fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Muzička kritika 21. veka – gde ide (ili je već otišla)

Skupili smo neke od najinteresantnijih muzičkih novinara, kritičara i smatrača regiona da nam odgovore na pitanje trenutka - valja li još čemu ta muzička kritika?

1. December 2023

„Pisati o muzici je isto što i plesati o arhitekturi” vrlo je poznata deviza koja služi da bi se umanjila vrednost svakog pisanija o bendovima, izvođačima i albumima, bilo da se oni hvale ili kude u kritičkim tekstovima. Kako god okrenuo – pozicija muzičkog novinara ili kritičara nikad nije bila omiljena u svetu muzike, iako su, ma koliko da su izdanja sahranili svojim tekstovima i mišljenjima, barem duplo više pogurali, nahajpovali i otkrili.

Naravno, kako to obično biva, uvek ćemo prvo upamtiti nešto loše, željni žutoštamparske rasprave. Muzičke recenzije, kritike ili kako god da ih nazovete, poslednjih godina su ponovo na udaru, ovog puta od strane kako muzičara, tako i šire javnosti.

Mislim da je Ed Širan, a sigurno i još neki velikan pop muzike trenutka koji je je poslednji put dobio pohvalu za svoj rad od strane roditelja kad su mu kupili prvu gitaru, pričao skoro kako muzička kritika danas apsolutno nije potrebna, jer ljudima je sve dostupno, najviše preko striming platformi. Sami mogu da sve preslušaju i tako izgrade mišljenje o određenom delu. Tekst nekog naslušanog pametnjakovića ništa više ne znači u tom slučaju.

Možda, ali samo možda, neko bi se nakon ove izjave zapitao da li sama dostupnost nudi preveliki zalogaj, i upravo je sad više nego ikad potrebno da neko svojom uređivačkom, kritičarskom (ili nazovimo to kako god želimo) rukom probere, i uperi prstom u ono što valja poslušati. Sa druge strane, pojavljuje se čitav niz novih medija i novih načina komunikacije, koje novim generacijama nude, njihovim jezikom napisano, ono što može i mora biti slušano i prihvaćeno.

Palo mi je na pamet da skupim nekoliko ljudi na jedno mesto, čije tekstove, ali i postove na društvenim mrežama i sam pratim, često koristim kao polaznu osnovu toga kako treba razmišljati o nekom delu. Podvlačim, kao polaznu osnovu, jer kao što su mi mnogo puta pomogli, nije retkost da se uopšte ne bih složio sa nekim njihovim stavovima. Ali to je valjda čar cele te interakcije koju pisanje o muzici donosi. Pogotovo danas.


DISCLAIMER: LONG READ COMING

Dakle, ima li sve ovo smisla danas?

Za početak, skupili smo se ovde u velikom broju upravo zbog priče koju je potegnuo Ed Širan (ali i druge junoše) – da li u vremenu informacija i dostupnosti uopšte ima smisla pisati o muzici?

Mikrofon prvo dajem Slobodanu Vujanoviću Fridomu. On danas piše na svom blogu Mislitemojomglavom. Ranije, na radiju B92 uređivao je emisiju Moć veštica. Dok se danas više bavi filmom, odeljak na njegovom blogu interesantnog imena više se odnosi na, kako domaće, tako i regionalne, nove muzičke albume.

Fridom, pre svega, smatra da kritičar mora da bude pisac, odnosno da animira našu potrebu za čitanjem, a ne samo za slušanjem. To se u njegovim pisanijima o raznim pop kulturnim temama dobro i vidi.

„Nekada je kritičar imao tu privilegiju da svojom recenzijom plasira i informaciju i interpretaciju. Danas je ovo prvo omogućeno na načine koje ti pominješ. Ali ovo drugo je i dalje privilegija i pravo kritičara. I to je ono što muzika (album, singl) ne donosi sama, a ljudi često misle da je tako. A nije. Nebrojeno puta su mi interpretacije muzike bile zanimljivije od muzike same“, navodi Fridom.

Sa tvrdnjom o bitnosti autora koji stoji iza napisanih redova, slaže se i Nebojša Krivokuća. On prvenstveno na svom blogu, ali i u podkastu Prešlicavanje, prezentuje muziku. Nekad novu, nekad staru, koju vredi ponovo otkriti. Kako kaže, cilj mu je da nagovori slušaoce da obrate pažnju na muziku koja je u njegovoj glavi pojačavala lučenje endorfina i oksitocina.

„Dobro napisani prikazi i recenzije ti pomažu da otkriješ poveznice između naizgled nespojivih žanrova, ili nova imena – i razvijaju ti kritički odnos prema muzici koju (ne) voliš. Prikazi ti pomognu da osvestiš šta ti se svidelo u toj muzici i gde možeš da nađeš još toga. Tačno je – do svega može da se dođe, ali je lakše kada imaš putokaze, ili vodiča koji ti je blizak po senzibilitetu. Možeš da lutaš po Rimu bez vodiča, ali je bolje kada ti neko skrene pažnju na Trajanov stub i objasni ti da taj stub možeš da čitaš i kao antički strip”.

Zoran Stajčić sa Ravno do dna je jedan od istaknutijih autora cele regije po pitanju pisanja recenzija novih izdanja. Ljubav prema muzici se ispoljava na razne načine, a on je rešio da to danas ispoljava pisanjem, iako je svojevremeno i svirao. On, na primer, smatra da se danas čak i premalo piše o muzici. Kako kaže, niko ne postavlja pitanje da li ima smisla pisati knjige.

Na pominjanje toga kako određeni muzičari misle da je kritka nepotrebna, Zoran je stava da to može da izjavi samo očajan umetnik, ali i da treba razlikovati vrste očaja tom prilikom.

„Jedni su očajni iz razloga što im netko od recenzenata nije posvetio dovoljno pažnje i ušao u srž onoga što rade, već su recenzenti nešto ovlaš napisali. Tu se radi o izostanku prave informacije, često prvenstveno važne muzičarima, a potom i drugima. To je očaj izazvan lošim radom kritičarske struke, i tu u potpunosti podržavam očajanje muzičara i istovremeno osuđujem očajni pristup prema poslu onih koji su se uhvatili recenziranja, a nemaju pojma što njihov posao uistinu jest. Druga vrsta očaja proizlazi iz onog što bih nazvao potkresivanjem ega“, rekao nam je Stajčić, misleći na one likove koji veruju da su prokleto dobri u tome što rade i da kroz loše recenzije dobijaju jedan dobar reality check.

Stajčić je još i dodao kako je činjenica da je sve dostupno, ali da biste znali da stignete do onoga šta vam treba, pomažu vam mediji koji se bave muzikom i scenom:

„Mi smo u socijalizmu živjeli u Orwell-ovom svemiru, tj. nedostajalo je svega i bila vam je potrebna bilo kakva informacija da biste znali kuda se zaputiti da biste do nečega konkretno došli. Danas živimo u „Huxleyevom svemiru“ – svega ima previše, ali vam opet treba bilo kakva informacija da biste znali kuda se zaputiti da biste do nečega konkretno došli”.

Iz Zagreba nam stižu i tekstovi i recenzije Siniše Miklaužića sa portala muzika.hr. Još od 2006. se, sticajem okolnosti, našao na tom portalu, i evo, i dalje je tu. Siniša piše recenzije, mahom manje poznatih autora, sa željom da ih što više ispromoviše. Ipak, kako kaže, može da razume mišljenje da muzičke recenzije nekome danas nisu potrebne.

„U vrijeme interneta i svih tih platformi za slušanje glazbe je upitno koliko netko može utjecati na nečiji ukus, jer svaki slušatelj ima priliku čuti željeni album i prije objave kritike na nekom portalu. U današnje vrijeme, ako kritika nije objavljena prije same objave albuma ili barem na dan objave albuma, generalno nema nekog smisla, jer željeni čitatelj je već poslušao taj album i ima svoje mišljenje o njemu. Posebno mi je bizarno kad se neki mainstream albumi recenziraju mjesecima nakon objave, to tek nema smisla. S druge strane, kritika i dalje ima smisla ako široj masi možeš predstaviti neki bend za kojeg ta publika još uvijek nije čula”, rekao nam je Siniša.

On se posebno osvrnuo na promovisanje regionalnih bendova, jer iako postoji „jedan jezik” na ovim prostorima, često ima utisak kako se u Hrvatskoj zna za ponešto srpskih bendova, dok ostale države bišve Jugoslavije kao da su negde daleko i gotovo se i ne prati što se dešava tamo, pa se trudi da uvek napiše i koju crticu o njima.

Ipak, kao još jedan od današnjih bitnih problema pisanja vidi i veliku količinu PR sadržaja.

„Današnja glazbena kritika nije uopće kritika, već čisti PR (vjerojatno da se udovolje diskografi i organizatori koncerata) jer ne postoje tekstovi koji nisu afirmativni… Tako portali koji imaju ocjene do 5 redovito imaju najmanje četvorke, dok oni do 10 ne poznaju ocjene manje od 7-8… Time je i integritet kritike pao, jer je kao sve barem vrlo dobro, što u realnosti nije”, smatra Siniša.

Iako za sebe kaže da nije muzički kritičar, Nemanja Nešković na portalu Before After nam daje svoje preporuke u vidu promotera nove muzike i bendova za koje smatra da su vredni pažnje. I on smatra da se scena promenila, da je muzika dostupnija i da se uloga kritičara izgubila, ali da je i dalje potrebna.

„Umešno napisana recenzija može da te ‘natera’ da proširiš vidike, da obratiš pažnju na pojedine elemente koje ranije nisi primećivao, da sagledaš stvari iz nekog drugog ugla. Da li će se osobi koja recenziju pročita ista svideti ili ne, odnosno da li će joj taj album prijati ili ne, to je sasvim druga priča. Što se mene lično tiče, neću prestati da čitam niti muzičke recenzije, niti liste, niti preporuke. Na ovaj način otkrio sam veliku količinu sjajne muzike, a to do sad ni u kom slučaju nisam uspeo putem kreiranih algoritama”, kaže Nešković.

Ispred Balkan Rock-a, portala koji se već godinama trudi da predstavi svaku moguću kvalitetnu priču u muzici regiona, propitali smo o ovoj „gorućoj temi” Branislava Cvetkovića. On za ovaj portal piše od 2018. godine, gde, pored izveštaja sa koncerata i recenzija, učestvuje u pisanju njihovih popularnih rubrika: Umesto hvalospeva, Kratki rezovi, i Pažljivo slušaj.

„Muzička recenzija za mene je dodatni sadržaj muzičkom, autorskom delu. Ona prenosi ličan doživljaj recenzenta o autorskom delu sa ciljem da onome ko čita pomogne da shvati, da mu objasni, da upotpuni njegovo razmišljanje ili mu ponudi drugačije, suprotno. Ko se drznuo da bude u ulozi recenzenta i šta ga čini pozvanim da piše o tuđoj muzici, drugo je pitanje apsolutno. A odgovor je – ne čini ga ništa do želje i konkretnog stava, ideje, te spremnosti da podeli svoje mišljenje. I generalno je nevažno da li se to nekome dopada ili ne, svako će da ima odgovor za sebe. Isto je tako sa autorima muzike”, istakao je Branislav i dodao da, ukoliko recenzije ljudima više nemaju smisla i nestanu, onda će svi muzički portali postati prostor za prenošenje vesti i kačenje banera od sto evra.

Kako od „care, najbolji si” do „znam gde živiš” u 3 koraka

Siguran sam da je svako ko se bavio ovim poslom stigao do prijatnih situacija, komunikacije sa ljudima kojima po prvi put otkrivate njihov omiljeni bend, ili sa samim bendom kojem ste možda i pomogli svojim tekstom ne bi li više ljudi stiglo do njihove muzike. To su iskustva koja se ne mogu platiti novcem. Ipak, zbog svog britkog jezika i stava, verovatno nije uvek bilo najprijatnije biti u pravu.

Nemanja Nešković se već ogradio kao neko ko se ne bi prozvao kritičarem, tako je imao i dobru polaznu osnovu za prijateljsku komunikaciju sa ostatkom muzičke industrije.

Sa druge strane, Branislav Cvetković ima mešovita iskustva. Javljali su se izvođači koje je hvalio, ali javljali su se redakciji i oni kojima nije bilo pravo baš sve.

„Nije bilo nekih jako neprijatnih stvari lično upućenih meni. Ponekad je samo bilo moje potrebe za dodatnim objašnjavanjem. Češće su neprijatne stvari bile usmerene na redakciju. Pogotovo zbog rubrike Umesto hvalospeva. Bilo je uvreda kako smo kukavice što se potpisujemo kao redakcija ispod tih tekstova u kojima kudimo pesme koje nam se ne dopadaju i slično. Nisu ljudi navikli na kritiku, nisu spremni ili dovoljno samokritični da je prihvate”, ispričao nam je Cvetković.

On je dodao i da je Balkan Rock redakcija ovaj problem rešila tako što su počeli da se potpisuju ispod tekstova, ali ne i svakog autora zasebno, kako bi zaštitili članove redakcije od targetiranja. Smatra da ljudima ne možeš objasniti da niko lošom recenzijom ne misli da si loš čovek ili bilo šta slično. Bitno je samo da se konačni proizvod ne dopada recenzentu i da je pokušano da ti kaže zbog čega, a ako se to ne razume, onda skrolaj dalje.

Krivokuća nam je rekao kako nije imao neprijatnosti, zato što uglavnom ne troši svoje ili tuđe vreme na negativne prikaze. Vujanović je, ipak, poznat kao neko ko će uvek reći da mu se nešto ne dopada.

„Lepo je kada vam neki član benda zahvali na pozitivnoj recenziji i vi osetite da mu to nešto znači, iako ni on, ni vi ne znate šta tačno. S druge strane, bilo mi je krivo kada sam pročitao da je Goran Vasović (iz Eve Braun) rekao da ga je pogodila moja recenzija (mislim koncerta benda) i da je zbog toga sedam dana patio. Nije mi bila namera. Nikad mi nije namera da vređam i povređujem ljude, iako ponekad ne biram reči da započnem diskusiju o nečemu (u šta si se i ti, Mimi, uverio)“, rekao nam je Fridom, ostavljajući nam i linkove kao dokaze.

Kad govorimo o fidbeku, lošim i dobrim stranama ovog posla, odnosno komunikaciji sa zadovoljnim ili nezadovoljnim narodom, Stajčić se dotakao famoznog albuma hip-hop grupe Tram 11 koji je recenzirao, zbog koje mu se ime povlačilo po raznim eksteremno desničarskim mestima na internetu, zbog čega je čak dobijao i pretnje smrću anonimne prirode.

Kod Siniše Miklaužića je to ipak bilo dosta blaže prirode, a kako je i sam rekao, ne bavi se mnogo svojim tekstovima kad su objavljeni, a i tih loših stvari je bilo zaista mizerno malo.

„Pozitivne stvari su svakako da mi se tijekom karijere javilo mnogo ljudi, kako glazbenika, tako i čitatelja, a s nekima od njih sam i postao dobar prijatelj. Da ne pišem, vjerojatno ih nikad ne bih upoznao. Najneprijatnije stvari se vjerojatno dešavaju kad kritika nije pozitivna ili nije pozitivna koliko bi onaj o kome pišem htio da bude. Tu bi se moglo objediniti recenziranje albuma i, posebno, koncerata. Često organizatori srcu uzimaju neke stvari koje mi napišemo o bendu kojeg su doveli. Ako je bend loš, onda to nije kritičarski napad na organizatora (kako neki organizatori percipiraju to), ali ako je baš organizatorski problem, to bi više bila konstruktivna kritika da se u budućnosti nešto slično ne ponovi“, otvoren je bio Miklaužić.

Realno, a šta ti ovo sve treba, druže?

Postavlja se pitanje koje je moglo da se nađe i na početku: zašto još uvek to rade? Sigurno mogu da svoje vreme utroše na nešto pametnije ili bolje plaćeno, a i nešto gde te ljudi ne gledaju kao Nemca u partizanskim filmovima jer im ne podilaziš svojim mišljenjem.

Fridom i dalje piše zato što ga to čini večno mladim i ludim, dok Krivokuća želi da svojoj generaciji otkrije novu muziku (jedan krajnje težak posao), ali i da novim generacijama otkrije starije stvari (nešto malo manje teško). S tim što, kako kaže, danas se mnogo više zabavlja nego ranije.

Nešković želi da što više ljudi zna za novi bend koji ga je potpuno „izuo iz patika, dok Cvetković želi da podeli mišljenje, ukoliko ga ima formirano, jer lepo je iskustvo takve razmene, pogotovo kada je neka od umetnosti u pitanju.

Miklaužić ima ličan razlog jer ga slušanje muzike opušta, pa tako i pisanje o njoj, ali kao i uvek, preporuka za nekog manjeg izvođača. Odgovor Zorana Stajčica možda sublimira celo ovo filozofiranje na zadatu temu. On smatra, kao i ja, kao i ostalih sedam sagovornika koji su sličnog stava, da je muzička kritika danas možda potrebnija više nego ikada:

„Danas imamo izuzetan broj talentiranih glazbenika koji iz različitih razloga nisu zanimljivi diskografskoj industriji, kao što ni diskografska industrija fizički ne može prezentirati sve talente na odgovarajući način i predstaviti ih publici. Agenda se potpuno preokrenula, ako gledamo samo dva desetljeća unazad. Nekad ste kao recenzent samo čekali da vam netko pošalje objavljena diskografska izdanja kako biste o tome nešto napisali. Trendove je kreirala diskografija u najvećem postotku. Diskografi su imali A&R odjele koji su tražili nove talente na terenu, oni su kreirali glazbeni proizvod od početka do kraja. Recenzent je bio nešto poput degustatora potpuno oblikovanog proizvoda spremnog za konzumaciju“ ispričao nam je Zoran.

Kako nam još kaže, oni se na portalu Ravno do dna se trude da ne budu puki recenzenti domaće i regionalne (prvenstveno nezavisne scene), već da su i digger-i i talent seeker-i. Nije retkost da su neki bendovi postali diskografskim kućama zanimljivi posle njihovog „rudarskog“ rada. Za kraj je ipak podvukao crtu i pomenuo i vrlo bitnu stvar, ličnu satisfakciju:

„Za mene nema uzbudljivijeg i korisnijeg rada od sudjelovanja u radu scene, traganjem, i potom praćenjem njenih najvećih talenata i to baš na ovim našim prostorima, društvima i državama koje danas posebno nemaju pojma što će sa svojim talentima, već sve što uspješno proizvode decenijama je očaj. U proizvodnji očaja, naša društva prednjače. Dakle, u cijelu priču je utkan i osobni element da se očaju suprotstavim, jedinim što imam; a to je sa dva smiješna trna ili snom, kako je jednom davno Bregović napisao, a Bebek ispjevao“ završio je poetski Stajčić.

The revolution will not be televised, ali budućnost muzičke kritike će biti mimovana

A šta će zaista biti u budućnosti – to, naravno, niko ne zna. Stalno se priča o tome da sa mlađim generacijama treba komunicirati u što kraćim formatima i njihovim jezikom. Dakle, kao Stiv Bušemi u onom mimu – prebacite skejt preko ramena i kažite klincima šta imate o muzici. Ili, možda, da napravite mim i u okviru jedne amaterski montirane slike, objasnite šta ne treba slušati. Ili, šta treba, ali iskoristiti priliku da, iz poštovanja prema tom nekom umetniku, napravite dobru foru. Zato smo ulovili dva živa primerka ljudi od mima, koji na svojim Instagram stranicama kritikuju, zezaju se, ali i preporučuju nove, stare, ali pretežno domaće autore.

Muzika.krindž je pokrenuo svoju stranicu početkom 2021. godine. Kako kaže, pokretač je bila ljubav prema muzici, kao i želja da promoviše domaću muzičku scenu.

„Većina ljudi vrlo olako zanemari kvalitet naših izvođača zbog predrasuda da nisu dovoljno talentovani i kreativni kao strani muzičari. To apsolutno nije tačno, jer naša scena i te kako obiluje muzičkim talentima. Upravo zbog toga, osećao sam potrebu da preko ovakvog formata na Instagramu afirmišem domaću muzičku scenu.”

Sa druge strane, momak iza stranice Nugazing, još kraće deluje od svog internet kolege.

„Stranica je napravljena pre pola godine, sa namerom da delim neke svoje mimove i nasmejem krug od par prijatelja i sebe. Čak i nije bila namera u startu da budem stranica ovog tipa, vremenom mi je došla ideja da ovo može biti i nekakva ‘baza’ za deljenje muzike koju slušam i davanje značaja možda nekim zaboravljenim ‘draguljima’, što od muzike izvan granica Balkana, što od muzike iz ovog regiona.”

Mimovi donose sa sobom stav. Nekad nešto tvrđi, nekad malo lakši humor. A često se desi da je na meti neki bend ili izvođač, za kog nakon nekoliko postova shvatite da ga autor u stvari poprilično ceni i voli, iako mu je, narodski rečeno, dupe ispomerao određenom šalom. Zanimalo nas je da li je za potrebe mima sve konstantno i uvek izloženo šali.

„Verujem da su ljudi uglavnom raspoloženi za šalu. Čak bih rekao da su mlađe generacije sve više voljne da preispituju i da se šale na račun svojih stavova. Naravno, uvek se nađe tvrdoglava gomila koja se rigorozno drži svojih uverenja i koja se olako vređa na šale na račun njihovih uverenja, ali verujem da svako u nekom periodu svog života oseti potrebu da preispita svoje stavove, bilo političke, bilo trivijalne poput: da li još uvek volim ovaj bend koji slušam? Naravno, na njima je da li žele da ih promene ili ne”, ispričao nam je Muzika.krindž i još i dodao kako fore na račun nekoga ne predstavljaju nužno ozbiljnu kritiku, sem ako se ne prave sa ciljem kritikovanja osobe. Često su to samo šale radi šale.

Nugazing je sličnog stava. Cilj je da nasmeju i zabave sebe i ljude, ali možda čak i da edukuju o određenim stvarima, kao i da ih po prvi put dovedu do nekog benda ili žanra.

„Mim stranica ima beskrajno mnogo globalno, i raznih varijanti. Često vidimo stranice koje se bave mimovanjem socijalnih, političkih i raznih sličnih tema, a tokom godina vidimo da su dosta u porastu i da su praćene takozvane music nerd, music meme stranice i slično. Moram spomenuti da sam tokom ‘porasta’ stranice, imao i neke stranice na koje sam se ugledao. Naravno, to su neke stranice iz stranih zemalja, ali moram i reći, ove naše balkanske su genijalne! Pomenuću @muzika.krindz, @mimzfotinz, @ljuti.emac.“

Postavlja se pitanje, u kontekstu toga da mladi (a i realno stariji, samo se prave) ne čitaju duže tekstove i da su im pojmovi kritika i recenzija strani, da li ovaj način komunikacije predstavlja produženu ruku nekadašnjeg načina izražavanja ili možda konkurenciju?

Obojica momaka su poprilično svesni toga šta rade, vrlina i mana, ali obojica imaju i veliki respekt prema prethodnicima. Dok Krindž smatra da je kritika nužna za razvoj i promociju scene, i daje odličnu osnovu za početak razvoja ličnog stava, Nugazing smatra da svaka kritika pravi začetak word of mouth predstavljanja, tako da muzičarima ne bi trebalo da smetaju recenzije njegovih dela, čak i kad sadrže negativno mišljenje, jer je obrni-okreni, sam pomen nekog dela – neka vrsta reklame.

„Mim kulturu posmatram kao samosvojstven alternativan pristup kritike. Mimovi su dosta jednostavniji od radova kritičara, samim tim su lakši za stvaranje i brži za čitanje. Sa druge strane, ta jednostavnost je takođe i mana mimova, jer ne mogu da iskažu svoj stav detaljno kao kritičari u svom pisanju. Takođe se mimovi često služe hiperbolom i apstrakcijom zbog komičnih razloga i zbog toga dolazi do uprošćavanja ili nerazumevanja stavova stvaralaca mima. U suštini, ne verujem da moji mimovi predstavljaju konkurenciju muzičkoj kritici, zato što oba stila imaju svoje prednosti i mane”, rekao nam je muzika.krindž.

Nugazing se nadovezao mišlju da ni na koji način delovanje njegove stranice ne gleda kao konkurenciju muzičkoj kritici, već da od muzičke kritike gleda i uči, te da eventualno može sebe da vidi kao produženu ruku kritike:

„Pravi muzički novinari imaju svoje kolumne, iscimaju se često i da dovedu ili odu do nekoga koga žele intervjuisati, pa onda fotke isto i to sve. Ja sam samo jedan momak kome je sinula ideja da napravi nekakvu music nerd, music meme stranicu, ali priznaću – ako bi vremenom ovo sve evoluiralo i ako bi mi se pružila prilika da i ja imam neke svoje kolumne na nekom vebsajtu ili svoj blog, to bi bilo nešto na šta bih bio beskrajno ponosan!”

Stiče se utisak kroz komunikaciju sa ova dva interesantna lika da je, na kraju dana, bez obira na grubost ili neku tvrđu foru, fidbek među ciljnom grupom sjajan i da svakog dana raste fan baza onih koji su spremni da se posvete ovom načinu promatranja o muzici, a kako je rekao Nugazing za kraj – najponosniji je što mu u inbox stižu poruke raznih muzičara sa ovih prostora sa njihovom muzikom.

Međutim, njihove starije kolege promatrači u muzici ipak ili ne poznaju dovoljno ovu vrstu rada ili smatraju da je to nepregledno polje koje ne mora nužno da iznese pozitvne stvari iz sebe.

„Fenomenalno je ako mim poput Barbie/Oppenheimer = New Order/Joy Division povuče nekoga da otkriva dva odlična benda koji su počeli pre više
od četrdeset godina. Ali, tu se opet vraćamo na važnost postojanja muzičkih kritičara ili kuratora. Ako ti algoritam slučajno udesi da ti prvi dodir sa New Order bude njihova pesma ICB, možda nikada nećeš stići do Blue Monday, odustaćeš posle dva minuta od tog benda”, ispričao je Nebojša Krivokuća.

Njegov kolega sa muzika.hr smatra da je ubacivanje mima u svojstvo kritike još jedan element razdora starije i nove publike.

„Glazbenu kritiku kao formu generalno čitaju ljudi srednjih godina, stariji, oni koji su navikli čitati o nekom albumu prije kupovine vinila ili CD-a, da li se zaista isplati kupiti to izdanje ili ne. Mislim da većina mladih puno brže konzumira glazbu, a vjerojatno im je i dosadno čitati u tančine o nekom albumu, pa meme o nekom albumu ili izvođaču imaju ciljanu publiku, samo nama starijima to možda djeluje izbanalizirano. Generalno, svaka generacija mora imati nešto, pa ako mladima tako nešto pomaže u otkrivanju i vrednovanju nekog izdanja, zašto da ne”, kaže Miklaužić.

Zoran Stajčić je mišljenja je da je mim satirični komentar i svakako ga smatra korisnim. Međutim, on je ipak stvoren za ekipu koja mora da bude obaveštenija, odnosno da bi se u potpunosti shvatio u pravom smislu, potrebno je neko pređašnje znanje ili iskustvo.

„Sad mi pada na pamet meme fotomontaža na kojoj Lars Ulrich udara palicama po kantama za smeće uz natpis St. Anger. Ako konkretno niste čuli taj album, lako vam može promaknuti poanta”, napominje on.

„Ako me pitate može li meme zamijeniti kvalitetan tekst, odgovor je – i da i ne. Meme nekad pogodi srž, nekad ne, i uz njega ide i ona također poznata izreka da nekad „slika sadrži 1000 riječi“. Oni na društvenim mrežama danas imaju ulogu humorističkih strip-kaiša i karikatura na zadnjoj stranici dnevnih novina. Na koncu, i ja ih volim podijeliti na svom „zidu“. Kad su u funkciji komentara glazbe ili albuma, također ih volim. Ima ih uistinu genijalnih“, zaključio je Stajčić celu priču o budućnosti mima kao produžetka muzičke kritike.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *