Započnimo ovo jednim klišeom – rastanci su teški. Ako ne živite u istom gradu kao vaša porodica i prijatelji, teški rastanci su vam zagarantovani nekoliko puta godišnje. Možete da budete utrenirani, otproniji, naučite cake i nađete različite načine da se sa njima nosite, ali taj poslednji zagrljaj i trenutak kada zađete iza ugla i svi oni koji vam mašu nestanu iz vašeg vidokruga vas uvek žacne i ostavi prazninu koju vremenom, manje ili više, nekako ispunite. Ali da su rastanci u realnom svetu jedini sa kojima moramo da se nosimo, život bi bio iole lakši.
Jer kada se rastanemo od dragih ljudi i vratimo svojoj kući, navikama i rutinama, vratimo se i našim porodicama sa TV ekrana, bile one disfunkcionalne, ali prepune ljubavi (poput one iz serije Malcolm in the Middle) ili malo kompleksnije i pune podmetačina, ubijanja i incestoidnih odnosa (nalik ekipi iz Igre prestola). Ali vremenom dođe trenutak kada i od njih treba da se rastanemo, kada Šeldon Kuper i Ejmi Fara Fauler dobiju Nobelovu nagradu za njihov rad o super asimetričnoj teoriji struna i kada čujemo Čendlera kako izgovara „Sure. Where?” i znamo da je kraj. Odjednom ponovo osetimo neku prazninu za koju se pitamo da li ćemo je ikada ispuniti.
Fenomen tugovanja nad završenom TV serijom toliko je rasprostranjen da Urban dictionary ima čak i zvaničan naziv za njega: post-serijska depresija (post-series depression ili skraćeno PSD). Post-serijska depresija se definiše kao „tuga koja se oseća nakon gledanja veoma dugačke serije, taj gorak osećaj kada znate da je putovanje gotovo, ali vi ne želite da se završi.”
Brojni psiholozi su se bavili temom PSD-a. Litsa Vilijams, socijalna radnica i jedna od osnivačica sajta What’s your grief?, navela je za HuffPost da je postoje različiti nivoi tugovanja (završetak gledanja omiljene serije svakako nije isto što i gubitak bliske osobe) i da ljudi mogu da se osećaju kao da su nešto izgubili nakon gledanja poslednje epizode. „Svakako osećamo gubitak i to je normalna reakcija”, izjavila je Vilijams.
Ljudi imaju takve reakcije širom sveta i verovatno ih imaju otkako postoji televizor na kojem se emituju serije. Gledaoci se vežu za likove, a kada se serija završi, primorani su da se od njih rastanu. A takvi rastanci, baš kao i u realnom svetu, nekada ne prolaze najlakše. Stanje žalosti u koje gledaoci upadnu su psiholozi nazvali parasocijalni raskid, uzevši u obzir da se parasocijalnim vezama smatraju jednostrani odnosi koje ljudi stvaraju sa fiktivnim likovima.
Nivo žalosti i tugovanja prilikom parasocijalnog raskida prvi put je meren nakon emitovanja poslednje epizode Prijatelja 2004. godine. Istraživanje pod nazivom When Good Friends Say Goodbye: A Parasocial Breakup Study koje su sproveli Keren Ejl sa Univerziteta u Kaliforniji i Džonatan Koen sa Univerziteta u Merilendu, pokazalo je da je nivo uznemirenosti kod fanova serije bio sličan onom koji ljudi doživljavaju prilikom raskida veze u stvarnom životu.
Međutim, psiholozi još uvek nisu sigurni kakav je odnos između parasocijalnog tugovanja i onog stvarnog, kao i da li je uopšte moguće porediti ih. U razgovoru za NBC News Dara Grinvud, profesorka psihologije na Vasar koledžu, istakla je da neki ljudi tvrde da je to tugovanje veoma slično i da su se neki od njih isto osetili i kada im je baba umrla, dok drugi kažu: „Ne, nije uopšte isti intenzitet. Bio sam tužan u tom trenutku, ali sam uspeo da nastavim sa životom veoma brzo.”
Dok pišem ove redove, proživljavam intenzivan PSD, prolazim kroz parasocijalni raskid i kroz svaki mogući oblik tugovanja, jer sam baš danas pogledao poslednju epizodu serije Malcolm in the Middle. To je to, sudija je svirao kraj, Malkolm je na koledžu, Riz je domar, Frensis ima posao, a ostali članovi porodice su u panici jer izgleda da dolazi još jedno dete (ne, ovo nisu spojleri, serija se bukvalno završila 2006. godine i ne možete spojlerom da smatrate nešto što se desilo pre skoro 20 godina, to je kao kada biste rekli da je Mijatovićeva prečka spojler). I okej, priznajem da se ne osećam kao da sam okončao ljubavnu vezu, ili da mi je neko blizak umro, ali rastao sam se sa svojom (najnovijom) omiljenom TV porodicom. Tužan sam i prosto ne znam šta da radim.
Srećom, tu je internet i stranice poput Wikihow nude odgovore na razna pitanja, pa i na to kako da prebolite kraj omiljene serije. Slede njihovi saveti i moja zapažanja o njima, jer ovo je ipak samo Wikihow, nije konzilijum najvećih svetskih stručnjaka koji predstavljaju apsolutni autoritet kojem mogu da se suprotstave jedino blistavi geniji poput dobrog Vila Hantinga.
Napravite pauzu od gledanja TV-a – Ako bih ovo uradio, pored toga što bih upao u još dublju depresiju, vrlo verovatno bih dobio otkaz, tako da je ovo savet u rangu „napravite pauzu od disanja” ili „odsecite sebi jednu nogu, više ćete ceniti onu drugu”.
Izduvajte se onlajn – Što upravo i radim, ali bojim se da, bez obzira što ću imati trenutak zadovoljstva kada za ovo budem plaćen, ovaj savet baš i ne funkcioniše.
Upoznajte se sa ostalim fanovima serije – Ne. Prosto… ne.
Pišite fanfiction – Možete li da zamislite to? „Hej, Uroše, šta radiš?”, pitao bi me neko, nekad, verovatno. „Eeeee, evo, uveliko pišem fanfiction Sajnfelda”, rekao bih ja. „Upravo sam završio epizodu u kojoj Žorž otkriva da njegova salata sa jajima sadrži procentualno manje majoneza od one koju u tom trenutku jede Elejn. Da, čitava epizoda se vrti oko toga. Heh, znam da nisam Leri Dejvid, a ni Džeri Sajnfeld, okej – nisam ni neki staff writer čije ime nikada nismo mogli da zapamtimo, ali neko mora i ovo da radi, zar ne? Šta mi daje za pravo? Pa, savet sa Wikihow stranice. Normalan sam, što? Kako misliš to nema nikakvu težinu? Pa, ko piše onda te savete?”
Gledajte druge serije sa istim glumcima – Okej, ovo delimično funkcioniše. Do serije Malcolm in the Middle sam došao jer sam znao da moram, apsolutno moram, da gledam Brajana Krenstona svakog božijeg dana. Ali opet – to nije u potpunosti to. Ja želim da znam šta se novo dešava sa ovim likovima, a ne šta neki ljudi koji izgledaju kao oni rade u nekakvim paralelnim dimenzijama. Mislim, želim i to, samo ne sada. Ne danas.
Gledajte seriju iz početka – Ovo je možda jedini validan savet. Najbolje rešenje je da gledate seriju ispočetka, što je nešto što već mesecima unazad radim sa Sajnfeldom. Ja više ne mogu da živim bez Žorža Kostance. Ja moram da ga gledam, u malim dozama, preko rilova na stranici Costancagrams ili traženjem omiljenih replika na Jutjubu, i u većim dozama, gledanjem jedne ili nekoliko epizoda zaredom. I mislim da me isto čeka sa serijom Malcolm in the Middle.
Šta ću, slab sam na sitkome. Za razliku od drugih televizijskih žanrova, voleo bih da sitkomi večno traju, da se nikada ne završe. Zato ću zauvek gledati Simpsonove i nikada neću reći: „Čoveče, 35 sezona, kako im ne dosadi?”, jer meni ne može da dosadi. Okej, nisu sve sezone najbolje, kao što ni sami naši životi nisu najbolji. Ova godina nam je možda sranje, a sledeća može biti bolja, ali i ne mora. Isto je i sa serijama.
I zato ću uvek pozdraviti i sikvel sezone, koliko god vremena prošlo od finala i koliko god glumaca iz originalne postave bilo uključeno u njih. That’s 90s Show? Može! Uvek se rado vraćam u Point Plejs. Treća sezona Tvin Piksa? Dajte. Novo, ispravljeno finale Sajnfelda koje su Džeri Sajnfeld i Leri Dejvid nešto tizovali? Apsolutno! Još jedna sezona Malcolm in the Middle jer je Brajan Krenston u jednom intervjuu izjavio da bi jako bilo zanimljivo videti šta ti likovi rade 20 godina kasnije? Molim vas! Na kolenima sam i molim vas!
Samo ne želim da se rastanemo. I nisam jedini, znam to.
0 Comments