Ne znam koliko vas pamti onaj period kad su pre 15 godina Kristin Stujart i Robert Patinson bili par. U stvari, naravno da pamtite jer Twilight je i danas, kao i tad što je bio, jedan od bitnijih tinejdž hitova. Pogotovo onih koji vole vampire. E pa, za vreme trajanja Twilight filmova, bila je aktuelna i ta ljubavna romansa dvoje mladih i lepih glumaca, koja iz ove perspektive deluje poprilično fejk. Kako su napustili kandže ugovora i produkcije, i Patinson i Stjuart su pobegli jedno od drugog, od naslovnih strana tinejdžerskih magazina, ali i prve lige blokbastera, u drugačije projekte i autorski film.
Patinson je postao omiljeni lik svih nas padavičara birajući uloge raznih bitangi i lupeža koji nisu nužno morali da nam budu simpatični i ako su bili glavni likovi. Stjuart je glumila u arty filmovima, mirnije, tihe, zamišljene žene, iza čijih hladnih pogleda buja jedan bogat i užaren svet. Ne znam u kakvom su odnosu njih dvoje danas. Verujem da ne misle mnogo toga lošeg jedno o drugom jer više i ne verujem da su zaista i bili zajedno. Ipak, posmatrajući njihove karijere poslednjih godina, dolazim do zaključka da su to dva komplementarna pravca. Deluju kao da su glumački par, koji, iako ne radi zajedno, kreće se u istim krugovima. A ako oni nisu, neki njihovi filmovi kao da su u vezi.
Pre neku godinu braća Safdi su stekli prvu veliku slavu radeći film sa Patinsonom, Good time, o dva brata koji rade sve, samo se ne provode dobro, kao što naslov kaže. Jedan je ometen u razvoju, a drugi je glup, iako je ubeđen da zna šta radi, a mi ih pratimo i nerviramo se dok gledamo njihovu avanturu. Film Love Lies Bleeding rediteljke Rouz Gles je u ljubavnoj vezi sa filmom Good Time. Imaju sličnu energiju, sličan nihilistički odnos prema svetu, ali i određenu dozu ženske inteligencije i pogleda na svet koji nije rušilački i uništiteljski u svojoj osnovi (kao muški). Film poseduje ideje koje se u svetu prljavštine, krvi, i mraka ipak trude da pobede. Pitanje je samo kako će i na koji način doći do tog cilja.
A u filmu, Lu (Stjuart) u teretani upoznaje bodibilderku Džeki (Kejti O’Brajen) i kao u svakoj poštenoj lezbejskoj ljubavnoj priči, njih dve se nakon par pogleda zavole i kreću da žive zajedno. Međutim, kako to obično biva na prljavom jugu, Lu ima probleme sa ocem (jezivi i odlični Ed Haris), ali i zetom koji bije njenu sestru. Pritom, zet je pre Lu bio sa Džeki, pa i to donosi novi nivo problema na teren. Kao dodatni začin, njih dve se pucaju steroidima kao da sutra ne postoji, pa time dobijamo i narkomanski aspekat filma koji im donosi i nešto apstraktniji unutrašnji život i dodatni gas u venama, zbog čega se ponašaju kao potpuni debili. Steroidi će našoj bodibilderki doneti da postane veća jača i bolja. I pre nego što zapeva sama za sebe onu staru Električnog Orgazma – Da li možeš, da li želiš, da si uvek tako jaka, steroidi, život na jugu, ljubavni trougao, ili šta god navući će ih u novi nivo nasilja iz koga se niko neće izvući potpuno čitav.
Žikica Simić, kad piše o kaubojima i desperadosima stalno citira film The Man Who Shot Liberty Valance, koji u svom dijalogu o tome kako se divlji zapad stalno menja, naglašava da pustinja uvek ostaje ista. Novi filmovi koji nose duh amerikane nam govore da više ni pustinja nije ista. Amerika kao takva, obožavanje svih tih Marlboro man likova sa kaubojskim šeširima je mrtva, i pobedili su ih mršavi tipovi sa MAGA kačketima i kristal met zubima. Takva Amerika zadaje udarce našim junakinjama i one se bore protiv nje. Postavlja se pitanje da li one pobeđuju, ili je sve u raspletu kao kakva pesma grupe Funky G – Samo u snu ljubav postoji za nas.
Kirstin Stjuart i Kejti O’Brajen deluju odlično kao tandem. Od početka ih stavljamo u isti kolosek i one su u tom vagonu koji ide napred, jadne i bedne, srećne, vesele, lepe i zaljubljene. Sve to su uspele zajedno da skrpe i bio bi greh da ih odvajamo i hvalimo jednu više od druge.
Rediteljka filma svesna je protiv koga se „bije” ovim filmom, i koristi mnogo različitih načina u toj borbi, od pravljenja straightforward trilera i white trash noira, u kojim prljavi ljudi bez zuba prave probleme jedni drugima, pa do trashy krvave zabave na nivou američkog filma devedesetih u kojima uvek ima puno krvi i ružnih frizura, pa sve do nadrealnih situacija koji su taj konačan momenat koji ovaj film ipak izdiže iznad žanra.
Šon Bejker koji režira She Hulk. Džon Voters koji snima na scenario braće Koen, ili nešto potpuno treće, rediteljka Rouz Glas je otvoreno flertovala sa svim svojim uzorima, ali je uspela da spakuje jedinstven, uzbudljiv i ružan film. Pritom, kad kažem ružan, ne mislim ništa loše, čak naprotiv. On u svojoj ružnoći uživa i raste poput mišića naše junakinje na steroidima.
Da li je ovo film za svakoga? Svakako ne. Ali filmski fanatici, okrenuti ka „ponoćnim filmovima” u kojima nema pravila, će uživati u njemu, a on uz malo sreće može da postane i kultni klasik.
0 Comments