Polazak vozom iz Beograda do Bara delovao je veoma apsurdno kada smo poslednjeg dana našeg putovanja za svega sat vremena stigli iz Rima do Beograda. Međutim, ovo letovanje isplanirali smo na malo drugačiji način. Cilj nam je bio da putujemo različitim prevoznim sredstvima i obiđemo pet različitih gradova (na kraju ih je bilo maaalo više) u dve države. Tako je prva stanica posle petnaest sati vožnje vozom bila Bar, jedna poluiscrpna vožnja, jer nismo imali mesto u kušet kolima. Ipak, spavanje na sedištu uz Pepa Praseta koji navire iz pozadine, moram priznati, imalo je posebnu čar. Zatim smo svakog dana po pola sata putovali do Ada Bojane i još pola sata nazad. Sem vožnje i gužve u kojoj smo bili zakočeni i po pola sata, sve je bilo potpuno lagano, plaža, čvarenje na suncu, polumeditacija i svakodnevni pokušaji da se što duže ostane u hladnoj morskoj vodi, po neki jamb i pivo, pravo penzos more. Skupljali smo snagu za ono što nas tek čeka, po planu, nekih 30.000 koraka dnevno.
Jadrolinijom smo iz Bara doputovali do Barija, prelepog i uređenog (ovo ćemo tek kasnije shvatiti) lučkog grada. Bari je posebno prepoznatljiv po starom gradu koji je sagrađen od bele cigle, ulice su male i uzane, ali je atmosfera prava italijanska, sve vrvi od ljudi, svi su glasni, a skuteristi ne prestaju da voze i nekada se čini kao da ne mare da li će se zakucati u tebe.
Sutradan smo lokalnim vozom otišli do letovališta Polignano a Mare, koje je udaljeno svega pola sata od Barija. Tamo nas je sačekala plaža kao sa razglednice, kupanje unutar pećine bilo je nesvakidašnje, dok je gradić koji se proteže iznad plaže scenografija za film. Već nam se dopadala cela regija Puglia (u koju spadaju ova dva grada). Hrana je, razume se, fantastična, mocarela i tomato na bezbroj načina i oblika. Autentične pekare i focacciar-ije su na svakom koraku, a nama je omiljena bila Panifico el focacciaro, deluje kao da nam je uvek bila usput, te smo minimum jednom u toku dana navraćali po pancerote.
Ono po čemu se, između ostalog, Italija razlikuje od Srbije jeste manjak mesta za izlaske i provod. Oni se uglavnom okupljaju na većim trgovima ili u barovima pored plaže, najčešće ćaskaju uz piće, glasne muzike nema, tek poneka gitara, a nama nije bilo teško da se tome prilagodimo. Tako smo u Bariju upoznali mnogo mladih lokalaca, ali i dosta ljudi iz različitih zemalja koji, takođe, putuju. Kako nam je sledeća lokacija bila Napulj, sa njima smo razgovarali i o preporukama i savetima, međutim, uglavnom su se pitali žašto idemo tamo, a lokalci na pomen Napulja odmahnu glavom i ponavljaju no no no. Već sutradan smo shvatili žašto su reakcije bile baš takve.
Ranac na leđa, kofer u ruke i pravac autobuska stanica, nakon dva sata bili smo u Napulju. Preplavio nas je talas sparine i prepoznatljiv napuljski smrad (i to ćemo kasnije shvatiti). Mislili smo da se neprijatan mirisi oseća jer se nalazimo u krugu železničke i autobuske stanice, što uglavnom bude tako, međutim, ceo grad baš ima karakterističan miris, koji pojačava vrući julski dan. Smestili smo se u naš mali skučeni apartman iz kog smo se brže-bolje uputili pravo ka gradskom trgu, mestu na kome se petkom i subotom skupljaju mladi. Iako je na prvi pogled sve delovalo veoma nesigurno i pomalo nebezbedno, nakon par sati smo se malo opustili. Napulj zapravo krasi neverovatna energija ljudi, mnogo gužve na koju se navikneš već narednog dana, smeće na svakom koraku na koje se nikad ne navikneš i naravno sjajna hrana i najdivniji italijanski sladoled gelato.
Španska četvrt koja se nalazi tik uz glavnu ulicu Toledo, bila je moja must visit stvar, ali pre toga, prvo smo otišli na čuvenu margaritu napolitanu. Nakon što smo stigli u Špansku četvrt, ulični prodavci su počeli da nam poturaju Maradonin dres, zastave, šalove, kojekakve figurice i magnete. Ovde je sve u znaku El pibe de oro-a, njegovi murali i fotografije su u svakoj maloj uličici, dok se na vrhu nalazi čuveni mural sa brojnim suvenirima i slikama ovog slavnog fudbalera. Kažu da ga ovde slave više nego u rodnoj Argentini. Ono što je posebno zanimljivo je da meštani zapravo žive tu, uprkos brojnim turistima koji samo što im se ne pridruže na kauču.
O Napulju bih mogla još mnogo da pišem i detaljišem, ali sada je vreme da vas povedem na Kapri. Poznato italijansko letovalište najpristupačnije je posetiti iz Napulja, razni prevoznici vrše usluge transporta tokom celog dana, a cena karte je za tu vrstu posete, skroz okej. Vožnja brodićem traje oko četrdeset minuta, uz to uživate u pogledu na Vezuv, a ako ste kao ja i nemate poverenja u ovaj mali brod prepun ljudi, na svaki malo veći talas, već ste spremni za evakuaciju. No, to se sve zanemari, jer ubrzo počinje da se nazire i ovo čarobrno ostrvce. Kada sam sumirala utiske bilo mi je najteže da opišem Kapri, nestvarno je, govorila sam svima. Mislim da i sada ne uspevam da verbalizujem sve ono što sam tamo videla, tako da fotografijama prepuštam da učine svoje.
Nakon što smo se nauživali u posh društvu došlo je vreme za povratak u Napulj i ponovno pakovanje stvari. Delovalo nam je kao da je iz grada u grad sve teže zatvoriti kofere. Šetnja kroz grad, poslednji put pre nego što napustimo Napulj, me je, čini mi se, još više vezala za ovo mesto. Posetili smo i stadion Diego Armando Maradona, a nakon toga smo se i opremili, jer kako da se u Beograd vratimo bez čuvenog plavog dresa? Jurnjava na voz, popodnevna gužva i metroi koji u Napulju rade kad oni požele, nagoveštavali su da je vreme da se uputimo u drugi grad, ujedno i našu poslednju stanicu na ovom letovanju – Rim.
Pristigli smo i dobrih desetak minuta vukli kofere do apartmana. U želji da što pre dođemo do zanimljivih delova grada ubrzo smo se uputili ka centru, međutim, prevoz u Rimu funkcioniše slično ovom u Beogradu, te smo se načekali, a u par navrata malo i zalutali. Uprkos tome, grad je zaista neverovatan, a velelepne građevine, koje su svuda oko vas, čuvaju bogatu istoriju. Naravno obišli smo sve ono što poseti svaki prosečan turista, jer ipak za Rim je potrebno mnogo više od dva dana.
Vraćamo se na početak teksta i dolazimo do kraja ovog trinaestodnedvnog putovanja. Ukoliko planirate da posetite jug Italije i krenete u avanturu sličnu ovoj našoj, na vašu listu dodajte i Monopoli ili Amalfi i Positano, nama je za sve to nedostajalo još par dana. A ako pak posećujete neke od ovih gradova, evo par saveta: u Napulju nemojte zaobići picu u piceriji Trianon da Ciro, koja je prekoputa poznate picerije L’Antica Pizzeria da Michele, izbegnete suludo čekanje u redu i uživate u predivnom ambijentu uz pravu napolitanu. U Rimu preporučujemo sjajnu pastu kod harizmatične bakice koja godinama drži tradicionalni italijanski restoran TRAM TRAM i stoji vam nad glavom dok probate hranu, razume se, kao svaka baka. Obavezno probajte Menella Il Gelato i jedan od ukusa neka budu pistaći, a ostale izaberite sami. Istražujte grad što više, upoznajte se sa lokalcima, tako ćete najbolje otkriti pravu atmosferu Italije!
Fotografije: Artinjan Artinović
0 Comments