fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Najtačniji opis onoga što radimo je, pazi sad – Ethno Gorillaz

Sa bendom Romor smo pričali o njihovom prvom albumu, rok muzici bez gitara, životu posle jutarnjeg programa i svirci koja nadolazi

21. February 2024


Romori se već nekoliko nedelja o novom bendu koji spaja organsko i elektronsko, novo i staro. Bendu zagledanom u budućnost koji priziva prošlost. Na albumu Život nakon jutarnjeg programa bend Romor je rešio da nekolicinu žanrova spoji i propusti kroz svoj ventil, stvarajući upečatljiv zvuk, za koji će vam možda trebati malo vremena da se na njega naviknete, ali kad do toga stignete, onda nema nazad.

U UK Parobrod ovog petka, 23. februara, bend izlazi na binu i jedva čekamo da vidimo i čujemo kako će to izgledati, ali pre toga, bend nam je otkrio kako je to kupati se, a kako daviti se, i šta je to ethno gorillaz.

Za početak, predstavite se ljudima, svojim rečima, ali onako kao da su prvi put čuli sad za vas?

Draga slušateljko, dragi slušaoče – raduje nas pomisao da ste upravo šazamovali pesmu KUPANJE. Zgodila vas je u srce, da li bitom, da li tekstom, da li izvođenjem, programingom… Moguće i da vas je iznervirala, stvorila nelagodu. Pomišljate da je pretenciozna, pretovarena. Objektivno: jednostavna je. Ali nije monotona. Na ovaj ili onaj način, interesantna je. I drugačija. Displej pokazuje njen naziv: KUPANJE – što je i logično: pevač, ko god da je, ne prestaje da usklikuje DAVIM SE, A MISLIM KAKVO KUPANJE!… Masni lead-synth, elektronika ne pušta, beat – ljulja. Stoji i da je izvođač neki ROMOR. Pretpostavljate, i ti i on, da je reč o grupi, sastavu. Ili je možda reč o usamljenom producentu. Ispostavlja se da je grupa u pitanju. Beogradska. Nalazite da ima još ROMORA. Pitate se da li je OVAJ ROMOR pravi ROMOR. Draga slušateljko, dragi slušaoče, reći ćemo bez uvijanja: sve je u redu, ovo je pravi, stvarni ROMOR. Muzika-buncanje.

Šta ste radili pre Romora, iz kojih pravaca, ekipa, života stižete?

Stranputice Gospodnje vodile su nas jedne drugima preko gradilišta, stovarišta, voćnjaka, škola, restorana, fakulteta, kancelarija, učionica, studija, klubova, knjižara, biblioteka, terena, bazena, soba, trpezarija – u sumanutom luku od Sarajeva i Han-Pijeska, preko Kosova i Šapca – sve do Novog Beograda, zatim Banovog brda i Belih Voda, ka Vidikovcu i Rakovici… Sreli smo se konačno u studiju, čija bašta gleda na Straževicu. Neki su odlučili, usred rada na albumu, da nastave život na Dušanovcu. Tamo piju rakiju, koju sami spravljaju. I treniraju, kad ne rade.

Dosta nekih nekonvencionalnih reči i žanrova koristite ne biste li opisali svoju muzuku. Alterenativni worldbeat, na primer. Otkud to?

Uhvatio si nas gde smo najtanji. Morali smo nekako da nazovemo folder u kome ćemo dočekivati sve dobronamernice i sve zlonamernike, utešeni kako imamo stil, fazon. Realno, dugo nismo znali šta jesmo, onda smo počeli da trebimo sve šta nismo: na primer, nismo etno, ali imamo tradicionalne instrumente kojima izvodimo isto tako tradicionalno kodirane paterne; na primer, nismo ni world music – ali volimo sazvučja sveta. Nismo hip-hop, ali volimo brejkbitove i sempling. Muzika nam ima neodoljiv feel gitarske, rok, metal muzike, ali nema ni gitara, ni distorzije. Pustinja. Samo tambura na klin. Nismo striktli elektronika, no opet, sintovi se rasipaju na sve strane. Nešto tu i tamo otpevamo. Pesme traju najviše pet minuta. Jesmo li pop?

ROMOR je alternativan u svakom smislu, ali ono što je neobično jeste to da ROMOR taj utisak izaziva world i etno elementima. Nemoguće je da će nas neko zvati da uveličavamo državne proslave, sećajući establišment i njegov narod na Srpkinju i na Srbina. Trake su programirane (i sva je prilika da će takve ostati i nove trake), a opet ne možemo da dočekamo da sve to, tako uživo odsviramo. Zapravo je najtačniji opis onoga što radimo nešto što bi moglo da se opiše kao – pazi sad! – ethno-gorillaz.

Kako je nastao album, šta sve znači taj „život posle jutarnjeg programa”?

Album je, doslovno rečeno, rezultat životnog puštanja niz vodopad. U tom bunilu i usput, što se kaže, tražiš način da primiriš sve nestabilnosti, da ojačaš svoju poziciju, makar da izgleda kao da je sve u redu. Kao olimpijski skokovi. A realno padaš. I još ne znaš da li je sve to u ime nestvarnog ili neostvarenog. Onda postane svejedno, počneš da radiš trijažu svakodnevnih popizda, prevodiš ih u sarkazme i cinizme. Ove zatim oslobodiš ličnih, biografskih stvari. Jer, na kraju krajeva, nepristojno je: tu si, sa drugim ljudima, koji padaju isto kao i ti, imaju te iste i još neke druge popizde, neretko i bolje odgovore i rešenja… I tako polupani i razlupani, kao lepkom sastavljene kineske vaze, uključite rendom neki jutarnji program i – hopala – sve što zajedno radite, i šta god da radite – postane u trenutku besmisleno jasno.

S kim vidite sebe na ovim prostorima, kao deo neke scene ili barem nekih sličnih umetničkih usmerenja?

Nismo o tome previše razmišljali dok smo se preganjali oko izlaska albuma. Bilo je važno da „Život nakon jutanjeg programa“ prvo sretno ugleda dan i da mu se da zvanični JMBG. Sada je sve lakše i da, potpuno je legitimno pitanje – na kojoj smo i na čijoj plej-listi. Sa kim nas je to softver spojio? Zauvek ili trenutno? Zaljubili smo se u softverski misticizam. Ali smo opet tamo gde treba da budemo. KontraRights porodica je porodica koju smo želeli i ona je poprilično po našoj meri.

Deluje da vam je jako bitan koncept kad stvarate i svirate, da je sve nekako povezano. Koliko to ide uz današanje vreme kad je većina nas poput zlatnih ribica, i ne seća se šta je juče radilo?

Koncept je bitan. Koncept je presudan. Makar i rekao da je to uljez iz nekog drugog vremena. Koncept je bitan za bilo koju umetnost, pa i za samu muzičku grupu. Konačno, u njemu se artikuliše ono što je u svim umetnostima najvažnije, a to je stil. To je jasan znak da se htelo ovo, ovako, a ne kako je vetar udario. I ti u muzici voliš, sigurno, izvođače koji su donosili jasne, decidne odluke. Odnosno, da muzika koja se stvara i koja se izvodi ipak ima svoje principe.

Dijagnoza o zlatnim ribicama nije i ne sme da bude presudna. Ima ljudi i muzičara, koji sa svim talentima koje u sebi nose, na koncu kažu – „Matori, veruj mi, ovo je za Srbiju puna kapa! Pusti…“ Takav nesretni hranitelj zlatnih ribica napustiće ovaj svet neostvaren, u jalovosti, sasvim daleko od sebe, bez mogućnosti da se seti kada se to tačno posvađao sa sopstvenim talentima. No opet, svako hrani zlatne ribice kako zna, kako može i kako hoće. Mi, recimo, hoćemo da to bude baš ovako.

Tekstovi su vam, stih do dva po pesmi, kao da je neki tvit ili opis neke slike na Instagramu. Kako dolazite do ovih misli koje pevate? Da li kratkim stihovima i rečima pesme pokušavate da naglasite da su oni manje bitni za razumevanje benda?

Do nas već dolazi dosta komentara koji se tiču upravo stihova. Tako da – da, stihovi su nam važni, a njihova sažetost uz mantrično ponavljanje – uvereni smo – izvodi veći slušalački potres nego dve strofe i refren. Utisak je ovako mnogo snažniji nego kada se određena ideja razvlači liričkim uslovljavanjima pop-industrije. Razume se, tvit-koncept nije nov. U pretviterskoj eri takav izraz negovali su Darkwood Dub i KKN. U našem iskustvu, stih je opet još jedan od muzičkih lejera, što bi u živom izvođenju, u neko dogledno vreme, trebalo da ode u pravcu ad hoc remiksovanja.

Sama tema je najčešće vezana za modus „izgubljeno-nađeno“. To je kao neko sakupljanje savremenih narodnih izlučevina i tvorevina. Pri čemu razumemo kako savremenom narodnom iskustvu na Balkanu sve više doprinose i Filipinci i Kinezi i drugi nevoljnici. Ništa nije ničije, što reče jedan pisac. I upravo je ta misao bez svog autora, koja se spontano prenosi, od jednog do drugog posta i feed-a, nešto što lako može da postane epohalni orijentir i markacija.

Stih koji ostaje dugo posle slušanja albuma je – davim se, a mislim: kakvo kupanje! Šta je to što vas sve davi?

To je jedna prilično jasna „vodena“ metafora života. S tim da je od davljenja važniji momenat okretanja veselim i gotovo pritupim interpretacijama tog istog iskustva, koje je u osnovi infernalno. Život je konstantno gutanje. Život je neprekidno davljenje. I u isto vreme neverovatno lepo, uzbudljivo, zabavno iskustvo. Tu nesvest života podržava i majka koja brižno prosipa vodu za svojim detetom. Koje je upravo pustila niz vodu.

Šta se sve radi uz vašu muziku?

Štopuje se lopta. Pali se štop-svetlo. Plače se iza tamnih naočara. Čuči se nad čučavcima. Svetli se u mraku. Svi koji rade na baterije sve to dobro znaju. Možemo dalje.

Kako vi razumete, volite i gledate na etno muziku ovih prostora? Gde prestaje etno, a postaje narodno, gde prestaje narodno, a počinje turbo folk?

Jedini etno koji nas je sve u bendu dotakao bila je makedonska grupa Anastasija. Uostalom, mi i sviramo na nekim od instrumenata na kojima je i ova grupa svirala. Ali načelno, prema konceptu etna nemamo preterano pozitivan odnos. Tim pre što se on tiče uglavnom nemogućih i nepostojećih sadržaja, vizija, slika. Narodna muzika, nažalost, čak i kada je dobijala snažne predstavnike, u ovdašnjem iskustvu nikada nije bila više od puke i benigne kafanske zabave. Entertejment. Za razliku od grčkog „rebetika“, koji je uspevao da uz pomoć buzukija iskaže izvestan društveni komentar. ROMOR je upravo pokušaj da se oživi ta zaboravljena, „rebetiko“ tradicija. Turbo? – tipičan primer namenske proizvodnje. Poput granata, pištolja i samohodnih haubica. Zna se domet, koliko ubija, šta ubija…

Kako će izgledati live nastup, koliko se držite toga što ste snimili, a koliko improvizujete?

Totalna premijera ROMORA i našeg prvog izdanja dogodiće se u petak, 23. februara, u UK Parobrod. Specifičnost tog prostora zahteva izvesnu adaptaciju, a to se ne tiče toliko samog muzičkog izvođenja, već vizuelizacije nastupa. Ukratko, to neće biti nastup kakav ćemo praktikovati ubuduće, ali ćemo se potruditi da taj prostor smisleno upotrebimo i muzičku izvedbu učinimo još atraktivnijom. Što se samog benda tiče, ROMOR je hibridni sastav. Nema na bini nikakvih pojačala. Od konvencinalnih koncertnih instrumenata tu su samo bas i bubanj. Na drugoj strani: makedonska bas tambura, frule i kaval, uz koje će svetleti neki dugmići procesora i kontrolera i programi naših kompjutera. S obzirom da je album frišak i za nas i za sve druge, na pitanje o improvizaciji legitiman komentar daće samo neki tvrdokorni fan. Ako uopšte postoji mogućnost da takvo ROMOR-biće već postoji, diše i hoda.

Za kraj, koji su vam omiljeni instrumenti koji se ne koriste toliko često?

Mi smo taj izbor već napravili kada se ROMOR okupljao. Sviramo na instrumentima koji do danas nisu imali namenu koju imaju unutar našeg koncepta. Nadamo se da ćemo makedonskoj bas-tamburi (čuvenog skopskog graditelja Gievskog), kavalima i frulama u dogledno vreme pridružiti i lautu, odnosno „ut“. Suštinski, svi ti stari instrumenti su beskrajno zabavni, podsticajni i, što je za rokenrol najvažnije – izuzetno su prodorni, poseduju prirodni drajv.

Fotografije: Privatna arhiva

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *