ljudi da je zainteresovano i tipa 40 i nešto da kao dolazi. Ja sam se sad tu uznemirio šta ćemo da damo ljudima, nemamo rukavice, a ne nešto drugo, koliko će ljudi da dođe, nemamo da ih poslužimo sokom. Mislim se sad će da dođe 60 ljudi, biće gužva i neće se ništa uraditi. Najava radne akcije dva dana i na kraju se pojavilo 4 ljudi.
Svirke u Kvaci?
Svirka Dogs in Kavale i Klotljudi. Jedno vreme smo pravili svirke na sredini dnevne sobe i to je bilo stvarno super. Mislim da je to prva svirka koja je bila u Kvaci.
Takođe, izdvojio bih svirku benda iz Holandije, ali ne mogu da se setim kako se zovu. Znam da je bio utorak, neka muzikica kao Marc DeMarco i nešto se desilo da je ceo grad došao tog utorka da čuje taj bend. Oni su bili oduševljeni, radili su turneju po celoj Evropi i definitvno im je ovo bila najbolja svirka. Sad su postali nešto popularni i izbacili su album za nekog izdavača, koji je radio sa bendovima poput Nirvane.
Toliko je koncerata bilo ovde da nekada kada neko priča sa mnom o nekom koncertu koji se njemu najviše dopao dešava da, iako sam bio na tom koncertu, se ne sećam tj. nemam utisak, jer možda je tog meseca bilo 8 koncerata, ponekad i više. Bilo je jako dobrih stvari – i Repetitor je imao odličan koncert ovde, kao i mnogi bendovi gde je atmosfera delovala da je toliko sve uzavrelo da ćemo da se samozapalimo od uzbuđenja i ludila koje se dešava.
I za kraj, kako je Kvaka dobila ime? (smeh)
Bili mi na buvljaku da kupimo neke stvari za prostor i prodaje tamo jedan lik: stalak, svećnjak i neke kvake i još neke vaze. Tu smo bili nas četvorica i Hajduk kaže: hajde da kupimo ovaj stalak za sveće, Pera hajde da kupimo ovaj luster, a Rister hajmo ove saksije, ja kažem hajde kvake. I tu počnemo da se prepiremo ko će šta da kupi – da li stalak za sveće, da l’ luster, da l’ kvake, da l’ stalak, da l’kvake i na kraju smo sve kupili. Ali, ja sam toliko insistirao: kvaka, kvaka i eto. (smeh) Šalim se, naravno!
Fotografije: Marija Todorović, Kvaka 22
0 Comments