Pohvalim se nedavno prijateljici kako sam kupila novu haljinu, pa, kad dođe na kafu, odem u spavaću sobu da je probam i dok izgovaram jedva sam je našla, nije bila skupa, a super će da ide na one cipele, dočeka me: izvini, kakva je to haljina, izgledaš kao džak krompira, užasan je kroj. I ja se razočaram. Bila sam uverena da ova, još-jedna-u-nizu crna haljina, vrlo nesvakidašnje šivena, sasvim neobične dužine, stoji baš kako treba. Naime, moja prijateljica nema taj filter. Ona će odmah izgovoriti šta joj je na umu.
Primera radi – nedavno smo bile u jednom outlet centru. Ciljano smo otišle da kupimo stvari za njenu bebu koja, kao i sve druge bebe, baš brzo raste, a mi smo, kao i svi, sa bebama neiskusni, prijatelji, kupili previše stvari koje je beba već prerasla. I dok ona pomalo kuka kako su lepe stvari za devojčice, a ne toliko lepe stvari za dečake, moj pogled odluta na stvari koje su na popustu. Za odrasle, ne za bebe. Nisam odolela. Tu je bio neki sasvim običan rozikasti duks koji sam odmah zamislila uz te jedne farmerke, a možda i suknju, pa ga, zamišljajući, odmah tako i kupila, za male pare.
Jedva sam pronašla svoju drugaricu među minijaturnim jaknama i cipelama, zbog kojih uvek ciknem kako je tako slatko i malo (ja nemam taj filter), i iz kese izvadila svoj ulov, pa pitala je l’ da da je fin. U uobičajenom maniru, dobijam odgovor aha, za do radnje, bez pogleda, sa malim osmehom. I zaista, iako mene i to malo dirne (nemam ni taj filter, ja sam uvredljiva osoba), nije važno, ne osvrnem se na njen komentar, koga briga za duks.
Ispostaviće se, dakle, da moja prijateljica nije baš mnogo uspešna u izgovaranju malih laži. Sa druge strane – ja sam njihova kraljica, na sreću ili na žalost. U malopre opisanoj situaciji bih verovatno rekla baš je lep, super je boja, baš neobična. Ili već takvu nekakvu glupost.
Neću nikada slagati prijateljicu, neću hvaliti ono što je ružno, neću se pretvarati, ali ću, makar u prvi mah, odgovor uviti u šareni papir, onda sugerisati da sigurno postoji nešto bolje i predložiti da potražimo još malo. Ako mene malo zaboli nečija mala istina, verovatno će i nekog drugog. Zato uvek malo lažeš u odnosu na svoja osećanja.
Recimo – ja nikada ne kasnim i to svi moji prijatelji znaju. Uvek stižem na vreme, pa čak i nekoliko minuta ranije. Zato sam malu laž tu sam za pet minuta čula stotinama puta u životu. Taj koji kasni pet, uglavnom dođe za petnaest, i to je okej, jer je onaj koji čeka na to pripremljen. Retko ko kasni baš pet minuta i retko ko se baš mnogo ljuti na onog ko kaže da kasni samo pet minuta. Navodno, ovo je najfrekventnija mala laž na svetu, uz gužva je u saobraćaju koja se, ipak, vezuje za nju.
Moje omiljene male laži su, takođe, veoma popularne, crko mi je telefon i zvaću te kasnije, baš sam u gužvi. Prvo je besramna laž, telefon je uvek pored mene, vidim svaku poruku, nikada se ne isključi na duže od minuta. Drugo, iako ponekad istinito, znači da nisam raspoložena za ragovor. Zašto onda to ne izgovorim?
Kaže internet – da ne bih povredila nekoga. To smo znali. Lakše je nekome reći da si u gužvi, nego ispričati zašto nisi raspoložen. Lakše je dogovoriti se za kafu sa drugom iz srednje sa kojim se sretneš na ulici, nego se samo pozdraviti i produžiti dalje. Malo lažemo, jer je malo lakše. Svi, uvek, a, izgleda, najčešće u razgovoru sa decom. To, po svemu sudeći, čeka i moju prijateljicu, koja nema taj filter, ali ima bebu kojoj smo onda u onom outletu kupile toplu, zelenu jaknu.
0 Comments