Frensis Ford Kopola ima 85 godina i iza sebe 4 remek-dela oko kojih se svi slažemo. Međutim, kad se odmaknemo od dva Kuma, Apokalipse i Prisluškivanja, imamo preko 50 godina eksperimenata, istraživanja, taštine praznine i propadanja. I parafrazom one Merlinkine – Ako me ne volite sa Džekom i Tvikstom, ne zaslužujete me sa Apokalipsom i Kumom. Barem on tako razmišlja.
Druga bitna stvar koja je jako zaslužna za Kopolino stvaralaštvo nakon sedamdesetih, je činjenica da je on zaista jedva preživeo snimanje Apokalipse danas, što možete pogledati u dokumentarcu Heart of darkness, koji je snimila njegova žena. Sprženog mozga od ludila, bolesti, i ogromnih količina droge koje je uneo u sebe, on nakon toga nije više bio taj lik, i to se vidi po filmovima, koji su bili od jednog do pet nivoa ispod svih njegovih ranijih radova. Svakako, problem je breme koje nosiš kad imaš film za koji će decidirano preko 60 odsto svetske populacije reći da najbolji svih vremena.
Treća stvar je što, talenat i veličinu na stranu, Kopola oduvek bio pretenciozni lik. Dovoljno je da pogledate neki intervju iz bilo koje faze njegovog života da to saznate.
Zašto sve ovo pričam? Pa zato što je sve ovo utrpao u svoje poslednje, testamentarno delo, Megalopolis, koje posle nekoliko meseci priče konačno igra u bioskopima. Film koji on pokušava da snimi preko 40 godina u raznim varijantama i sa raznim glumcima. Zbog te informacije koja je progurana u prvi plan, svet se pomalo ponaša kao da je ovo prvi film Frensisa Forda posle 40 godina, što svakako nije istina. Nije mu čak ni prvi u 21. veku, on čak za čoveka svog statusa i godina ima fin broj filmova u poslednje dve decenije. Zajedničko im je to što su svi jako loši.
Otud me na pomisao Tetro, Tvixt ili Youth Without Youth (njegovi filmovi iz 21. veka koje smo gledali mi najhrabriji) nije baš u startu radovalo što je spremio svoje poslednje ludilo, poslednji udarac establišmentu i svetu, film sa porukom koji će biti njegovo konačno zbogom. Prizvani su u početku svi njegovi stari filmovi iz sedamdesetih, jer je došlo ponovo takvo vreme kad je potrebna angažovanost i poruka sa jakim glumačkim ostvarenjima. A kad smo kod ostvarenja, okupio je veliku ekipu priznatih, mladih, ali i iskusnih, pa i polukenslovanih glumaca.
A onda su došle prve vesti, u kojima je opisano kako je festivalska publika Kana izlazila na pola prikazivanja. Oni koji su izdržali do kraja su ili popljuvali film, ili rekli da je sumanuto ludilo prepuno boja i uvrnutosti, koje ruši sve poznata pravila snimanja filma. Ludi deda u devetoj deceniji se jako sprda sa svima i šalje poruku o modernom svetu kao takvom.
E sad, tu se valjda pojavljuju moja očekivanja, pogotovo nakon ovih što nisu izašli sa prikazivanja. Očekivao sam da dobijem over the top kemp iskustvo koje je pre svega zabavno, dok se držim za glavu i razmišljam koje je tablete deda pomešao pre nego je snimio sve ovo. Nisam to dobio.
Da probam ukratko da prepričam. Sve vreme slušamo naratora (Lorens Fišburn), koji poredi pad Rimskog carstva sa današnjom Amerikom, iako se sve dešava u gradu Novi Rim, koji je koliko u budućnosti, toliko i u sadašnjosti, sa svim jeftinim poveznicama sa današnjim događajima i ljudima. Adam Drajver glumi Cezara kao kakvog elonmaskovskog lika, izumitelja koji se prodaje kao zlikovac, a koji želi boljitak u budućnosti. Suparnik mu je gradonačelnik Ciceron (Đankarlo Espozito) koji radi sve za sad i danas, i ne razmišlja o sutra. Njegova ćerka (Natali Emanuel) počinje da radi za Cezara i zaljubljuje se u njega. Na suprotnoj strani tu su i Cezarov ujak (Džon Vojt), bogati bankar koji se ženi Cezarovom bivšom švalerkom, jovanajeriemićastom novinarkom, koju glumi Obri Plaza. Tu je i Šaja Le Buf bez obrva, koji želi samo pare, i da smakne Cezara. Šaja do kraja dobije obrise donaldtrampovske figure. Espozito je nešto kao Obama, a imamo i Storm the Capitol scenu, kao i tejlorsvifotvsku figuru u muzici.
I sve to začinjeno realno lošim CGI efektima, zapletima i ludilima koji ne idu u stvari nigde, nadrealnim momentima u kojima Drajver kao Kustin Perhan zaustavlja vreme i još mnogo čega drugog, a u stvari ničeg zaista posebnog. Jer, na kraju dana, ovo je samo na papiru vizuelno provokativan film sa hrabrim idejama. U praksi je ovo film osamdesetogodišnjeg čikice koji nam na kraju podvali bajkovito rešenje, a koje vizuelno deluje… pa, kao da vaš deda sedne sa vama da igra plejstejšn. Konta on šta je džojstik i to, ali nije baš u vašoj brzini i ne vidi dobro ispred sebe šta se sve dešava.
Fascinantno kod vođenja glumaca i osmišljenih uloga je to kako su svi glumci u nekim drugim filmovima, a ne u ovom jednom. Drajver je u svom klasičnom tripu – ja sam glavni i ja snimam samo zajebane dramske uloge sa najpoznatijim rediteljima današnjice. Natali Emanuel je jako lepa i pala sa Marsa i sem lepote do kraja ne dobije ni drugu dimenziju svog lika. Šaja le Buf je kao izašao iz nekog filma Dejvida Linča, dok se Obri Plaza ponaša kao da će svakog časa zaklati 101 dalmatinca da bi napravila bundu. Epsozito je toliko kemp da previše bode oči, a Džon Vojt i Dastin Hofman su toliko matori da možda čak i ne znaju da su u filmu. Voleo bih da mislim da je sve to bila Kopolina namera, ali nažalost, ipak nije. Odaje ga rasplet i monolozi kojima on danas više deluje kao penzioner koji igra šah nego ljuti buntovnik koji ne miruje ni na pragu devedesete.
Kopola, svestan da pravi svoj poslednji film, deluje da je rešio da u Megalopolis strpa sve svoje ideje iz prethodnih 60 godina rada. Nešto kao što je Dejvid Linč uradio sa poslednjom sezonom Tvin Piksa. Ali tu se završavaju poređenja, jer dok je Linč imao možda slabije visine od Kopolinih visina, svakako je imao konstantniju karijeru. Pa tako ovde imamo priču o moći i padu carstva, ali i trash igrarije i nerazumljive i nefilmične filozofske ideje koje ne odgovaraju bioskopskoj sali. Plus politička satira, duboka koliko i topčiderska reka.
Ali, pored toga što na kraju nije zabavan, i što mu je film jednostavno loš, Kopola me je najviše iznervirao kod jednog glumačkog izbora. Naime, tu je utrpao celu svoju familiju. Tu je i Talija Šajr, i Džejson Švarcman kao i unuka mu, iliti Sofijina ćerka, ali nije pozvao svog nećaka, Nikolasa Kejdža koji se rodio da glumi u ovakvim papazjanijama. Mogao je barem 6 uloga ovde da odigra. I to u isto vreme. Možda baš zato ovaj film ne valja.
0 Comments