fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Nismo zaboravili koliko kida Eternal Sunshine of the Spotless Mind

Prošlo je 20 godina od premijere kultnog sf rom koma, i dalje ga gledamo, plačemo, dok se devojke farbaju u narandžasto

19. March 2024

Nikad nisam bio siguran da li zaista ona five stages of grief fora funkcioniše u stvarnom svetu, mimo filmova. Pogotovo kad dođe do raskida veze. Znam samo da se ljudi, kad dođu do kraja ljubavi i odvajanja od bivše ili bivšeg, ponašaju kao potpuni kreteni i rade impulsivne stvari koje nisu uvek dobre po njih. Naravno, u gotovo svakom slučaju takvog ponašanja imaju to neko „vrlo dobro opravdanje”. 

Tako je drugarica Pjera Bizmuta, francuskog pisca i reditelja, jednom rekla da bi najradije izbrisala bivšeg dečka iz pamćenja. Bizmut je to ispričao svom dobrom ortaku sa kojim je imao bend Oui Oui Mišelu Gondriju, francuskom reditelju, i onda su njih dvojica razglabali danima o svemu tome. Poprilično francuski od njih, moram primetiti. Mogu da zamislim kako u nekoj kafeteriji govore oh là là, puše cigare i piju neko vino, dok pričajući o posledicama raskida citiraju rečenice iz Godarovih filmova. Elem, upravo tim razgovorom započeo je put filma „Eternal Sunshine of the Spotless Mind”, koji će ovog 19. marta slaviti 20 godina od premijere.

Radnju valjda ne moramo da prepričavamo. Ali ukratko, Klementajn ostavi Džoela i podvrgne se eksperimentalnom zahvatu, gde ga potpuno izbaci iz glave, tj. zaboravi. Džoel, kad to sazna, reši da uradi isto, a onda gledamo njegova sećanja unazad, gde, dok je zaboravlja, shvata da je napravio previše impulsivan korak, i onda se, boreći sa svojom psihom, ali i eksperimentalnim zahvatom, trudi da mu makar nešto od lepih sećanja ostane u glavi.

Mnogo je ljudi koji su zaslužni za ovo malo remek-delo nezavisnog filma. Ova dvojica malopre pomenutih pretencioznih Francuza su počeli sve od priče iz kafane. Pa su hteli da rade neki miks ankete, video rada i umetničke instalacije, koja se na kraju završila kao plan o kratkom filmu. Onda Gondri ideju postavlja najtraženijem scenaristi na svetu u tom trenutku. Čarli Kaufman je i tad, kao i sad, bio ime koje simboliše novine u zapletu, narativu i dijalogu.

Filimovi Biti Džon Malkovič i Adaptacija su bili ti naslovi koji su ga lansirali u orbitu. Gondri i Kaufman sarađuju prvo na filmu Human Nature, koji je toliko loše prošao i kod publike i kod kritike, da je dobro da nisu jedan drugom izbrisali broj telefona iz imenika.

Svako ko je čitao bar jedan intervju ili video jedan razgovor Kaufmana, zna koliko je on jedna poprilično neurotična pojava, koja sve svoje frustracije (a ima ih, hvala bogu, kol’ko hoćeš) implementira u svoje likove. Glavna frustracija se ipak pojavila mimo filma i projekta uopšte. Na festivalu Sandens 2000. godine Kristofer Nolan je prezentovao svoj hit film Memento. Film koji se bavio sećanjima, i išao je unazad, što je izbezumilo Kaufmana, koji je želeo da beži iz projekta, jer nije verovao više u originalnost svoje priče. Ipak, dugi razgovori sa Gondrijem, prepravljanje scenarija i traženje novog ugla pomogli su da sve stvari dođu na svoje mesto. A ugao je bio rom-kom, ili makar onako kako je Kaufman video ovaj popcorn žanr. Smanjen je SF uticaj, a pojačana je priča o ljubavnom paru, što će se ispostaviti kao pravi pogodak.

Sa druge strane, bez vizuelnih inovacija Gondrija, film ne bi bio to što jeste. Ovaj francuski reditelj je poznat kao neko ko se malo služi CGI efektima, i sve pokušava da uradi kamerom, scenografijom, perspektivom snimanja. Taj spoj sumanute priče i čoveka koji želi da snima mimo svih pravila je već obećavao kultni status. Ipak, mesto na najvećim visinama obezbedio je glumački tandem.

Njih dvoje glavnih glumaca i tad su bili čudan par, za koji se sumnjalo da će funkcionisati. Džim Keri je već imao iza sebe one filmove kojima je ubedio svet da nije čovek sa licem od gume, već da zna i da glumi (Trumanov Šou, Man on the Moon). Ipak je, kao i sada, to komičarsko bilo u prvom planu. Sa druge strane, Kejt Vinslet je bila ta ozbiljna glumica. I danas je. Ekscentrična Klementina koja menja boju kose češće nego donji veš nije nešto što bismo prvenstveno gledali u Vinslet arsenalu, ali nakon ovog filma smo mogli da vidimo još jednu nijansu šarenila koju ova glumica nosi. Sa sve ostatkom postave koja već klasično pripada indie filmu (Elajdža Vud, Kirsten Danst, Mark Rufalo), sve je mirisalo na kultni status filma.

Naravno, ovaj film je bio i vruhnac svih tih nezavisnih rom-kom priča sa višim konceptom, da ne kažemo bajki, u kojima je ekstrovertna žena do smrti zaljubljena u intorverta koji mrmlja sebi u bradu i koji pomoću nje postaje odrasla osoba. A ako vam ne treba odmotavanje tog „većeg koncepta”, onda je dovoljno da samo pratite njihovu ljubavnu priču i zaljubljujete se u njihovo zaljubljivanje. A ovde ima scena za zaljubljivanje.

Sve one na plaži, zimi, kad im vreme nije. Uopšteno, ovo jeste jedan zimski film koji, kako se navikavate na sneg i led, tako počinje da greje. Scene ležanja na zamrznutom jezeru pored pukotine postale su obavezan share onih prvih godina društvenih mreža, i niste mogli da imate tumblr ili My Space bez reference na nju (mislim, preterujem, mogli ste, ali to sad nije poenta).

Sam naslov filma mi nikad nije bio nešto naročito jasan, ali je lepo zvučao. Kaufman je hteo da bude duži, i da ima 18 reči. Tako da je ovo duboko nekomercijalno ime u stvari kompromis. Ime dolazi od pesme koju recituje Kirsten Danst u jednom trenutku filma, a sa ovim naslovom, milion scenarista širom sveta narednih 20 godina nadaće se da će i oni moći da prodaju svoja pisanija sa komplikovanim imenima od sedam do deset reči. Spoiler alert: uglavnom neće to uspeti.

Šta nam je sve Eternal Sunshine of the Spotless Mind doneo? Pa, dosta toga. Doneo je spoj žanrova koji se nisu nužno mešali i kupali zajedno. Začeo je put Black Mirorr-a, s tim što tamo gde je Čarli Bruker, kreator ove serije svojim vizijama predviđao kraj i propast čovečanstva kakvog poznajemo, duo Gondri-Kaufman je verovao u čoveka i tehnika im nije bila bitna. Dao nam je novi talas indie rom kom filmova koji su imali u prvom planu likove koji ne postoje u realnom životu, a koje će mnogi u istom tom životu imitirati bezuspešno. Dao nam je Mišela Gondrija, mada je ubrzo posle i on nestao u svojim projektima. Kaufman je osvojio Oskara za ovaj film, i posle upao u tešku depresiju iz koje izlazi kompleksniji i čudniji nego ikad.

Ipak, ovaj film ostaje kao taj milenijalski kamen temeljac plačljivih filmova za one koji se stide da priznaju da vole Noting Hil ili Četiri venčanja i sahrana. Ono što Eternal Sunshine ipak nudi, za razliku od ostale romantične ponude, jeste ambivalentan kraj, kao i u stvarnom životu. U bajkama su živeli srećno do kraja života, a ovde… pa, ovde su grešili do kraja života. Bili srećni, uzbuđeni, pa tužni, sebični, nadrkani, ljubomorni i bezobrazni, i tako opet iznova i iznova, kao što nam loop na kraju filma pokazuje.

Sve te lepe i ružne uspomene su pokazatelji da smo ljudi od krvi i mesa i da su sve podjednako važne, kao i sama sećanja na njih, jer jedino na sopstvenim greškama i uspesima čovek može nešto da nauči. Kako već kaže theme song koji peva Beck: „Everybody’s got to learn sometime”. Sve ostalo je samo prepričana pričica koju na jedno uvo čuješ, dok ti na drugo izlazi.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *