Kad pomislimo na strane festivale na koje većina ljudi mašta da ode, a neko i uspe da priušti tu satisfakciju, u pitanju su Coachella, Glastonbury, dok su mnogi dobacili i do Primavere u njenim raznim oblicima, i do obližnjeg Sziget-a na koji nije preterano veliko cimanje otići.
Kada govorimo o domaćim festivalima, neizbežan je uvek na prvom mestu Exit, od skoro i Arsenal, i gomila raznih malih festivala širom zemlje, za koje vas mahom veže mesto porekla ili roditeljska kuća u kojoj možete da prespavate umesto da se gurate u kampu.
Na svaki Glastonbury, imate barem po pet njegovih kopija koji su nestali u kiši i blatu, odnosno na svaki Exit, za ovih dvadesetak godina, pojavio bi se neki pokušaj njegovog pandana u Beogradu, kog se već sledeće godine niko nije sećao.
Ipak, neki su se samo ugasili kada su shvatili da ova avantura zahteva mnogo više od samo toga da se obezbedi skupo točeno pivo i neki strani bend koji će da isprangija svoje za sat vremena. A neki su toliko propali, da se i danas, kad pričaju o njima, ljudi hvataju za glavu. Kako kod nas, tako i u inostranstvu. Razlika je samo u tome što je kod stranaca to mnogo transparentnije, a i mnogi su svoje priče završili u raznm dokumentarnim filmovima. Kod naših festivala ima onih klasičnih muljaža i dosta toga je ostalo na rekla-kazala pričama.
Da počnemo od stranaca, i dva festivala koji su dobili svoj film i zbog čega ih i zvanično nazivamo najgorim festivalima svih vremena.
Za početak, onaj koji se nikad nije ni desio. Fyre festival, kog smo svi dobro upoznali u dokumentarnom filmu Fyre festival, the greatest party that never happened. Organizator je obećavao provod života za svakoga ko je bio spreman da pljune 1.500 dolara, i to za najjeftinije ulaznice, a trospko ostrvo na Bahamima i „program“ reklamirale su sve svetske hot influenserke, od Bele Hadid, pa sve do one druge Hadid. I zaboravljeni reper Ja Rule je nešto tu radio u organizaciji. Ljudi su došli, sačekala ih je organizacija kao za ekskurziju u Bogovađi, sa sve dušekom punim grinja, šatorima koji se raspadaju, bez pijaće vode, i sa sendvičima u odnosu na koje je čak i onaj sa đačkom paštetom – Mekdonalds. Festival nije ni stigao da se održi, ljudi su tražili način da se vrate kući, a glavnokomandujući je, naravno, završio na robiji. Skoro je izašao i rekao da nije odustao od svog sna, tako da očekujete franšizu, ali ne festivala, nego filmova o Fyre festivalu.
Drugi pomenuti u ovakvim okolnositma, ali nikako manje omiljen i odvratan je Woodstock festival, ali onaj iz 1999. godine. I onaj originalni, 1969. je bio pakao za organizaciju, na kojem se desila gomila sitnih incidenata, koje je samo čudo spasilo da se ne pretvore u velike pogibije, ali na kraju pamtimo samo hipi ideju mira i zajedništva. Ovaj festival trideset godina kasnije se pamti po svemu suprotnom. U sred razvijanja college dude kulture, u kojoj se momci iz raznih bratstava spremaju, kao njihovi parnjaci iz popularnih filmova poput American pie, da dohvate sve žensko što se kreće, želele one to ili ne, pojavljuje se okupljanje velike količine ljudi koji pod uticajem sunca, dehidratacije, alkohola, i ko zna još čega, kreću sa popuštanjem svih moralnih normi, nakon čega nastaje pravi haos, praćen divljanjem, paljenjem festivala, seksualnim zlostavljanjima i sa dosta muzike koja možda to nije podsticala, ali svakako da nije ni odmogla. Dokumentarac od pre neku godinu, Woodstock 99: Peace, love and rage, fin je uvid u sve te mlade besne ljude, bendove koji su probali da se operu od nastupa, ali i priča o vrhuncu toksičnog ponašanja mladog belog muškarca na prelasku vekova. Film, doduše, odlazi predaleko, kada proba da film Fight Club optuži za ovakvo ponašanje, iako je sam Fight Club satira na račun svega onog priloženog.
Problemi loše organizcije i infrastrukture možda više padaju na pamet kad neko pomene pravljenje festivala u Inđiji (o čemu ćemo malo kasnije), ali očigledno na ovakve probleme nisu imuni ni Ameri, a ni London. U glavnom gradu Britanije je kao katastrofa ostao poznat čuveni Bloc Festival 2012, na kom su nastupala neka od najvećih imena hip-hopa. Obezbeđenje je bilo kao na vašaru u Despotovcu, pa pored toga što su ljudi unosili šta su hteli, preskakakali su ogradu u toliko velikom broju, da u jednom trenutku više nije bilo moguće kretanje na festivalu. Drugi dan se nije ni održao.
Sa druge strane, u Džordžiji su probali da odrade američku verziju Tomorrowland festivala, nazvanog TomorrowWorld. Trebalo je da nastupaju svi, i David Guetta i Shaquille O’Neal (koji, ako ne znate, gradi DJ karijeru već godinama), ali je takva kiša pala da je svaki auto, minibus, i uber ostao zaglavljen na prilazu. O šatorima da ne pričamo. A kad smo kod blata…
Da se prisetimo i domaćih festivala koji nisu uspeli da se održe nakon jednog ili dva izdanja. Jedni su neslavno propali uz neku lošu priču iza sebe, a drugi su samo oprali neku kintu i ugasili se.
Jedna od najvećih katastrofa u novijoj istoriji srpskog naroda (a svi znamo da ih je bilo kol’ko hoćeš) je organizacija Green Fest-a u Inđiji, na kom su nastupali Red Hot Chili Peppers. Taj 26. jun 2007. mnogi iz moje generacije su proglasili za dan kada smo odslužili svoj vojni rok (s obzirom na to da u vojsku išli nismo). Loša organizacija i zamisao da na njivu bez hlada u sred leta smestiš event, i bez infrastrukture koja može da prihvati 100 soma ljudi, možda i ne bi bila toliko strašna, da nije pala kiša. A kad padne kiša, ta paganska pojava koja sve pokvari, svi dobro znamo da sve u zemlji Srbiji prestaje da funkcioniše. Naročito saobraćaj, koji je, u trenutku kad se koncert završavao, tek trebalo da se odvija. Kola su na parkinzima ostala zarobljena, organizovani autobusi su više služili da pokupe putnike da se osuše posle tuširanja na kiši. Par vozova je krenulo ka Beogradu, ali u njih si mogao da uđeš samo ako su se vrata voza otvorila tačno pred tobom. Samo vozilo bi se napunilo u roku od 3 minuta. Taksisti su prvo odbijali da voze za Beograd jer im se nije isplatilo, već samo lokalne vožnje, a onda su posle prestali lokalne, i prebacili se samo na međugradske jer im se sad više isplatilo. Još se tadašnji gradonačelnik Inđije posle pravdao na Tviteru kako su Beograđani krivi za sve, jer ne umeju da voze. Ne pitajte kako, ali mene je oko pet ujutru povezao ortak kog sam probudio, sa neke pumpe van grada, do koje više i ne znam kako sam došao. E da, bio je i koncert, bilo je klasično otaljavanje tezgaroškog posla (nismo mnogo više ni očekivali), ali zbog celog ovog Vijetnama u blatu Inđije, mnogo mnogo godina kasnije nisam nijednom poželeo da čujem Peppers-e, odnosno, ako bih ih slučajno i čuo u gradu, imao bih fleševe kao iz rata. Bilo, ne ponovilo se.
Vremenske nepogode jako često u svim aspektima našeg društva pokažu koliko je, u stvari, sistem i država u nemogućnosti da se nosi sa tim, neko bi rekao poprilično očekivanim, problemima. Zašto bi festivali bili imuni na ovaj problem? Zaštita od kiše kod nas uglavnom funkcioše po onom dobrom principu a neće valjda danas, ili se eventualno prekstimo tri puta jer Bog čuva Srbe.
Bog nije sačuvao Echo Festival, koji je napravljen kao pandan Exitu 2003. godine. Iako je imao neke dobre nastupe (ne znam, bio sam mali, pratio sam sve tad preko medija), pa je tako tu bio i De Phaz, Matthew Herbert, i Morcheeba, ali koja je tad bila ekskluziva, a ne kao danas, kad svira u svakoj mesnoj zajednici na prostoru bivše Jugoslavije.
Međutim, najbitnije, Sonic Youth je svirao, i to, sticajem okolnosti, za dž, jer je njihov nastup pomeren sa nedelje na ponedeljak, zbog provale oblaka. Zbog toga su organizatori otvorili kapije za sve. E da, a kapije su bile na Lidu, u Zemunu. Dobra ideja u teoriji, ali loša po ekologiju i samu okolinu. Društva za zaštitu životne sredine su se javila i rekla kako je festival poplašio velike količine retkih i manje retkih ptica koje žive na Velikom ratnom ostrvu. Tad je to probalo da se zataška, ali izgleda da je problem bio poprilično jak, čim festivala nije bilo sledeće godine, iako je hajp u nekim medijima bio da je ovo bolji Exit od Exita. Mada, kada vidimo da je u organizaciji festivala bila i jedna Olivera Zekić, danas pozanta kao predsednica REM-a, možemo da skontamo kako je hajp mašina radila.
Još jedan od domaćih festivala kom su vremenske nepogode uništile ceo koncept bio je MAD in Belgrade. Festival se dešavao u vreme onih neviđenih poplava 2014. godine, kada nikome baš nije bilo do žurke. Što je šteta, jer je ekipa, koja se godinu ili dve pre toga odvojila od Exita, rešila da napravi priču sa najaktuelnijim eklektičnim alternativnim izvođačima. Poljana na Ušću, kod Muzeja savremene umetnosti, sa alternativnim line up-om nikad viđenim u Beogradu (Neneh Cherry, DJ Krush, Tony Allen, Kelela, Omar S) sa, za Beograd, jako čudno raspoređenim nastupima od kojih su mnogi bili preko dana, ipak nažalost nije privukla veliki broj ljudi, i vrlo brzo je zaboravljeno na želju da ovo postane standardna stvar. Ostaje sjajan nastup u okviru Boiler Rooma. Brka i Schwabe su puštali čudne i raritetne domaće ploče i prikupljali pomoć za ljude pogođene poplavama.
Tamo nekad, pre desetak, petnaest godina, stalno se pojavljivalo ime Belgrade Calling, kao organizacije regularnih koncerata, ali i festivala, koji je, kao i Echo pre njega, pokušavao da preuzme primat Exita kao glavnog državnog festivala. Calling je bio više okrenut gitarama i samim tim je pokušavao da privuče onu publiku koja nije volela to što je Dance Arena postajala bina broj jedan u Novom Sadu.
Calling je trajao tri dana, imao je neka zanimljiva imena. Ozzy Osbourne je doveo Slash-a iz GNR-a i svirali su zajedno. Bio je i The Cult, ali i – pazi sad, Ugly Kid Joe i The Darkness. Bili su i Public Enemy i Faith No More, ali to već, nažalost, nije bila ekskluziva, jer su ponovili ono što su ranije radili u BG-u (Flavor Flav je opet prošetao Zvezdin dres, Faith No More ponovo otpevali Hajde Jano). Niko nije bio, retko su do javnosti i dolazile same informacije o festivalu, a samo je utihnuo kako se završio.
U Beogradu su probale da se zapate i mnoge konferencije-festivali. Neke su uspele, neke i dalje postoje, međutim, sećamo se i festivala Resonate. Slabo smo ga posećivali, tek pokoji DJ nastup ili svirku, iako je bilo tu nekih interesantnih izvođača kroz godine (Simian Mobile Disco, Omar Souleyman, Sun O), ali ostaće zapamćeno masovno hejtovanje i šejmovanje organizatora na društvenim mrežama koji nisu isplaćivali izvođačima i saradnicama zarađene novce na nasutupima i po nekoliko godina kasnije.
Običaj neisplaćivanja je kod nas možda i zastupljeniji od propadanja usled nesnalaženja sa padavinama.
I lista ne mora da se završi ovde, ali ipak hoće. Festivali koji i dalje traju mnoge su razljutili nakon loših odluka, propusta u organizaciji, loših bukinga, ili tragedija koje su se desile. Ipak, samim tim što mašina i dalje radi, a na hiljade ljudi ih posećuje, ne možemo da ih svrstamo u propale. Ma koliko ih vi ne voleli.
0 Comments