I dalje mislim, jutro će promeniti sve..
Poslednji mesec u godini obležilo je nekoliko događaja: protesti u Francuskoj, dublje propadanje televizije Studio B koje prati partijski pristrasno (i neobrazovano) javljanje sa lica mesta, porast saobraćaja u Beogradu, prvi sneg i led koji su blokirali grad, opet protesti, ali ovog puta u Beogradu, izbori u Lučanima, nova knjiga profesorke Milene Dragićević Šešić „Umetnost i kultura otpora“ i emitovanje nove serije namenjene mladima na Javnom servisu, koji hvala bogu, ovog puta nisu prikazani kroz prizmu „kako mi stariji vidimo vas mlade“.
Ono što povezuje ove sve događaje jeste neka doza bunta, bunta protiv realnosti u kojoj živimo. Da počnemo od serije Jutro će promeniti sve, jer ona se najdirektnije obraća mladima. Ni ova serija, koliko god da je osvežila katalog RTS-ove produkcije i uvažila mladog gledaoca televizije, neće promeniti ništa. Isti taj RTS izgleda nije platio mladim bendovima i muzičarima (na šta je ukazao Boris Vlastelica na svom Fejsbuk profilu) za korišćenje njihovih autorskih dela koja upotpunjuju seriju (čitaj, pesme i albume za koje su verovatno klinci, kada su ih snimali, dali pare iz svog džepa), a koja slobodno možemo nazvati dodatnim likovima u seriji, jer upotpunjuju doživljaj koji ona gradi. Kada se na ovakav pravni prekršaj ukaže (mada koga još zanimaju autorska prava u Srbiji sem Bregovića, kada nam je čak i u izveštaju Evropske komisije za 2018. godinu ukazano da na ovom polju nema napretka od 2016. godine) odgovor uglavnom glasi da je zapravo tim mladim autorima koji su u toj seriji promovisani učinjena usluga. E, pa, znate kako – možda i jeste, ali uglavnom i nije. Učinjena bi im bila usluga, kao i svim drugim mladim ljudima koji bilo šta rade u Srbiji, kada se njihov rad ne bi uzimao zdravo za gotovo i kada bi imao vrednost koju rad po samoj definiciji mora da ima – da bude plaćen. Sami bendovi su zahvalni što je njihova muzika bila deo divnog projekta, kao i publika koja je imala priliku da čuje neku novu muziku, pa se sada na nju „navukla“. Nažalost, ova priča ukazuje na činjenicu da za muzičku scenu u Srbiji, koja nije okićena trilerima, baš nešto i nema prostora, a kada se stvori, makar i minimalan – hvala bogu, dobro je, svi smo mnogo zahvalni!
Možda bi i bilo smisleno da se komentariše ova tema, kada budžet izdvojen za kulturu u ovoj godini ne bi iznosio 0,72 % ukupnog budžeta Republike Srbije, što je znatno manje ukoliko se uporedimo sa Evropskim zemljama, koje izdvajaju u proseku za kulturu 2,2 % budžeta. Još lepše je što na ovu informaciju može da se nakalemi vest da će svečano, posle sedam godina pauze, Svetlana Ceca Ražnatović gostovati na Radio televiziji Srbije u programu koji će se emitovati u novogodišnjoj noći! Pitate se da li će Ceca biti plaćena za to? Kulturo, eve me!
Sve ovo ukazuje na okolnosti u kojima odrastaju mladi ljudi u Srbiji. Gorepomenuta serija je povukla i buru komentara i reakcija na ovu temu – postavljaju se pitanja ko su i kakvi su mladi danas. Mladi danas nisu homogena kategorija, oni su različiti na mnogo načina, ali ih delom objedinjuje ono što je prikazano i u seriji Jutro će promeniti sve – melanholija, neodređenost, nestalnost, izgubljenost, neukorenjenost. Neukorenjenost, iz koje proističu svi ovi problemi, sociološki je i kulturološki fenomen. U koju kulturu mladi mogu da budu ukorenjeni? U kulturu paralizovane tranzicije, generacijskog jaza i kontinuiranog nasilja nad ženama? Ili u kulturu Žikine šarenice, intelektualne nemaštine i volontiranja do 35. godine? Mlada osoba u Srbiji želi više od toga. I želi da nešto menja. Samo, ne zna odakle? Kome da se obrati? Kako uopšte da počne? I šta kada za dva dana to neko samo zatrpa ili zauzme njeno mesto preko veze? Da opet krene da gradi svoje snove u državi u kojoj želi da živi ili da beži negde drugde? Neverovatno je teško graditi život u sredini koja te sputava, i u kojoj, kao u lošoj vezi, želiš da veruješ da će se promeniti, ali znaš da nikada neće biti bolje.
Sada u priču možemo da uvedemo i proteste, koji se javljaju na globalnom i lokalnom nivou. Za njih se večito vezuju termini kao što su nesigurnost i manipulacija, pogotovo na ovim prostorima. Ko to organizuje, u čijem interesu ćemo opet biti samo pijuni, a nikad punopravni građani, šta će to uopšte da promeni? Možda će ovi protesti zasijati kao bela zora u poltičkom mraku u koji proživljavamo, a možda se ugase kao i svaki prethodno zapaljen plamen političkog aktivizma. Ili možda izrode novog trojanskog konja i pretvore se u ružno ogledalo društva. U protestima smo se rodili, možda ćemo i u njima da umremo. Sve to ne dovodi do motivisanja mladih da učestvuju u politici, već većinu demorališe – i dalje nikada neće biti stabilno, i dalje nikada neće biti „normalno“. U jednom filmu koji sam gledala nekada davno ukazano je da pametni ljudi, intelektualci, neretko imaju potrebu da se za nešto bore, pa se zato često nalaze među onima koji se bune protiv vlasti. Ne znam koji se to intelektualci bore za mlade, ali ako ovako izgleda ta borba, nek odmore malo, sami ćemo. Napolju jeste klizavo, ali lakše ću podneti ako sami padnemo, nego ako znamo da nas je neko gurnuo. Evo, uzmite primer Saše Jankovića koji se nedavno povukao iz politike. A pre manje od dve godine slušali smo ga kako vatreno govori na Trgu republike o promeni, uz 100 ne toliko običnih ljudi koji su ga podržali. On nije prvi koji je „očarao pa razočarao“, ali bi lakše bilo da znamo da je poslednji, jer je nezainteresovanost za politiku među mladima sve veći gorući problem među mladima.
E da, da ne ispadne da je sve tako loše, tu je i ta muzika, nova, mlada, koja je nastala u prethodnih godinu dana. Neki bendovi izbacili su nove albume, singlove, spotove i rade na nečemu novom. Ako niste znali, ta „alternativna“ (jer i dalje nemamo bolju reč) raste i dobra je. Mada i u njenom zvuku se oseća ta melanholija, ne znamo tačno za čim. Možda za nekim čoveka vrednim životom, društvom koje nije umrtvljeno i otuđeno ili koje ima i neguje neke vrednosti. Ostavićemo to slobodi umetničkog izraza, za koju je i najlepše da nosi dozu nedorečenosti.
U suštini, možemo reći da je ovo bila lepa godina. Nije se promenilo mnogo, ali nije mnogo ni gore. Promena će doći, valjda, ali stvari idu nabolje. Možda budžet za kulturu u 2019. godini bude veći. Možda neki bend potpiše fer ugovor sa izdavačkom kućom. Možda bude puno dobrih koncerata. Možda Ceca ne bude za sledeće godine deo RTS-ovog novogodišnjeg programa.
Možda će sve biti isto, a možda se promeni sve. Pod takvim utiskom nas ostavlja i stvarnost u kojoj živimo, ali i serija u čijoj špici čujemo da “jutro sve promeniti neće”, dok se poslednja epizoda završava stihovima “i dalje mislim jutro će promeniti sve”. Možda najlepše što možemo da poželimo u sledećoj godini jeste – više sreće u novom izvlačenju. Sreće, stvaranja, mladosti i kulture.
Naslovna fotografija: Skrinšot poslednje epizode serije Jutro će promeniti sve ( https://rtsplaneta.rs/video/show/626437/ )
Ova kolumna je odraz ličnog stava autora i informacije u njoj nisu proverene sa drugim relevantnim izvorima, kao ni sa produkcijom serije Jutro će promenti.
0 Comments