Po beogradskim krugovima DJ-inga sve češće se spominje ime mlade kantautorke i live looping umetnice Tamare Ristić Kezz. Ovog vikenda svi ljubitelji klabinga imaće priliku da čuju njen sedmosatni lajv set u Klubu 20/44. Tamarini nastupi su autentični kako zbog spoja i mešavine različitih žanrova, tako i zbog energije koju prenosi publici. Nadimak je dobila po osmehu, kako je i nazvala svoj prvi autorski projekat.
Tvoj muzički izraz je mešavina izvorne i elektronske muzike. Kroz osnovno, ali kasnije i visoko obrazovanje si gajila interesovanje ka etnu. Kako se onda razvila ljubav prema elektronici?
To je zanimljivo. Uopšte cela ta ljubav i naklonost prema određenim žanrovima u muzici je nastala tako spontano i prirodno. Prema izvornom zvuku ide iz porodice, a što se elektronike tiče, zapravo sam prvo počela da je koristim, pa tek posle i da je istražujem iz poštovanja, jer mi nije imalo smisla da sam počela da pravim prve bitove u programima za kreiranje ritmova, a da prethodno ne istražim to polje u kom sam se slučajno obrela.
Kako publika reaguje na taj hibrid žanrova ?
Odlično reaguju i baš dobijam dosta feedback-ova da do sada nisu čuli takav spoj i da im je to stvarno nešto osvežavajuće. Ima raznih zvukova, od Afrike, preko orijenta, koji su dosta upotrebljavani kao inspiracija u elektronskoj muzici. Naravno, ima i zvuka Balkana, ali mislim da je glavna uloga što pevam uživo i da to doprinosi tom nekom posebnom doživljaju.
Kao mala si dosta igrala u predstavama i predviđali su ti sjajnu glumačku karijeru. Kako se dogodio obrt ka muzici?
Još kao dete sam pokazivala talenat vezan za scenu uopšte. Tako u kući kada dođu gosti, samo stavim stolicu na sred sobe i krenem da recitujem, pevam, glumim i onda gosti samo tako sede i niko ne priča, jer svi moraju mene da gledaju (smeh). Onda je bilo dečije takmičenje, zapravo više druženje, Deca pevaju hitove, gde su bendovi svirali, a mi deca izvodili te numere. Tada sam imala četiri i po godine i pevala sam od Bajage Kada moje uši čuju muziku na struju. Koliko se to poklopilo sa ovom pričom danas, potpuno mi je nerealno. Kasnije kada sam krenula u školu, počela sam da pevam u horu, postala solistkinja, krenula u muzičku školu i nekako sam izašla iz glume.
Za tvoje nastupe je vrlo karakteristična upotreba looper-a. Kako si došla na ideju da ga koristiš?
Dosta vremena sam provela svirajući po bendovima i kada sam pokretala autorski projekat bila sam svesna koliko bi mi bilo teško da osnujem neki bend u startu, mada imala sam drugare koji su hteli da sviraju sa mnom, ali jednostavno u tom trenutku nisam mogla da se upustim u takav vid organizacije. Ja sviram klavijaturu, ali bilo mi je nekako obično da se negde pojavim sa klavijaturom i tako sedim i pevam. Onda sam razmišljala i setila se da me je Dub Fx oduševio kad se pojavio i dosta sam u jednom periodu slušala njegovu muziku. Nisam nikada razmišljala konkretno o looper-u, nego sam samo videla da je tehnika toliko uznapredovala da sad sve to imaš na jednom mestu – i vokalni procesor i looper. I to je bilo to. Krenula sam od jednostavnije mašine, a kasnije sam zamenila kompleksnijom i ispostavilo se da me to baš privuklo.
Da li si razmišljala o nekom projektu sa bendom u budućnosti ?
Pa jesam, imam više takvih ideja, a i ljude sa kojima sviram već godinama. Nekada sam češće odlazila u Kikindu i onda smo vežbali moje pesme i dobro je zvučalo, ali tada ni ja sama još nisam imala izdefinisan zvuk da bih mogla da kažem konkretno kako želim da to zvuči sa bendom, a sada mislim da bi to uskoro i moglo da se desi, bar u nekoj duo, trio varijanti.
Pobedila si na konkursu „Ženski element”. Koliko ti je to značilo ?
Meni je to mnogo značilo, zato što mi je omogućilo da snimim prvi album. Da se to nije desilo, verovatno bih sporadično izbacivala pesmu po pesmu, a ovako sam uspela da zaokružim tu priču u celinu i to mi je bilo najznačajnije.
U jednom intervjuu si rekla da je album muzička lična karta. Kakav je kod tebe bio osećaj kada je izašao tvoj prvenac ?
Nekako je osećaj bio kao da sam na početku. Uvek sam zamišljala „vaauu, kada budem imala album !” i onda on dođe i to je tvoj rad i imaš ga u rukama, ali si u fazonu šta sad sa ovim da radim. Onda tek kreću promocije, koncerti i sve ostalo. Ali sada već jedva čekam da objavim nove pesme i krenem dalje.
Marko Milošević, poznatiji kao MKDSL ti je bio producent na albumu i zajedno ste uradili pesme „Jovka Kumanovka” i „Zdenka”. Kako je došlo do te saradnje ?
Spontano. Upoznala sam ga preko bliske drugarice Chorbike. To je bilo još za vreme fakulteta. Imala sam neke pesme, ali nisam ih snimila. Radili smo neke saradnje koje smo tad kačili na SoundCloud, ali nismo ništa od toga objavljivali. To je bilo na prvu loptu, ja sam ušla u studio, on je nešto radio na nekom projektu. Rekao mi je „e, ovo je deo gde bi ti mogla da pevaš”, pustio mi je to, ja sam tražila da pusti još jednom, krenula da pevam i on je rekao „to je to”. Baš često razmišljam o tome kako sam na tom početku mog ulaska u elektronsku muziku od celog tog sveta naletela na njega, koji je toliko specifičan, originalan i ekstreman u svakom smislu.
Ko su ti bili muzički uzori nekada, a ko su sada ?
Nikada nisam imala muzičara, koji me inspirisao u svakom smislu. Kod nekih su me više inspirisale biografije, neki njihov stil, a negde je to bila baš muzika. Kada sam kao mala dobila svoj prvi vokmen imala sam kasetu Dina Dvornika, pa sam zatim volela EKV, Mitra Subotića Subu, koji mi je velika inspiracija i njegov album In The Moon Cage, koji je uradio u saradnji sa Milanom Mladenovićem, gde isto ima uticaja izvorne muzike i starih snimaka, koji su ukombinovani sa elektronikom. Sada slušam razne producente, ali nekako su mi tu i dalje najjači utisak ostavili Oliver Huntemann, Nu Sky, a od domaćih bih morala da izdvojim Schwabe i njegov projekat Tapan.
Jednom prilikom si rekla da si jednu pesmu sa albuma „Kezz” posvetila Leonardu Koenu. Koja numera je u pitanju i zašto baš njemu ?
On je meni lično zanačajan, jer je istrajan i poezija mu je fantastična. Nije krenuo da se bavi muzikom kao mladić, već kasnije i ima fascinantan opus i biografiju. Koen je jedan od muzičara koji su ostali beskompromisno iskreni do kraja, a što se tiče pesme u pitanju je Deca meseca i omaž je njemu i njegovoj stvari Famous Blue Raincoat. Čuje se taj vajb i slične su harmonije.
Kakvi su ti planovi za buduća izdanja ? Da li će opet biti album ili singl po singl ?
Sad iskreno ne znam ni sama. Imam mnogo materijala, radim na produkciji, upustila sam se u taj proces da sama radim od A do Š. Mislim da je tako moralo da se desi. Ima nekih pesama koje su nastale odmah nakon albuma i verovatno ću njih prvo da objavim, a posle toga će biti nešto od novijih, ali ne znam u kom će pravcu to dalje da se razvija. Svakako uskoro planiram da snimim neki lajv sa novim pesmama, gde će ljudi premijerno čuti snimke tih numera.
Da li misliš da lajv verzije nude bolji doživljaj tvog muzičkog izraza?
To mi ljudi često govore. Neki su mi čak rekli i da ih nije privuklo da dođu na moj nastup kada su preslušali snimke na YouTube-u, pa da su promenili mišljenje. Ima dosta faktora koji moraju da budu ispunjeni da bi studijski snimak izneo celu priču kompletno, zato i mislim da je uvek bolje uhvatiti taj trenutak i energiju, koja se uživo dešava.
0 Comments