The Mountain Goats je moj omiljeni bend. To kad vam kažem treba uzeti sa rezervom, s obzirom na to da skoro svaki treći bend koji volim i slušam u nekom trenutku proglasim omiljenim. Ali ovaj zasta volim, jer čačkaju u meni neke stvari za koje nisam ni znao da su tu, što svojim zabavno-zapitanim stihovima, što ponekad minimalističkom, a ponekad konceptualnom i raskošnom muzikom.
Da li je ovaj bend dobacio do neke veće globalne popularnosti, pa i ne baš. Da, slušaju ga ljudi, pominju na svojim intimnim listama naboljih albuma za tu i tu godinu, ali obično negde između 17. i 26. mesta. Pravi fanovi, koji znaju više od desetak nazovi hitova, ovaj bend više koriste kao neku vrstu tajne šifre radi raspoznavanja u masi indie publike. Imaju toliko velike fanove da je jedan čak i napravio podkast I only listen to the Mountain Goats, gde se u svakoj epizodi do tančina rastavlja po jedna pesma.
Sve je to tako bilo do možda prošle, ali svakako ove godine, kad je bend postao soundtrack mnogim klincima na društvenim mrežama koji su stihove napisane pre skoro dvadeset godina rešili da primene na današanje situacije. Naravno, sve putem kanala na kojima gen Z danas vladaju, odnosno putem TikToka.
Pesma No Children postala je trending na ovoj društvenoj mreži zbog svog na prvu loptu (a i na drugu i treću) depresivnog teksta, na koju su klinci rešili da smišljaju svoje depresivne koreografije o želji da umru i da potonu i da odu dođavola. Kako se to desilo i ko je prvi počeo, ko će ga znati. Na ta pitanja obično nemamo odgovore, kao uostalom i sa svim viralnim videima. Ali da premotamo prvo stvari na početak.
Samo nam ime kaže kakav nas zvuk očekuje kad slušamo ovaj bend, jer se zovu Divokoze. Koza je domaća životinja sa farmi, a ovde na farmersku muziku dolaze novi slojevi raznih rokenrol uticaja. Vokal i vođa benda, John Darnielle, je stari metalac, dolazi iz sveta aždaja, horor likova, i D&D geekovanja. Ali sem tema u tekstovima, nećete to muzički čuti nikada. Mada poslušajte lo-fi hit koji je snimio na počecima karijere Best ever death metal outside of Denton. I tih prvih desetak godina, sve je zvučalo kao snimljeno najprimitivnijim kasetašom ili moblinim telefonom, dok Darnielle sedi u buretu i peva, ali šarm i priča iza stihova su skrenuli pažnju na njega, da bi zatim konačno ušao u pravi studio i okupio pravu ekipu s kojom će snimati od početka ovog veka. Nakon toga ima dva mala remek dela, album Tallahasee i The Sunseet Tree, kao i cele konceptualne albume posvećene rvanju ili borbama sa zmajevima. Bend gradi lagano svoju karijeru kroz XXI vek bez mnogo presije i cimanja, ali i bez ustupaka i komercijalizacije, pod parolom ako želiš da čuješ tu smo, ako ne, ima sigurno nešto drugo što više zavređuje tvoju pažnju.
Ni sam ne znam kad sam prvi put čuo ovaj bend. Da li u okviru Skočinog Gistro FM-a ili Lončetove Popdepresije. Ili je to beše bilo s početka kultne serije Weeds gde je krenula ona pesma o tome kako Darnielle opisuje njihovu ljubav kao granicu između Grčke i Albanije jer kamioni puni oružja prolaze tuda svake noći (International Small Arms Traffic Blues).
Onda se desi 2020. godina i krene da se šeruje klip iz Tonight Showa Stephen Colberta, u kom on nagovara bend da sviraju njegovu omiljenu pesmu This Year. Pesma postaje mantra svakoga ko je nakon pandemijskog sedenja kod kuće rešio da promeni nešto i da ne dozvoli da pukne pod korona pritiskom. Refren ide I´m gonna make it trough this year, if it kills me. Sećate se sigurno da ste barem jednom prošle godine sebi rekli kako nećete više uzimati stvari zdravo za gotovo i kako čim prođe korona okrećete novi list, if it kills me. The Mountain Goats su se ni krivi ni dužni pojavili kao parola sa neke nalepnice koja te drži u životu.
Onda je došla 2021. ništa se nije promenilo, a ljudi tonu i to više ni ne kriju. Možda se ne priča još uvek otvoreno o mentalnim oboljenjima i depresiji, ali zato ljudi najopuštenije saopštavaju na svojim društvenim mrežama da su im žileti oštri, omča od kanapa vezana na plafonu, a toster pored kade. Sve naravno kao šala. Kao. U toj atmosferi, vraćamo se pesmi No Children. Neko je snimio jedan od videa na TikToku sa stihovima I am drowning There is no sign of land You are coming down with me Hand in unlovable hand And I hope you die I hope we both die. Nakon tog prvog, još stotinjak drugih su to isto uradili.
Istrgnuto iz konteksta, ovo zvuči jako depresivno. Dobro, i kad ubacite u kontekst može da zvuči jako depresivno. Međutim, ja ovu pesmu već dugo volim i meni je ona preduhovita, i na neki način čak life afirming. Da, ovo je pesma o razvodu i uništenoj ljubavi, ali način na koji on saopštava da su oni gotovi krije tu ironičnu distancu koji naprosto današnji svet ne ume da pojmi i treba mu telefonirati poentu. A sa druge strane ovo je pesma o večnoj ljubavi s obzirom na to da, ako je došlo do kraja ljubavi, oni oboje tonu i odlaze zajedno jer nema poente dalje, kako su se već i zavetovali. Lagano bih imao prvi ples na svadbi uz ovu stvar, kada bih želeo da imam svadbu. Ali to je moje čitanje ove pesme i ko jebe mene.
Pesma je viralna, tiktokeri su se već zapljunuli, a ostali prihvatili jer su potonuli i ne stide se da priznaju, a No children, kao što je This year za prethodnu, postala je mantra, soundtrack ili himna. I to jeste problem, ali to bi trebalo da objasni neko stručniji od mene. Šta nas čeka za 2022. ko će ga znati, imaju Divokoze i mračnije stvari, verovali ili ne, tipa onaAnd no one was gonna come and get me There wasn’t anybody gonna know (In Corola) ali takvu himnu zaista nikom ne želim.
0 Comments