Naslov „Sreda je utorak u novembru“ zvuči kao zagonetka, ali i kao poziv na ulazak u svet koji izmiče logici kalendara, muzičkih žanrova i pesničkih formi. Upravo tako bismo mogli opisati i umetnički izraz Branka Spasića – muzičara, pesnika i multimedijalnog umetnika koji svoj novi projekat ne naziva ni albumom, ni zbirkom, ni performansom – iako je sve to istovremeno.
U susret promociji koja će biti održana 21. maja u klubu Sokoj u Beogradu, razgovarali smo sa Brankom o njegovom jedinstvenom muzičko-poetsko-vizuelnom univerzumu. Nakon beogradske premijere, projekat „Sreda je utorak u novembru“ biće predstavljen i 11. juna u Novom Sadu (Zenit), kao i 16. juna u Kragujevcu (Studentski kulturni centar).
Branko nam je govorio o trilogiji Monodrama, Entropija i Mačke iz Savamale, o procesu spajanja različitih izraza u jednu celinu, o svom odnosu prema zajednici i samoći, o inspiraciji i eksperimentima, o haosu i tišini, i o tome šta za njega znači rečenica „Sreda je utorak u novembru“.
Branko Spasić
Za početak – kako si došao na ideju da objediniš muziku, poeziju i vizuelnu umetnost u jedan jedinstveni performans? Kako se rodio koncept „Sreda je utorak u novembru“?
Branko Spasić: Eksperimentisao sam na različitim instrumentima u različitim formatima pokušavajući da kanališem i izrazim svoja osećanja, inspirisan ljudima u okruženju, zajedničkim pitanjima i problemima. Vremenom su se misli spontano i intuitivno formirale u celine, povezane različitim emocijama.
Zbirka nosi zanimljiv i enigmatičan naslov. Šta za tebe znači „Sreda je utorak u novembru“ i kako on oslikava sadržaj zbirke i albuma?
Sada, sintagma simbolizuje pokušaj da kroz umetnost izrazim svoje misli i osećanja, i ne bih da budem sugestivan, to može da bude pitanje za svakog od nas, nadam se da će svako pronaći svoj odgovor.
Tvoje pesme i ilustracije čine trilogiju: Monodrama, Entropija i Mačke iz Savamale. Možeš li nam reći nešto više o svakoj od tih celina i njihovoj međusobnoj povezanosti?
Sve je povezano, forma proizilazi iz vremena i trajanja. U različitim periodima, preovladavaju različite emocije, emocije koje sve povezuju. Menjaju se percepcija i svest.
Koliko ti je bilo izazovno raditi paralelno na tri forme – muzici, poeziji i grafici – i ostati dosledan jedinstvenom izrazu?
Sa ove tačke gledišta, iskustvo je prijatno, pratio sam impuls.
Tvoje pesme se bave vrlo ličnim, ali i urbanim temama – haos grada, unutrašnji nemiri, osećaj slobode. Kako izgleda tvoj kreativni proces?
Često počinje od muzike, eksperimentišem, forme se mešaju, a dešavaju se kreativni i zanimljivi trenuci stvaralaštva, često se i sam iznenadim.
Na albumu si sarađivao sa Andrejom Jovanovićem i Goranom Antovićem. Kako je izgledala ta saradnja i koliko su njihovi doprinosi uticali na konačnu atmosferu albuma?
Autentičnost, talenat i posvećenost ovih umetnika pomogla je neizmerno, bez njih ništa ne bi bilo isto, i svaka saradnja sa njima je proces kroz koji se enormno napreduje, i muzika uvek ode dalje.
Kako si birao formu video-projekcije koja će pratiti performans? Na koji način vizuelna komponenta dopunjuje tvoj muzičko-poetski izraz?
Integralan je deo, neka osećanja teško je izraziti u samo jednom formatu. Zbog toga ovakav pristup, uvek mora da postoji više perspektiva.
Tvoja umetnost izlazi iz žanrovskih i formalnih okvira. Imaš li potrebu da se u budućnosti još više „eksperimentišeš“ ili si u ovom hibridnom izrazu pronašao svoj trajni oblik izražavanja?
Muzika vodi na mesta na koja ne bi sanjali da ćemo stići, i izraz teži metamorfozama, i usavršavanju, u kom god smeru da inspircija pozove. Promene inspirišu.
Značajan deo tvoje karijere vezan je za bendove poput Sunshine i KIKA. Na koji način su te ta iskustva oblikovala i da li postoji neka razlika u autorskom pristupu kada stvaraš solo, a kada si deo kolektiva?
Iskustva sa svim bendovima naučila su me da je svet mnogo lepši kada svi uživamo u tome što radimo, i u muzici koju stvaramo, i to je najviše uticalo i na moj individualni izraz. Čovek je biće zajednice, muzika je kolektivni čin. Stvaranje sa bendom je dobar simbol za život u zajednici. Sve može da bude savršeno ako se ljudi ujedine pod dobrom idejom i svako marljivo i predano radi na svom delu celine, svestan da su svi potrebni jedni dugima da bi biće živelo, da bi mehanizam funkcionisao. Sa druge strane, samostalni projekti su tu za duboka unutrašnja pitanja, odnosno, „one stvari koje ipak moramo sami sa sobom da rešimo“.
Publika u Beogradu je prva koja će doživeti tvoje multimedijalno veče. Kakva su tvoja očekivanja pred nastup u Sokoj klubu i da li ti je stalo da publika iz tog iskustva „izađe s nečim“?
Voleo bih da zajedno doživimo neku vrstu katarze, neko zajedničko pročišćenje od teskobe.
Šta trenutno slušaš, čitaš i stvaraš? I da li se značenje tvog naslova „Sreda je utorak u novembru“ s vremenom promenilo?
Od “Tilt”-a, Scott- a Walker-a, kome se stalno vraćam, do novog Merblua… Čitam Platona, Ijon Fedar Gozba, iznova, izazvan trenutkom kroz koji prolazimo… I stvaram, inspirisan, već neko vreme, radim na projektu eksperimentalne elektronske muzike Brankov most, imam ideju da realizujem 12 sati muzike depresivnih, melanholičnih i sentimentalnih, u vremenu slobode pred nama.
0 Comments