Ličan i iskren: Važan i Veliki

Držim je za ruku, želim da joj poklonim svet… stihovi su pesme Smešna laž koja je najavila dolazak novog albuma i na neki način nas uvela u jednu novu muzičku eru benda Turbo Trans Turisti. Rad na trećem albumu braća Mijušković započeli su još tokom pandemije. Insiprisani ličnim emocijama pisali su o ljubavi, sreći, veri u bolje sutra, ali i o smrti i svemu što čoveka natera da nakratko stane, pogleda oko sebe – i u sebe. Novi zvuk pesmama doneo je dolazak Andreja Mladenovića, bubnjara i producenta, koji od tada postaje stalni član benda. Nakon višemesečnog zajedničkog rada Važan i Veliki izašao je pred publiku kao zaokružena celina i novo poglavlje u priči benda.

A mi smo tim povodom razgovarali o tome kako je tekao proces rada na albumu, šta je sve uticalo na to da zvuči baš ovako, kakvi su utisci nakon objavljivanja albuma i šta nas sve očekuje u narednim mesecima.

Šta vas je inspirisalo da započnete rad na trećem albumu koji ste nedavno i objavili, a čiji naziv glasi „Važan i Veliki”?

Boško: Idejno, muzika koja je nastala za ovaj album se pojavila tokom pandemije u periodu kada smo moj mlađi brat Nikola (Džimi) i ja počeli da živimo zajedno. Jedna od osnovnih tema koja nas je povukla da stvaramo je smrt naše babe, koja je bila centralna figura u našim životima, najviše tokom odrastanja. 

Ima li je u nekim pesmama, stihovima?

Džimi: Ima, naravno. Pesma Samo slatka ljubav govori o njoj. Iz te pesme i te emocije se, da tako kažemo, sve ostalo razvijalo, tako da nju možemo da uzmemo kao početak rada na albumu. 

Kako je izgledao proces rada tada, kad se prisetitete iz ove perspektive? Ipak je prošlo pet godina.

Džimi: U potpunosti smo zamenili dan za noć. Pored nezdrave ishrane i ostalih okolnosti, kao i tema kojima smo se bavili, rađali su se i konflikti koje smo na kraju pretočili u muziku i tekstove. Sve je bilo u okviru akcija i reakcija.

Boško: Jedan od trenutaka koji najviše pamtim je da smo radili na nekoj pesmi do pet-šest ujutru, ugasimo projekat i legnemo da spavamo, a onda već oko osam-devet Džimi uleće u sobu skačući jer mu je sinula nova melodija.

Znači, na neki način pesma Samo slatka ljubav bila je svojevrsni pokretač za početak rada na albumu?

Boško: Jeste, to je bila polazna tačka. Pesme svakako nisu nastajale hronološki kao što su poređane na albumu – o tome smo nešto kasnije razvijali koncept, kako bi mogla da se gradi priča.

Džimi: Ova muzika je dugo živela u nama, zato je bilo puno varijacija, međutim ključni momenat se desio sa snimanjem bubnja. 

Tada Andrej ponovo ulazi u priču?

Džimi: Tako je, Aki se javio sa idejom da snimimo bubnjeve kod njega u garaži. Već prvog snimajućeg dana postalo je jasno da pesme dobijaju drugačiji oblik i izraz u odnosu na ranije snimke iz našeg kućnog studija. Postale su neposrednije, a življe. Krenuli smo da radimo svakog dana – nas trojica, jedno dva-tri meseca. Proces se nastavio kod Andreja u kućnom studiju. Onda je on iznajmio novi prostor i preuredio ga u ozbiljan studio za miksanje, i tu je počela finalna realizacija.

Aki, kako je za tebe izgledao ceo proces?

Andrej: Meni je cela ideja snimanja bubnjeva bila veoma zanimljiva, ali i izazovna. U tom trenutku, imao sam svu potrebnu opremu, ali ne i odgovarajući prostor. Posle mnogo razmišljanja palo mi je na pamet da probamo da snimamo u očevoj garaži u Pančevu. Iskreno, bio sam skeptičan kako će to zvučati i da li će se uklopiti u ideje koje bend ima, jer je u pitanju jako odjekujući prostor velike zapremine. Braća su imala jasne reference i smernice kako sve treba da zvuči. Na kraju smo otišli u Pančevo i snimili bubnjeve za dva i po dana. Vitomir Milićević je svirao i sve je ispalo fenomenalno – brzo smo postigli zvuk koji smo želeli, često eksperimentišući na licu mesta.

Koliko su vas baš bubnjevi koje tada uvodite u pesme usmerili ka novim aranžmanima i idejama?

Boško: Snimci bubnja su praktično odredili dalji tok albuma. Podstaknut time, bend je ponovo rešio da preispita većinu kreativnih odluka. Tako je sa daljom artikulacijom ideja uspostavljen novi pristup aranžmanima, gde smo se najviše vodili redukcijom.

Šta vam je bilo najvažnije u određivanju poruke albuma? Da li ste želeli da nosi neku snažnu ideju (posebno ako govorimo o samom nazivu albuma Važan i Veliki)?

Boško: To je teško pitanje. Kada smo napravili pesmu Moj duh, osetila se snaga koja dolazi iz teksta, i takva želja da prosto svakome kažeš: „Moraš ovo da čuješ.“ Međutim, i dalje mislim da se iz muzike mogu izvući različiti konteksti, shodno realnom vremenu, što može da bude zamka, ne samo za autora, već i za onog ko to sluša i prati.

Na primer, pesmu Važan i Veliki u jednom trenutku sam krenuo da doživljavam kao zvučnu sliku jednog društvenog problema koji se posebno istakao u pandemiji – samoubistava. U glavi mi je često bio pokojni Igor Vuk Torbica, iako ga nisam poznavao, osim njegovih dela koja su ostala… Na neki način, počeo sam pesmu da vezujem za njega, iako ona zapravo nije baš o tome. Sada kada je sve tu, pretpostavljam da pesme dobijaju nove živote i neko drugačije značenje, što je potpuno u redu, ako se uzme u ozbir da je lepota u oku posmatrača. 

Znači, album je i ličan i otvoren za različite interpretacije?

Džimi: Album jeste ličan, ali sa jakom željom da komunicira. Mislim da se iskrenost najviše promaja kroz neposrednost i puštanje da stvari traju.

Kako se iz ugla produkcije i snimanja osvrćeš na sve što ste uradili?

Aki: U najprostijem smislu, uradili smo najbolje što smo mogli. Uložili smo ljubav, vreme, energiju. I kao bend i kao ljudi.

Kako se osećate sada nakon što je album izašao?

Aki: Kad danas slušam album, ponekad mi prođe kroz glavu „možda smo mogli…“, ali odmah me preplavi nešto jače – kombinacija sete i sreće. To je prvi put da, umesto nervoze, kada pomislim na nešto što sam radio, osećam potpuni mir. Kao da znam da je sve baš kako treba.

Boško: Paradoksalno, što više slušam album, sve manje razmišljam da li je nešto moglo drugačije. Na ivici sam između tuge i radosti, i sve prihvatam sa mirom. Znam da smo tada i tokom celokupnog rada na albumu pružili maksimum.

Da li je ljubav glavni motiv albuma?

Boško: Iako je sve nekako počelo od smrti, naše najveće saznanje bilo je da je ljubav ostala da živi kroz nas. Ljubav je u miru, kada pustiš nekog bliskog da ode. A muzika je tu bila prirodan ventil.

Šta sve prati izlazak albuma – planovi, saradnje, nastupi?

Džimi: Ulazimo u lepu fazu, predstoji nam Eurosonic u januaru, zatim promocija albuma u Karmakomi 12. marta, plus live session sa četiri pesme koje izlaze već u narednim nedeljama. Posle intenzivnog rada u studiju, nastavili smo kontinuitet kroz muziku za film Jugo odlazi u Ameriku. Bend se i formalno širio – Andrej se vratio iz „bubnjarske penzije“, tako da je puno novih i lepih stvari oko nas, ali za sam kraj, važno nam je i da spomenemo saradnike koji su dali ogroman pečat albumu: Damjan Nedelkov, Anjuta Janković, Emilija Đorđević, Tamara Milanović, Mariza Pavlović i Danilo Bogojević (Noir). Master je radio James Plotkin, a izdavački nas podržavaju Kontra i LAA, zajedno. To bi bilo to, uživajte u novom albumu i vidimo se na predstojećim koncertima!

Autor fotografija: Teodor Kopicl