Kaže gospodin veliki Hemingvej: „Nikad ne putuj s nekim koga ne voliš”, te ja pođoh sama na 6 meseci da studiram u Estoniji. Pod uticajem samostalnog života u inostranstvu po prvi put, nastaje serija fotografija „Niko nas ne pita, ali imamo mnogo za reći”. No najpre par reči o Estoniji. Sunce se viđa dva puta mesečno, a zvezde ne postoje iznad Estonije u to sam ubeđena, zato Estonci svrate časkom do Finske da vide auroru borealis ako ih se baš užele. Istorija naroda je jedna od najteže za koju sam ikada čula i ponosno pričaju o svakom porazu, jer im je svaki dao snagu da dođu gde su sada, za proleće kažu da dolazi 4 puta ii da, prvo proleće je sredinom aprila, ne prodaju alkohol posle 22h (dakle moraš uvek da misliš unapred), a fond za kulturu se finansira od poreza od alkohola. Kada sam došla prvo sam se zabila u biblioteku i naletela na citat Henri Milera: „To je cilj napraviti od samog življenja umetnost”. Nakon toga odlučno se posvećujem da napravim od ovog mesta dom, makar to bilo i na 6 meseci.
Uprkos selidbi u mesto gde nikoga ne poznajem, udaljenosti moje porodice 2,5 hiljade kilometara od mene, tome što me je dečko ostavio čim sam došla, što u domu delim sobu, koja je dva sa dva, sa osobom koju nisam poznavala pre, i što kupujem tikvicu umesto krastavca, jer izgledaju prokleto isto – vrlo brzo ovo mesto i ljudi postaju dom kakav nisam imala tamo gde sam pre ovoga nazivala kućom.
Una Laurenčić je rođena 1997. u Beogradu, u Srbiji (preferira da kaže u Jugoslaviji zbog mešovite porodice iz koje potiče). Sa petnaest godina odlučuje da upiše Školu za dizajn, gde se četiri godine obučava za grafičkog dizajnera. Godine 2015. dve nedelje provodi u Trstu na razmeni đaka s umetničkom školom Enrico&Umberto Nordio. Po završetku srednje škole, iste godine upisuje Fakultet primenjenih umetnosti na odseku Fotografija. Trenutno je završnoj godini na Estonskoj akademiji umetnosti, u Talinu. Izlagala je na 7 grupnih izložbi u Srbiji, Americi, Estoniji i na Kosovu, više puta na festivalima i jednoj samostalnoj.
0 Comments