Ništa dobro ne počinje ovako, ali hajde – zamislite scenu. Sedite na plastičnoj stolici u sterilnoj prostoriji. Na zidu iznad vas je uramljena fotografija neimenovanog grčkog ostrva. U ruci vam je hemijska, a u krilu upitnik. Olovkom o koleno lupkate melodiju iz uvodne špice omiljene serije i prolazite kroz pitanja.
- Da li vas dovodi do ludila to što je u zgradi na poslu slabija konekcija?
- Da li je prvo što pitate vlasnike apartmana koji ste iznajmili na moru „Koja je šifra za vaj-faj?” a ne „Gde se gasi bojler?”
- Da li vas iritira ili čini blago anksioznim ako nemate internet na telefonu, iako ne treba da ste u tom trenutku na telefonu jer, recimo, vozite kola?
- Da li poslednje što uradite pre nego što legnete da spavate i prvo što uradite kada se probudite jeste da proverite sve mreže na telefonu?
Ukoliko ste na sva, ili na većinu pitanja odgovorili sa „Da”, „Tako je” ili „Hmmmm, okej, priznajem”, može se reći da imate simptome nomofobije.
Nomofobija (skraćeno od no mobile phone phobia) je, kako joj samo ime kaže, fobija od nemanja mobilnog telefona. Zapravo, nomofobija nije fobija sama po sebi, više je oblik zavisnosti ili anksioznog poremećaja. Takođe, više se odnosi na strah od gubitka internet konekcije ili signala na telefonu, negoli nedostatka samog aparata.
„Pa šta?”, možete reći, i reći ćete. „Današnje generacije za sve imaju stručni termin i od svega može da se napravi fobija”, reći će neko. Možda ne baš vi, ali neko će se naći.
Zato je i bitno istaći da nomofobija nije priznata kao zvanični medicinski termin, kao i da nije najjasnije šta je izaziva. Kako ne postoje univerzalni kriterijumi za dijagnostikovanje nomofobije, teško je utvrditi da li je reč samo o prekomernoj upotrebi mobilnih telefona ili o zavisnosti. Ipak, to ne znači da nomofobija ne postoji. U pregledu naučnih istraživanja objavljenih u listu Clinical Psychology Review, 82 studije sprovedene nad 150.000 ispitanika procenile su da se više od 25% ljudi širom sveta bori sa nekim oblikom zavisnosti od smartfona.
Autori istraživanja takođe tvrde da se problem preteranog korišćenja telefona pogoršava vremenom, osvrćući se na neke novije studije iz 2020. i 2021. godine koje ukazuju da je čak 35% korisnika pametnih telefona zavisno od istih. Nedavno istraživanje Pju istraživačkog centra (Pew Research Center) pokazalo je da 95% tinejdžera poseduje smartfon, dok je polovina ispitanika potvrdila da je „gotovo stalno na telefonu”, što je skok za 24% u odnosu na istraživanje od pre deset godina, prenosi Gardijan.
Tako da, iako je Svetska zdravstvena organizacija još uvek nije klasifikovala kao mentalni poremećaj, nomofobija je deo naših života. Pa razmislite samo kako ste došli do ovog teksta. Iako bi svi u Oblakoderu najviše voleli da ste pomislili „Hm, pitam se šta ima zanimljivo na Oblakoderu danas, hajde da baš ukucam www.oblakodermagazin.rs u internet pretraživač na mom stonom računaru”, teško da je to slučaj. Pre će biti da ste na još jednom Zum sastanku tonuli u očaj, pitajući se kako ste, posle završenog Filozofskog fakulteta, zaglavili na poslu koji zahteva poznavanje svake moguće prečice za Eksel, izvukli telefon i nakon brzog recepta za tost sa četiri vrste sira (jer je svetu, pa i vama, potreban još jedan video koji uključuje bradatog muškarca koji tost sa četiri vrste sira predstavlja kao vrhunac ne samo kulinarstva, već civilizacijskog napretka) kliknuli na ovaj link jer je imao stvarno dobre ilustracije. I hvala vam za to, zaista.
Ja ću prvi priznati da u nekoj meri patim od nomofobije. Imam gotovo refleksnu potrebu proverim šta se dešava na mojim mrežama, iako sam svestan da se, po pravilu, ne dešava ništa bitno. Onda uhvatim sebe kako gledam još jedan video o čoveku sa Filipina koji golim rukama pravi zemljani bazen, snimak koji traje devet minuta, snimak koji traje predugo, iako je dobar deo klipa stavljen na brzinu 6x. Zbog čega to radim, nemam pojma. Ali radim, i izluđuje me što to radim.
Ako sam u prevozu i vozim se samo jednu stanicu, verovatno ću to vreme provesti gledajući kako hidraulična presa pritiska lego kocke. Ako se penjem stepenicama u zgradi i ništa zanimljivo se ne dešava oko mene, jer se penjem istim stepenicama kao i svakog dana, gotovo sigurno ću ubiti vreme gledajući medveda koji preskače ogradu i ulazi u bazen u Bugarskoj.
Doduše, ne osećam nikakvu anksioznost kada nemam internet. Naprotiv, osećam blago olakšanje jer znam da, ako uđem na Instagram, Filipinac će iskopati jedva 40 centimetara zemlje, a zatim će se video zakočiti. I niko mi neće poslati isečak podkasta u kojem Ilon Mask lupeta gluposti ili snimak sudara na raskrsnici u nepoznatoj ruskoj varoši. Ako nemam internet, ne osećam se odsečeno, već zaštićeno. Jedino što mogu da radim jeste da skrolujem kroz galeriju, poput ljudi koji ne ponesu ništa za čitanje u avionu, ili da se pravim da imam zaista nešto bitno da izračunam u kalkulatoru.
Međutim, anksioznost koju osećam dolazi od samog mobilnog telefona i onoga što se u njemu nalazi, jer kako ovo nije 2005. godina, u telefonu se ne nalaze samo fotografije i kontakti. Nalazi se i gomila aplikacija za svakodnevno funkcionisanje – pritom ne mislim na aplikacije koje mi daju uvid u to kako napreduju radovi na izgradnji bazena Filipinca, već na aplikacije za banku, različite alate za posao i potvrdu identiteta, kao i svaki mogući password koji posedujem. Imam osećaj da je čitav moj život, sve što može o meni da se sazna, smešteno u taj jedan uređaj veličine pakle dužih slim cigareta.
Početkom dvehiljaditih, ukoliko bi mi neko ukrao mobilni telefon, bio bih tužan zbog izgubljenih fotografija uslikanih kamerom od dva megapiksela i gomile kul polifonih melodija. Ako bi mi neko ukrao telefon danas, morao bih da kontaktiram banku, pokušam da se setim gde sve imam nalog i promenim svaku šifru, pa možda čak i promenim dokumenta. Nositi telefon danas slično je kao i nositi akten-tašnu s novcem i nuklearnim šiframa sedamdesetih, samo što nemate lisice kojim biste ih zavezali za ručni zglob. To je moja nomofobija.
Bez obzira da li se radi o pravoj fobiji ili zavisnosti u stručnom smislu, evidentno je da se današ previše oslanjamo na mobilne telefone, više nego što se ijedna prethodna generacija oslanjala na neki uređaj. Neće svi ljudi koji poseduju mobilni telefon imati iste obrasce ponašanja, ali lako je uvideti zašto bi neki ljudi mogli da pokazuju veće znake zavisnosti.
Ukoliko uviđate da previše vremena provodite na telefonu, dobra vest je da postoje brojni saveti kako da se borite protiv toga. Od onih početnih mera, poput gašenja notifikacija i vremenskog ograničavanja određenih aplikacija, pa do nekih radikalnijih koraka, poput ostavljanja telefona u drugoj prostoriji kada se vratite kući, punjenja što dalje od kreveta, pa čak i stavljanja gumice za kosu preko ekrana koja bi kucanje ne njemu učinila znatno težim.
A ako pak, poput mene, strahujete od gubitka i krađe telefona, važno je da znata da – okej, to može jako da smara, ali nije smak sveta. Najvažnije je da obavestite banku i mobilnog operatera, kako bi preduzeli neophodne korake, dok većina ostalih podataka može da se, uz manje ili veće maltretiranje, povrati. Takođe, iako je preporučivo promeniti šifre i blokirati kartice, treba biti svestan i da većina lopova nije toliko tehnološki potkovana i gleda prvenstveno da telefon proda, a ne da sprovodi hakerske mahinacije.
Iako se čini tako, telefon nije produženi deo vas i ako biste ga izgubili ili ostavili, ne biste se osećali kao da su vam amputirali deo tela. Čak i da ostanete bez telefona, sami, na pustom ostrvu, još uvek vam ostaje vaših deset prstiju, a do sada bi trebalo da ste naučili kako golim rukama da napravite zemljani bazen. A onda, tako oslobođeni zavisnosti, u njemu možete da uživate, pijete kokosovo mleko i čekate spasilačku misiju.
Priznajem, lakše bi bilo pozvati gorsku službu, podeliti lokaciju, alarmirati prijatelje i gledati rilove dok čekate pomoć, ali šta sad.
Ilustracije: Iskra zauvek
0 Comments