Dogode se nekada neke godine u kojima je najjednostavnije rešenje pobeći od sebe. Kako to realno i nije moguće, valjda je najbolja alternativa nadograditi ono već postojeće i utvrđeno nekim novim spoznajama. Promeniti razmeru. Dodati sveža osećanja onima koja se već čine bajatim. Dopuniti sebe nekim delovima koji nam pripadaju, ali na koje, sve do sada, nismo naišli.
Tako me je, kroz maglu, prateći svetlo, 2021. godina odvela u Barselonu, u potrazi za ravnotežom. Na nekom prećutnom nivou, cilj je bio očistiti čula, gledati na svet oko sebe i unutar sebe, kroz čista stakla. Za putovanje sam, bez premišljanja, odabrala crno-beli film, možda nasuprot uobičajenom načinu posmatranja ovog vedro obojenog grada. Nakon njegove izrade, uvidela sam da je kroz hemijski proces isplivala pozadinska tema čitave godine – balans između svetlog i tamnog, i sve nesvrstane nijanse između ovih polariteta.
Zovem se Nađa Stanojević i dolazim iz Niša. Fotografija je bila uz mene čitav moj život kao poznanik, ali poslednjih par godina kao najbolji prijatelj. Pomaže mi da sačuvam nešto čega se teško odričem.
0 Comments