Laslo Antal, vizuelni umetnik, dizajner i muzičar, 15. septembra u beogradskom Kulturnom centru Grad otvara izložbu Faces of Anxiety. Radovi prikazani na ovoj izložbi predstavljaju portrete i figurativne kompozicije izvedene u kombinovanoj tehnici – kolaž, akril, ulje, olovka i ugalj na platnima srednjeg i velikog formata. Ova serija nastaje od 2023. godine, kao nastavak Antalovog dugoročnog projekta Vizuelni dnevnik, koji je započeo pre sedam godina, sa idejom da svakodnevno stvara po jedan kolaž – sve do kraja života.
Istog dana ovaj multimedijalni umetnik objaviće i treći studijski album svog muzičkog projekta Diesein pod naslovom I Like It / I Hate It.
Ovaj dvostruki događaj povezuje njegove likovne i muzičke svetove, otvarajući publici priliku da istovremeno uroni u vizuelne zapise unutrašnjih stanja i u muziku koja ih prati i nadopunjuje.
Laslo Antal
Koliko je izazovno i uzbudljivo istovremeno biti vizuelni umetnik, dizajner, filmski stvaralac i muzičar?
To jeste i izazovno i uzbudljivo u isto vreme. Jedna disciplina podstiče drugu i na taj način ceo proces stvaranja postaje dinamičan i autentičan. Ideje su uvek u središtu, a forma kroz koju će se izraziti dolazi tek posle. Posebno mi je inspirativno kada muzika nastaje iz filma ili slike, ili kada slikanje prate zvuci muzike. Sve proizilazi iz istog nagona za stvaranjem, iz ličnog mesta, pa su sve discipline prirodno povezane. Ranije sam se često bavio svime odjednom — radio dizajn, slikao, komponovao, snimao filmove, ponekad i paralelno u toku istog dana. Sad se uglavnom posvećujem jednom projektu na neko vreme, a po njegovom završetku bih se fokusirao na sledeći (ovo verovatno svima zvuči logično, a meni dugo nije tako bilo). Tako sam mnogo fokusiraniji i sam proces mi donosi više zadovoljstva.
Šta te inspirisalo da pre sedam godina kreneš da vodiš vizuelni dnevnik i praviš kolaže?
U to vreme sam intenzivno sarađivao sa norveškom pozorišnom trupom Vinge/Mueller kao video-umetnik. Snimali smo kratke filmove, scene koje bi se koristile u njihovim predstavama, kao deo celovečernjeg programa. Rad na njihovim predstavama bio je veoma inspirativan, ali i iscrpljujući, jer sam sate provodio za kompjuterom montirajući materijale koje smo prethodno snimali. Sve sam veću želju imao da posle dugog vremena opet stvorim nešto svojim rukama, izvan ekrana, i iz toga je proistekao Vizuelni dnevnik.
Nisam imao plan da on postane višegodišnji projekat, već samo želju da svakog dana završim jednu sliku kao vizuelni zapis događaja ili raspoloženja tog dana. Pisanje dnevnika mi nikada nije bilo blisko, dok mi je kroz sliku bilo prirodno da zabeležim trenutke iz svog života (od najbanalnijih do najintimnijih). Za stvaranje ovih vizuelnih zapisa bitna su i samonametnuta ograničenja: svi radovi su istog formata, završeni tog istog dana, i na svim slikama su prisutne figure ili lica.
Posle skoro osam godina svakodnevnog razvijanja vizuelnog dnevnika, nastao je veliki korpus radova (sada već oko 2800), koji živi u digitalnoj formi putem mog Instagram naloga, ali i kroz brojne izložbe originalnih radova u Beogradu, Berlinu, Amsterdamu, Antverpenu, Valensiji, Budimpešti i Pertu. Publika se često prepoznaje u ovim intimnim zapisima, jer iako potiču iz ličnog iskustva, teme su univerzalne i iskrene, što otvara prostor za identifikaciju.
Ove godine si imao nekoliko samostalnih izložbi u Srbiji, a sledeću ćeš imati u Beogradu u Gradskoj galeriji KC Grada 15. septembra. Možeš li nam reći nešto više o ovim izložbama?
Projekti Vizuelni dnevnik i Lica anksioznosti već su prikazani u različitim evropskim gradovima, a ove godine i u Srbiji. Osetio sam potrebu da ih predstavim i domaćoj publici, jer iako su nastajali u inostranstvu, snažno odražavaju senzibilitet ovih prostora. Sledeća izložba je u Gradskoj galeriji Kulturnog centra Grad u Beogradu. Otvaranje je 15. septembra od 20h. Ovde ću izlagati radove iz serije Faces of Anxiety. Deo ovih slika velikih formata na platnima sam izlagao prethodnih meseci u nekoliko gradova u Srbiji: u Galeriji SULUV-a u Novom Sadu, zatim u Galeriji Čedomir Krstić u Pirotu, u Woonder studiju u Beogradu i u Galeriji Kulturnog centra Vrbasa.
Reci mi malo više o samoj seriji Faces of Anxiety.
Seriju Faces of Anxiety razvijam od 2023. godine i ona se nadovezuje na moj gore spomenuti Vizuelni dnevnik, koji poteže pitanje o identitetu, o tome šta se događa sa intimom jednom kada je podeljena sa javnošću, o nekonzistentnosti pamćenja i o ulozi umetnika u razumevanju i zaceljivanju duševnih rana. S tim što Faces of Anxiety zadire dublje, proučavajući upravo šta se krije iza ljudskog lika, šta je unutar naših psiha. Kako na najjednostavniji način, uz pomoć simboličkog predstavljanja ljudske figure, prikazati dubine ljudske patnje i radosti? Kako koristeći se veoma sličnim stilskim elementima na svakoj slici dočarati trenutno unutrašnje stanje čoveka? Praveći ravnotežu između apstrakcije i stilizovane figurativne umetnosti, nastaju dinamične slike, koje svojom kompozicijom i simboličnom naracijom deluju poput plakata i crkvenih ikona.
Izložba u KC Gradu biće najobimnija do sada i posebno mi je važna jer povezuje dva moja sveta — likovni i muzički. Za ovu priliku komponovao sam muziku koja prati slike i otvara dodatnu dimenziju izložbe.
Kako uspevaš da balansiraš između komercijalnih projekata i umetnosti koju stvaraš?
Od samog početka svoje profesionalne karijere kao dizajner radio sam za pozorišta i kulturne manifestacije, što je za mene najlepši deo ove profesije. Možda sam imao sreće što sam već za vreme studija, a i nakon završetka akademije, dobijao poslove baš u ovoj branši, mada kad se setim toga koliko sam bio lud za tim da dizajniram plakate za pozorišne predstave, verovatno nije ni bilo druge opcije nego da radim za pozorišta. Tada sam imao ideju da ću kroz ovaj rad moći da plasiram svoje autentične radove u primeni pozorišnim predstavama. Na ovaj način moji radovi su dopirali do šire publike na ulicama, bez potrebe da se nužno guraju u galerijski prostor.
Tako da mogu reći da sam komercijalne radove pretvorio u veoma lične i umetničke. Rad po narudžbini mi nikada nije delovao sputavajuće — naprotiv, zadati okviri uvek su bili podsticajni i gurali su me ka novim rešenjima.
Veoma slična situacija se odigrala kad sam sarađivao sa Volksbühne pozorištem u Berlinu, tada radeći video-radove, ili kad bih radio ilustracije za londonski The Architectural Review magazin. Pristupam zadacima kao da su moji lični projekti prateći svoj vizuelni senzibilitet — i u ovim slučajevima je to uvek naišlo na pozitivan feedback.
U kom trenutku si počeo da se baviš muzikom?
Muzika je bila prisutna u mom životu od najranijeg detinjstva. U kući je stalno radio radio, a sećam se i dana kada je moj najstariji brat Szilard doneo na kaseti album Violator od Depeche Mode i pustio pesmu Personal Jesus. Imao sam šest godina, i jedino što sam razumeo od svega bilo je da je njemu ovo nešto jako bitno. Mnogo godina kasnije ovaj bend je postao veoma važan i u mom životu.
Nekoliko godina posle ovog susreta sa „Isusom“ moj drugi brat Attila i ja smo počeli da pravimo sopstvenu muziku. Isprva je to zvučalo haotično i improvizovano. Da bi jednog dana naš otac rekao: „Što ne napišete normalne pesme, koje možete i da ponovite?“ Mi smo tada imali 10 i 12 godina, i nikad se toga ne bismo setili, ali od tog dana smo počeli da pišemo „prave pesme“ i sve je dobilo oblik.
Kasnije smo svirali zajedno sva trojica kao The Antals, a tokom studija osnovao sam bend Sixth June sa Lidijom Andonov, sa kojim sam započeo ozbiljniji muzički put.
Sixth June postoji od 2007. i verni ste tom synthpop/post-punk/new wave zvuku osamdesetih. Koliko je izazovno kada bend funkcioniše kao dvojac?
Da, Sixth June postoji od kraja 2007. godine, iako smo već u tom ranom periodu imali koncerte u Srbiji (Exit festival, klub Akademija) i Sloveniji, pravi početak došao je sa prvim albumom Everytime iz 2010, koji je objavila nemačka izdavačka kuća Genetic Music. Verujem da bi bez tog koraka sve bilo drugačije, jer je upravo tada došlo i do našeg preseljenja u Berlin, a muzika je postala glavni fokus pored svih drugih umetničkih delovanja.
Od samog početka Sixth June je zamišljen kao audio-vizuelni projekat. Lidija je završila glumu, ja grafički dizajn, pa smo muziku povezali sa elementima koje smo poznavali iz sveta filma, dizajna, scenografije i samog performansa. Pesme smo uglavnom pisali na engleskom, što je prirodno funkcionisalo u tom trenutku i otvorilo vrata međunarodnoj sceni. Svirali smo u mnogim značajnim klubovima po Evropi i festivalima, a u međuvremenu smo izdavali albume za prestižne izdavačke kuće u ovoj muzičkoj sceni kao što su: Mannequin Records, Aufnahme +Wiedergabe, The State51 Conspiracy, Young and Cold Records.
Kako je dalje tekao vaš muzički put?
Od početka smo imali na umu da sa svakim novim albumom menjamo nešto, da ne ponavljamo istu formulu, već da u muziku integrišemo različite uticaje, i to ne samo muzičke, već i vizuelne i filmske. Tako smo pored mračnijih i melanholičnih albuma objavili i izdanja orijentisana više ka popu, ali i album 1984, koji je zapravo jedna kompozicija od 42 minuta sa katarzičnim završetkom u Lidijinom operskom pevanju. Svi ti eksperimenti bili su dobro prihvaćeni od strane publike, i drago mi je da su naši fanovi uvek bili otvoreni da čuju nešto novo, a i fan baza se sa svakim izdanjem razvijala i širila.
Poseban momenat dogodio se 2021, kada smo sa poznatim beogradskim pijanistom Andy Pavlov (koji je deo LP Dua) osnovali sopstvenu izdavačku kuću Sweet Sensation. Od tada albume objavljujemo pod našim lejblom, a za fizička izdanja od prošle godine sarađujemo sa Young and Cold Records, koji se brinu o distribuciji naših ploča širom sveta.
Dugo ste objavljivali pesme na engleskom, ali ste onda prešli i na srpski. Zbog čega ste osetili potrebu da pišete na srpskom?
Što se tiče pevanja na srpskom jeziku — na svakom albumu imali smo po jednu pesmu na našem jeziku. Nikada fokus nije bio prvenstveno na jeziku, već na atmosferi same kompozicije i pitanju kako najbolje preneti emociju. Vremenom su pesme na srpskom postale dominantnije, ali to se nije desilo planski, već prirodno. Lidija piše podjednako dobre tekstove i na engleskom i na srpskom, ali verujem da izvođenje pesama na svom jeziku nosi nešto još intimnije. Pesme Tišina sa poslednjeg albuma i Negde neko sigurno spadaju među meni najdražima.
Od 2017. godine praviš muziku pod imenom Diesein i uskoro objavljuješ treći studijski album. Kako je došlo do potrebe da pokreneš još jedan muzički projekat?
Diesein (ime projekta dolazi iz reči „dizajn“, samo drugačije napisano) nastao je iz potrebe da istražim nešto malo drugačije od Sixth June i da se oprobam ne samo kao kompozitor i muzičar nego i kao pevač. Često sam imao pesme koje se nisu uklapale u koncept albuma benda, a nisam želeo da ih ostavim nedovršene, pa sam počeo da ih usavršavam i da pišem nove pesme takođe. Tako je 2018. nastao prvi album Songs about Sally. U startu mi je ideja bila da Diesein bude „veseliji“ i „šareniji“ projekat, iako nisam siguran koliko sam u tome uspeo, ali sam svakako osetio da je u pitanju za mene potpuno drugačiji izraz.
Za razliku od rada u Sixth June, ovde sam češće uključivao prijatelje i muzičare na različitim instrumentima, što je unosilo nove boje i širinu. Prvi album objavljen je 2018, zatim je usledio drugi Even the Best Are the Worst (2021), u specijalnom kasetnom izdanju sa linorezom i bukletom. Sada izlazi treći album, pod naslovom I Like It / I Hate It, na limitiranoj crvenoj ploči.
Album I Like It / I Hate It
Možeš li nam reći nešto više o albumu I Like It / I Hate It? Album, osim u digitalnom obliku, može da se kupi i kao crveni vinil.
Album izlazi 15. septembra 2025, istog dana kada otvaram izložbu u KC Gradu, što mi je posebno drago. Mislim da se na I Like It / I Hate It manje oseća muzička razlika između Diesein i Sixth June nego na ranijim pločama (osim one najočiglednije —Sixth June je Lidijin glas). Muzički i u atmosferi je bliže našem poslednjem Sixth June albumu Stay! Lidija se pojavljuje i kao prateći vokal u nekoliko pesama, da bismo još više zbunili već zbunjene fanove naših muzičkih projekata. Mislim da je ovaj album mnogo pročišćeniji od ranijih i fokusiraniji na određene melodije i teme — manje se ide u širinu, više u dubinu i intenzitet određenih ideja.
Poseban trenutak na albumu je pesma Akarat na mađarskom jeziku, mom maternjem, što nikada ranije nisam ni pomislio da ću uraditi. Pisanje i pevanje na tom jeziku donelo mi je potpuno novu povezanost sa muzikom. Vredno je pomenuti i saradnju sa izvanrednim pijanistom Andy Pavlov na pesmi Virgo Moon, koja kombinuje klavir i ritam mašinu u baladi koja istovremeno nosi i plesnu i sentimentalnu crtu.
Za mene je trenutak objavljivanja albuma uvek presudan — tada se krug zatvara i otvara prostor za novi početak, za sledeće projekte.
Već duže od decenije si u Berlinu. Koliko se grad promenio za to vreme? Kako ti Srbija izgleda iz berlinske perspektive?
Šalim se ponekad da sam postao jedan od onih koji govore „ranije je bilo bolje“, jer sam već petnaest godina tamo i gledam kako se grad menja. Kada sam se doselio, mnogi su pričali da Berlin više nije ono što je bio devedesetih i da više ne vredi ništa… a meni je i tada nudio neverovatne mogućnosti. I danas ih nudi, samo na drugačiji način. Suština je ostala ista: to je i dalje grad u kojem umetnik može slobodno da se razvija, da živi bez velikih pritisaka i da uživa u slobodi velikog evropskog i svetskog centra.
Naravno, stvari koje su se promenile nisu jedinstvene za Berlin — rast cena, teškoće oko nalaženja stanova — to se dešava svuda. Ponekad se Berlin poredi sa Beogradom, i u pravu su oni koji primećuju sličnosti: oba grada imaju živ duh i opuštenost. Najveća razlika je možda u tome što u Beogradu sunce češće sija 🙂 nekima je to bitno.
Šta ti je od izvođača iz Srbije zanimljivo? Da li se nešto nalazi na tvojim playlistama?
LP Duo!
Autor: Miloš Radičević
Izložbu Faces of Anxiety možete pogledati od 15. do 27. septembra u Gradskoj galeriji.
0 Comments