Zato što imam slabu memoriju, slabo pamćenje. Uvek sam se divila onima koji samouvereno kažu moje prvo sećanje je na… Kako su toliko sigurni u prvo sećanje? Kako znaju hronologiju? Iako sam bila dobra u igrama pamćenja, koje sam svake zime igrala u predvorju hotela Dunav na Zlatiboru, retko koji događaj sam upamtila sa tih putovanja na planinu koja je bespovratno unakažena.
Nova istraživanja, navodno, ukazuju na to da je moguće zapamtiti događaj ili doživljaj iz perioda kada smo imali dve i po godine. To mi se čini neverovatnim, mada ne sumnjam da je moguće. Istraživači, ipak, naglašavaju da to sećanje može biti lažno. I dvogodišnja deca prepoznaju potrebu za stvaranjem narativne stukture, te je moguće da ćemo sećanju dodati ili oduzeti pojedine elemente, kako bi ono imalo svoj tok, kao bilo kakva druga dobro ispričana priča. Tako sam i sama dodala i oduzela gomilu dosadnih elemenata iz onh sećanja koje imam ili, sa druge strane, mislim da imam.
Neki događaji iz prošlosti su, tokom nedeljnih ručkova, prepričani toliko puta da su postali sećanje. Stalnim podsećanjem na istu priču ona postaje deo našeg iskustva. Paradoks leži u tome što nam ona pripada, iako je nemamo iz prve ruke. Recimo, više puta sam čula onu o trenutku kada sam na pešačkom prelazu svoju ruku istrgnula iz bakine i krenula da pretrčavam ulicu, a srećom prošla nepovređena, iako je vozač dramatično zakočio i izašao iz kola, dizao ruke i galamio. Od tada, baka me nije samo držala za ruku. To je bio specifičan poduhvat – svojom šakom bi moju držala nekako izdignuto, skoro kod zgloba, a toliko čvrsto da me je pomalo i bolelo. Sećam se te nelagode izazvane njenim dugačkim prstima i finog rada na srebrnom prstenu koji je nosila do smrti. Scene na pešačkom prelazu ne, iako mi kažu da sam bila veoma uplašena, čak i plakala. To me dovodi do sledećeg – ne sećam se događaja, ali sećam se osećaja. Osećaj i nekoliko podataka iz druge ruke pružaju dovoljno materijala za nastanak sećanja.
Recimo – ja znam da sam kod bake, koja me je čvrstom šakom i dugačkim prstima držala za zglob, volela da prespavam. Ja ne mogu da tvrdim koliko je to bilo često. Dobijem potvrdu da jeste, uz opasku da sam bila veliki gnjavator. Pored velikog bračnog kreveta u kom smo mogle da spavamo – insistirala sam na otvaranju velikog troseda u dnevnoj sobi. I eto ga, odjednom, moje sećanje. Taj golubije plavi trosed bio je u mojoj glavi prostran kao more i mekan kao oblaci. Sve je mirisalo na airways žvake (ne one najljuće), a beli čaršavi bili su sveže oprani i ispeglani. Ispred je bio i televizor – velika kutija puna crtaća, a odmah pored i jedna velika crvena kožna torba puna bojanki, slikovnica, domina i karata.
Ali, sećanje me je prevarilo. Baka se redovno budila ukočena posle spavanja na plavom trosedu, jer je on bio za sedenje, a za spavanje retko i prinudno. Ipak, i danas bih tvrdila da nema udobnijeg kreveta. Kao i svako, imam pravo na varljivo sećanje iz detinjstva.
Znam čega se sigurno sećam. Uzbuđenja prilikom kupovine nekada tako popularnih knjiga Da pukneš od smeha, volume 1, 2, 3, 4, 5… Ko zna koliko ih je na kraju bilo. Čitala sam viceve sama sa sobom i smejala se. Nekada zato što je sadržaj bio smešan, a nekada, uostalom, kao i danas, zato što se na viceve treba smejati. Kako god – našoj komšinici i prijateljici, koja me je, kao i cela njena porodica (a svi smo tada i bili kao jedna porodica), čuvala kada su moji išli od kuće, jedanput sam ko zna koliko dugo čitala viceve. Volume 1, 2, 3, 4… Nisam prestajala, ko zna koliko dugo. Prvo se smejala (jer se na viceve treba smejati), a onda je postajala sve tiša. Kada me je zamolila da joj pomognem sa presvlačenjem posteljine (ne bi li me valjda ućutkala sa forama dva orla sede na grani…), ja i dalje nisam prestajala sa čitanjem. Naposletku me je, sa jastukom na ruci, a u sobi koja ima golubije plave zidove slične boji onog troseda, zaustavila, rekavši da nikome nije zanimljvo da sluša toliko fora i da bi trebalo imati meru u pričanju viceva. Kakva mala velika istina.
Ne mogu ni da pretpostavim šta sam ovoj priči dodala, a šta oduzela. Koliko je zapravo trajalo to pričanje viceva, je li zid bio boje kao trosed, jesmo li zapravo menjale posteljinu ili radile nešto drugo… Mogu da se zapitam zašto sam, od svega, baš to zapamtila. Mora biti da je zbog tog osećaja. Bila sam istovremeno tužna i osvešćena. Osetila sam da sam nekome dosadila, a sa druge strane verovatno nikada više nisam čitala pedeset viceva u nizu. Posle smo crtale čiča gliše za trpezarijskim stolom i jele sladoled. A možda je to bilo i neko drugo druženje. Volim da mislim da je bilo tada.
Ovakva sećanja treba čuvati – bilo da su izmišljena ili stvarna. Naravno, ima onih koje svim snagama pokušavam da potisnem, ali ne idu nigde, kao da se inate. Uvek je neizvesno igrati se sećanjima – zbog nekih ćemo biti tužni i besni, a neka će nas razveseliti. Možda kao izvlačenje dve iste karte u igri pamćenja u predvorju hotela Dunav na Zlatiboru.
0 Comments