fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Ne ostvariti ništa u inostranstvu – i to je ok

Šta znači ostvariti uspeh u inostranstvu?
Piše: Marija Ilić

14. April 2022

Tek kada čovek izađe iz svog mehura i zone komfora, shvati da je niko i ništa. Javila mi se ova misao sasvim spontano, posle dužeg boravka i studiranja u Beču. Nekada ljudi imaju iluzije da će u velikom gradu, punom mogućnosti, ostvariti neki veliki uspeh, ostvariti svoj san – to je kliše koji, naravno, u organizovanom zapadno-evropskom gradu i ne deluje neostvarivo.

Nedavno sam čitala Tomasa Bernharda i naišla na deo u kome govori upravo o Beču i ovoj temi. Ukratko, kaže kako je to metropola u koju mladi dođu ne bi li ih prigrlila, ali onda propadaju jer ih grad proždire. Dobro, to je Bernhard, ima on neki svoj narativ i malo je neurotičan, ali sam se ipak sledila koliko ima istine u tome. Nekome možda deluje preterano, i čini se kako svim ljudima koji odu u inostranstvo prvo bude teško, a zatim sledi obilje i nekakav „uspeh“. Kao da je to put od trnja do zvezda, uzlazna putanja, bez stalnih uspona i padova. I onda se setim studenata koji su otišli u inostranstvo, a nisu ostvarili taj „uspeh“. Ali šta je to zapravo uspeh?  

Mnogi naši studenti razvlače studije u Beču i rade svakakve poslove, jednostavno jer je zarada super. Na osnovu fakulteta produžavaju vizu i uživaju u prelepom gradu koji nudi veliki izbor, svake nedelje su različita dešavanja, organizovan je prevoz i ljudi sakupljaju govna za svojim psima. Ni ne primete da lagano ispuštaju svoje snove i zaboravljaju zašto su prvobitno došli. Godine prolaze, a oni neprimetno postaju jeftina radna snaga. Profili ličnosti su različiti i svi oni zaslužuju malo pažnje. Nisu naši studenti samo najjači IT eksperti, doktori i asistenti na fakultetima koji se slikaju pored svojih prezentacija u belim uštirkanim košuljama i odelima.  

Upoznala sam i devojku koja studira antropologiju već deset godina. Kelneriše sedam i zbog toga ne stiže da se posveti dovoljno fakultetu. Zato je upala u začarani bečki krug. To sakriva od svih, pa je nema previše na društvenim mrežama. Fotka povremeno neku baroknu fasadu, selfi u pozlaćenom ogledalu i opskurnom slikom u pozadini, ili jednostavno skine random fotografiju Beča sa interneta, pa je okači kao da je njena. Momak joj je azilant iz Sirije, a svima priča da je Italijan. Tu je i B, koja je studirala germanistiku pa joj se smučila, i udala se za Mađara zbog EU papira. Posle toga počinje da radi tri godine kao stjuardesa, ali želi da da otkaz, jer je i to sada smorilo. Planira da upiše kurs o cvećarstvu i živi malo od socijalne pomoći. V je devojka koja je počela da studira ekonomiju, ali se zaposlila u Lidlu na kasi. Udala se za potomka naših gastarbajtera sa austrijskim državljanstvom. Trudna je. Nikada nije izašla u Beču, ali jedva čeka leto da izađe u diskoteku Arena, koja se nalazi u Negotinu. G je devojka koja studira istoriju umetnosti, i to joj je treći fakultet po redu. Ima četrdeset godina i radi u hostelu. Nedeljom jede kiš u francuskom restoranu. Tu je i D, studira ekonomiju i radi na hot dog štandu. Planira da dovede verenicu koja studira u Bosni. Živi u domu i krije burmu od svih, pogotovo mladih Ruskinja, koje se vikendom smenjuju u njegovoj sobi. Još jedan momak, Đ, produžava vizu već tri godine na osnovu kursa nemačkog. Radi kao konobar u jako prometnom pabu. Ne može da produžava više vizu na osnovu kursa, nije uspeo da položi ni jedan ispit, pa planira da se vrati u Srbiju i otvori rižoto bar. E je devojka iz Beograda koja završava ekonomiju i radi na garderobi u noćnom klubu. Ona može da dobije radnu dozvolu posle fakulteta, ali je upala u kliničku depresiju i rekla mi je kako je odlučila da se vrati jer ne može da izdrži bez svoje porodice. Pored njih, tu je i velika grupa „slobodnomislećih” ljudi, koji upadnu u krug noćnog provoda i od sveg tog zanosa, vreme prolazi, a želja za nekom odgovornošću postaje sve manja dok potpuno ne izbledi. Oni se uglavnom presele za Berlin.

Ovo je samo nekoliko primera, ali mnogo je onih koji upadnu u ono što nazivam začarani bečki krug (uključujući i mene). Taj krug zamišljam kao mašinu, koja te, kada upadneš u nju, vrti i melje, pa je teško izaći. Što bi Bernhard rekao, uništi te – jer nisi dorastao metropoli. Ali da li je ta mašina toliko strašna i da li je sve tako brutalno? Kao što sam spomenula, ljudi usput uživaju u onome što grad nudi, obogaćuju se različitim iskustvima, i reklo bi se – žive život u momentu. Postoji i mogućnost da ih ta mašina vrti i tako udaljava od snova, pa ne uspevaju da iskoriste svoj puni potencijal. Mašina može biti surova birokratija u ovom slučaju Austrije, prema zemljama koje nisu članice Evropske unije, ali tu suvoparnu i široku temu o sistemu ću sada preskočiti. Ipak je egzistencijalizam moj fah.

Vratimo se na uspeh i definiciju istog. Osnovno je da je to individualna stvar. U ovom slučaju se, barem meni, ne radi o tome šta sistem dozvoljava i ko je uprkos tome ostvario puni potencijal, nego o uspehu kao o mudima. Ostvarivanje potencijala je nešto drugo, i jako kompleksnije, za čime ljudska priroda ima potrebu. Neko u začaranom bečkom krugu shvati da ne želi da studira, šta god to bilo, i da je jako kul udati se i imati cvećaru. Neko shvati da želi da se vrati, pa ga grize savest da ne ispadne luzer, jer ko se još vraća u Srbiju? Neko godinama ne može da izadje iz mašine, muči se i trudi da ne zaboravi sliku onoga zbog čega je došao, i kao Sizif uporno gura kamen, koji nikako ne postaje lakši i vuče ga nazad. Oni koji su upali u slatku mašinu dekadencije Beča misle da ih je mašina „oslobodila” i dozvolila im da sagledaju malo mračniju stranu sebe i prepuste se niskim strastima, u šarenim košuljama i crnim naočarima posle ponoći. Da li je to prava sloboda, ne znam, ali retko ko će priznati da postoji mogućnost da je to možda kavez u kome trunu. Svako ima svoju interpretaciju.

I na kraju, tu su oni koji ostvare taj neki konvencionalni „uspeh”, što bi verovatno trebalo da podrazumeva posao u struci nakon završenog fakulteta, stabilnog partnera i obezbeđenu trajnu vizu/radnu dozvolu u inostranstvu. Dakle, ono što nam mame i tate žele. Ovakve savršene osobe postoje i ima ih puno, ali da li je njihov uspeh veći od ovih drugih nekonvencionalnih uspeha? Ok, nisam Tomas Bernhard, ali po mom shvatanju – nije. Svi ovi ljudi zajedno su morali da skupe ta muda i naprave velike preokrete u životima, mnogi su izašli iz udobnih mehura, šuškavih maminih postelja i napustili neke bitne ljude. Nisu svi samo seli u bus i pobegli od crnog đavola (ok, od tog đavola jesu).

Čitala sam davno jedan intervju nekog umetnika, stranca u Berlinu, koji je rekao – ja nisam uspešan u Berlinu, ali mi je super. I to je možda pravi uspeh. Ili, drugim rečima, ne ostvariti ništa u inostranstvu – i to je ok.

Preporučeni tekstovi

Skrinšot: Želje

Skrinšot: Želje

U susret šestom rođendanu Oblakodera, zajedno zamišljamo rođendanske želje i osvrćemo se na prethodnu godinu!

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *