Početak proleća svake godine proslavim intimnim ritualom. U dnu obućarnika, smežurane pod pritiskom kabaste zimske obuće, moje crvene starke ponovo izlaze na svetlost dana, spremne za suvo vreme, bez kiše. Moje crvene starke i ja ostavljamo za sobom elegantne kožne čizme iznad kolena koje sam nosila na kratku crnu suknju i debele grilonke cele zime, ostavljamo i žute kanađanke koje idu uz farmerke, a sa tanjim hulahopkama ispod, a zatim i čizmice koje jedva prekrivaju gležnjeve i imaju malu potpeticu, a koje nosim uglavnom uveče, na koktel haljine.
Nikada ne možeš biti šik leti, kao što možeš biti zimi. Mislim sada na moju drugaricu koja uvek kaže da zima sa sobom nosi nekakvo dostojanstvo – nisi zajapuren i znojav od toplote, a i sa malim bužetom možeš da izgledaš lepo, jer rukavice, šal i kapa doprinose upravo tom zimskom šiku, tako bi ona rekla, a ja joj se ne bih protivila. Nikada nisam kupovala previše torbi i cipela, ali moj soft spot su kaputi, mantili i jeftine bunde sa lažnim krznom. Sve njih treba odneti na hemijsko čišćenje posle još jedne zime, da bih mogla da ih vratim u orman gde će čekati da ih ponovo izvučem sredinom oktobra. Do hemijskog čišćenja – razgrnula sam ih sa čiviluka kako bih došla do pink teksas jakne, koju ću spojiti sa crvenim starkama i crnim farmerkama. Idem da se šetam po Zemunu, najlepšim u rano proleće.
Setiću se ubrzo kako su platnene patike lagane, kako mi je u njima lakši i lepši korak, možda i duži. U ušima će biti Softly, as in Morning sunrise, a Zemun će izgledati kao pozornica. Red za burek ispred pekare Petrović u kom nikog ne mrzi da stoji, jer se svetlost proteže do samog pulta, a tek ispečen burek se presijava od masnoće. Sa druge strane dva kafića, jedan osunčani, drugi ne – Sunce će diktirati pazar tog dana. Uputiću po koje dobar dan, kako ste, kako su vaši, zatim se zaustaviti na tezgi sa voćem – jagode su i dalje skupe, uzeću ove mandarine koje mi neće odrati prste, deluje da se lako ljušte, a onda i malo slanog badema, leblebije i brusnice. Kroz gužvu ću videti drugaricu sa bebom u kolicima, sešćemo na Magistarski trg da popijemo kafu polako, bez žurbe, a oko nas će biti desetine pasa na povodcima i mnogo dece u šarenim jaknicama koje će pokušavati da ih pomaze, možda i pomalo grubo, jer i dalje nemaju osećaj u svojim malim šakama. Gledaće se, kao da se dobro poznaju, Dušan i Dušica, rođeni u pola sata razmaka, sto do stola u Dragiše Mišovića, na Duhove prošle godine. Proći će tom pozornicom plejada junaka koje dobro poznajemo, ali dobro ću zapamtiti ženu sa malim belim psom u ljubičastoj bundi koja će zastati na trenutak. Pitaćemo je gde je kupila tu bundu, jer izgleda kao da je pošla na afterparty nekog glamuroznog filmskog festivala, a tek je podne i prvi četvrtak ovog proleća.
Krenućemo posle u park kod okretnice osamdesetosmice, odvezaće mi se pertla, pa ću zastati da je zavežem, a kada budem podigla glavu, ugledaću staru porodičnu prijateljicu, čiji mi osmeh uvek zagreje srce. Ljuljaćemo se u tom štrokavom parkiću pored grupe devojčica koje će urlati da umetnica mora biti zdrava. Mi ćemo se pridružiti i tapšati u ritmu. Dušan će nas gledati zbunjeno, ali će i on tapšati i smejati se. Pričaćemo uz ručak o njegovom prvom rođendanu, dodavati mu parčiće krompira i dodirivati paperijastu kosu koja se vijori na vetru. Dušan će ubrzo na tom vetru i Suncu utonuti u popodnevnu dremku, a mi ćemo sesti na još jednu kafu, jer nam nije bilo dosta. Dušan će, dakle, spavati, a mi ćemo neko vreme žmureći ćutati, do nas će dopirati delovi nečijih rečenica. Ta kombinacija zvukova biće sebi dovoljna, neće joj biti potrebni naši.
Ubrzo ćemo rastati, a meni se neće ići kući. Sedeće mi se na klupi ispred katoličke crkve, ali neće biti mesta. Odlučiću da kupim neko crveno cveće, ali pažnju će mi privući ljubičaste lale, par nijansi svetlije od bunde one gospođe sa malim belim psom. Prodavaće se za sto dinara po komadu, pa ću zato kupiti buket narcisa, žutih, i krenuti ka kući korakom laganim, korakom platnetnih patika. Neće mi ništa biti teško, pa ni da petnaest minuta stojim na ćošku sa pričljivom poznanicom. Neću ni na sekund pomisliti na poznati bol u stopalima, koji se uvek javlja kada posle zimske pauze nosim razdrndane crvene starke.
0 Comments