Arsenal fest je specifična voćka koja raste usred Šumadije. Za razliku od većine domaćih festivala kojima možemo uvek da nalepimo neku etiketu – elektronskog, rokerskog, šabanskog, ništa od toga ne možemo reći za Arsenal. Ili možemo sve, jer sve tri grupacije (i još po koja) za četiri dana imaju svoje predstavnike na ovom festivalu. Za četiri dana se nekoliko hiljada ljudi iz svih krajeva zemlje skupilo da pogleda neke od ekskluzivnih izvođača koji su po prvi put dobacili do Srbije, ali i one koje možete da pozovete da sviraju na godišnjicama mature, doći će. Toliko su česti ovde.
Ipak, zadržimo se upravo na tim bendovima koji su prvi put svirali i koji su bili pravi specijalitet. Neki od njih su nas oduševili, neki ne (o tome malo kasnije), ali svakako je bitno da se dešavaju svirke koje, čak i ako se ne dopadaju uvek većoj količini ljudi, sadrže barem određeni edukativni karakter. Nakon nekih nastupa, mnogi će otići kući, ukucati u Google ime benda i postati fan, a to je možda, uz zabavu, i najveća vrednost nekog festivala.
Iako su ona velika strana imena zabavnija za samu priču, Arsenal je i ove, kao i prethodnih godina, napravio jedan jako zanimljiv presek domaćih izvođača. Ne stide se da daju termin i ex-Yu rok muzici koja prodaje karte nešto starijoj ekipi, ali pronalaze način i da progresivni alternativni muzičari dobiju deo kolača. Ima mnogo prostora za napredak, jačanje na infrastrukturi samog prostora, razvijanje elektronske bine koja ima potencijala da bude mnogo bolja od ovoga trenutno, ali kao i u drugim oblastima male i velike privrede u našoj zemlji, ono što dobijamo je
vrlo verovatno poslednica velike količine rada, ali i mađioničarskih trikova koje su iskusni pregaoci u kulturi naučili u poslednjih 10, 20 ili 30 godina, tako da – poklonu ili festivalu ne treba gledati u zube, već se prepustiti žurci.
Najviše nam je verovatno žao što je The 1975 otkazao svirku, jer sa tim imenom, ovaj festival bi samo dobio, i sva too cool for school deca širom regiona bi drugačije pratila objave u budućnosti i svašta nešto od budućeg line up-a očekivala. Ali eto, ostaje da sledeće godine dobijemo nekog još boljeg, jer jednostavno mora samo napred i veće. I pre nego što ovo postane citiranje slogana političkih stranaka, predstavljam vam top 6 (jer nisam mogao da se odlučim za 5) omiljenih nastupa koje sam video i čuo za 4 dana u Kragujevcu. Nisu rangirani, ali postoji ipak najbolja svirka na festivalu. Ostali mogu da podele srebrne i bronzane medalje kako žele.
Bend Clutch su mnogi čekali u Srbiji deset, dvadeset ili trista godina. Za nekoliko decenija postojanja, ova ekipa je prošetala kroz nekoliko žanrova tvrđe gitarske muzike. Ipak, u Kragujevcu su se najviše pridržavali hard i southern rock stila, što je bilo svakako kul (mada ne bi smetalo i da su malo zamastili). Svirka je bila top, rokerska i na mestu, jedini problem sa njima je što, ako vam je ovaj zvuk stran, nećete se dobro provesti ako ste došli da otkrijete nešto novo. U nekom momentu je razvučena i južnjačka zastava u prvim redovima, ali mislim da fanovi sa ovih prostora nisu obavešteni da ta zastava nije više baš dozvoljena. Pritom, Clutch su iz Maryland-a, što vam dođe neki istok, ili gore desno na mapi, tako da ne znam šta su hteli time. U svakom slučaju, pravi rokenrol koji je pomeo ispred sebe veće ime na papiru te večeri, The Cult.
Nakon svirke benda Clutch, prirodan nastavak je bio da se ostane na svirci Nikole Vranjkovića i njegove ekipe. Nikola je delovao nešto nervoznije, ali je ostatak ekipe odavao utisak da se vrhunski zabavlja. Posle svirke su mi i rekli da im je ovo jedna od boljih svirki u ovom festivalskom izdanju, kad ih je nešto malo manje na bini, svi stoje, a pesme su nešto brže i tvrđe. Prošetali su nas kroz nekoliko epoha benda Block Out i Nikolinih solo albuma. Ima nešto u slušanju Vranjkovića među njegovom fanatičnom publikom (ako druga Vranjkovićeva publika uopšte postoji) van Beograda. Njegove bendove i muziku ljudi u unutrašnjosti slušaju od malih nogu, poistovećuju su sa svim tim problemima i borbama sa raznim demonima, i to razumeju na jedan drugačiji i dublji način, što iskazuju svojim oduševljenjima prilikom dolazaka na koncerte.
Bend od kog nisam nešto mnogo očekivao, ali koji me je jako prijatno iznenadio je Joker Out. Njihova prva omča oko vrata je to što su jako lepi momci. To znači da će ih samo devojčice voleti. I dečaci koji vole dečake. Oni ostali ih upravo zbog toga neće shvatiti mnogo ozbiljno. Druga omča oko vrata im je Evrovizija, koja isto vuče sa sobom koliko poena, toliko i prezira. Međutim. kad odbacite sve ove predrasude, dobijate jedan jak main stage akt i indie pop bend koji vrlo lako napravi hit pesmu. Dovoljno je da jednom čujete poletne refrene, gitarske rifove i disko ritmove, i već ste kupljeni. Ja jesam.
Bend iz cele Hali Gali ekipe koji je najviše napredovao u prethodnih nekoliko godina je svakako Proto tip. Nakon dosta traženja, kako najbolje postave, tako i zvuka, konačno su stigli do te tačka kad je sve pravo, zategnuto i zvuči jako moćno. Bučnim gitarama i grubim vokalom, doneli su dosta melanholije i nežnosti, koje dostižu svoj vrhunac kad se standardnoj četvorci pridruže ženski prateći vokal i trombon. Onda ova ekipa prestaje da postoji u okviru post pank žanra i postaje neka, potpuno drugačija, priča za sebe. Strahovao sam da pesma Sve što boli, proći će,
jedna od najboljih pesama ove, a i nekoliko godina iza, neće uspeti da uživo iznese svu težinu i emociju, ali krešendo poslednjeg minuta i najež koji sam osetio dok su ovi ljudi svirali mi je otklonio svaku sumnju u njih.
U jednu tako sitnu ženu kao što je Bojana Vunturišević stane toliko harizme, energije i osećaja za binu i nastup. Dovoljno je iskusna da zna šta treba, a šta ne, šta voli, a šta joj ne pada na pamet. Dovoljno je mlada da ima takta i njuh šta može da prođe, a šta treba ostaviti po strani. Bojana Vunutrišević je ta žena-majka-kraljica pop scene Srbije koja zaslužuju deset puta više publike i veće bine ispred i za sebe, jer će i to uspeti i da savlada i da zavoza. Njen nastup je okupio dovoljan broj ljudi koji znaju zašto su tu, i svi su zaista u glas pevali njene hitove, a hvala bogu pa ih
ona sad već ima zaista puno, tako da svaki ovdašnji festival mora da je ima trenutno na svom line up-u. Pritom je delovala kao jedina osoba od izvođača na festivalu koja živi u ovom trenutku u zemlji Srbiji, pa je i pozvala ljude na protest protiv nasilja (izvinjavam se nekom od bendova ako ih nisam čuo da su to isto uradili).
Pomenuo sam već u uvodu da je najveća pobeda festivala ako nakon svirke (nepoznatog) benda ljudi odu kući i ukucaju njihovo ime u Youtube, Spotify, Deezer i postanu fanovi. Nakon Arsenala je barem 200, 300 novih ljudi to uradilo sa bendom Shortparis. Četvorka iz Sankt Petersburga je ubedljivo najbolja svirka festivala. Već četvrti put sviraju u Srbiji u poslednjih nekoliko godina, a ja sam više minuta proveo na njihovim svirkama za to vreme nego u razgovoru sa rođenom majkom. Ali to je već moj problem. Ovaj bend osvaja, nazovi pravoslavnim pojanjem, tvrdim tehno i
elektro pop ritmom, sličnim jezikom koji pomalo razumemo, i plesom. Na kraju dobijamo specifičnu pojavu koja izgleda kao kakav flembojantni Laibach, koji ne dozvoljava da ostanete imuni na priču koju nam nude. Ovaj bend je zaista velika preporuka, ali možda ipak treba prvo videti ih live, pa onda slušanje kod kuće. Zbog cele novonastale situacije na istočnom frontu, neće dugo proći pre nego se opet sretnemo sa njima.
Utisak koji nije na listi:
Ako vam se učinilo da ste me videli kako iz sveg glasa pevam dajem ti verse i note na koncertu Gibboni-ja poslednjeg dana festivala, jesam i ne kajem se uopšte, i uradiću to ponovo, prvom prilikom. Jer, čaša Hali Galija ište čašu dalmatinskog popa!
0 Comments