Bilo da ste noć nedelju na ponedeljak proveli budni listajući izveštavanja i gledajući prenos dodele jedne od najprestižnijih i medijski najpraćenijih nagrada u sferi filma – ceremonije 92. dodele Oskara – ili ne, rezultati su vas već sutradan sačekali na društvenim mrežama. Sama ceremonija dodele nagrada poznata nam je kao glamurozan događaj, te se u izveštavanjima često prepliću moda i stil, prestiž i politika, ali prema mnogima Oskar ipak i dalje ostaje mesto dešavanja revolucionarnih preokreta u sferi filma. O tome da li smo jednom takvom revolucionarnom događaju ove godine svedočili, koji filmovi se nisu našli na listi nominovanih – a trebalo je, te šta je Oskar danas i kako ga percipiramo, i još nečemu, razgovarali smo sa mladim ljudima iz oblasti filma u Srbiji.
Za Oblakoder su govorili reditelji Nenad Tesla i Stefan Ivančić, čije kratkometražne filmove smo gledali na nekoliko festivala, i studentkinjma Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu – Vidom Davidović i Tamarom Broćić, rediteljkom filma U šifonjeru koji smo bili u prilici da pogledamo na prošlogodišnjem festivalu kratkometražnog filma – Najkraći dan.
Čini se da se iz godine u godinu na ceremoniji dodela Oskara pažnja sve više preusmerava sa komenarisanja dodeljenih nagrada na komentarisanje odevnih kombinacija prisutnih i njihovih govora prilikom prihvatanja nagrade. Koliko su za tebe kao mladog reditelja / mladu rediteljku Oskari relevantna nagrada u oblasti filma?
Nenad Tesla: Meni su Oskari postali super na faksu, jer su bili kao praznik. Ja pretpostavljam da ljudi koji prate sportove imaju sličan doživljaj. Nije toliko stvar ni u filmovima ni u tome šta poznati nose, niti šta će reći u govorima. Sve je osećaju neizvesnosti koji prati dodelu, išekivanju da vidiš da li će film koji ti se sviđa dobiti Oskara, glumac za koga navijaš, reditelj itd. Što se odevanja i govora tiče, to je uvek zabavno, sve nas zanima da vidimo i čujemo kako su se ljudi, kojima se na neki način divimo, predstavili. Naravno, Oskari nisu Met Gala, pa je sve to manje intenzivno, ali pretpostavljam da nečim treba ispuniti program. Inače, moram priznati da ove godine nisam bio u prilici da gledam dodelu. Kada sam sledećeg dana saznao da je Parazit dobio četiri Oskara (i to koja!), bilo mi je baš drago. To je film za koji su uglavnom svi ljudi oko mene, kako iz sveta filma tako i iz ostalih sfera interesovanja, navijali. Uglavnom smo verovali da je tako nešto nemoguće, ali eto, ja sam barem bio iznenađen. Takođe me je iznenadila i pobeda dugometražnog dokumentarnog filma Američka fabrika, a to mislim da je malo politički potez (film se bavi prilagođavanjem američkih radnika na kineski sistem rada u fabrici u Americi koju je kupio kineski konglomerat). Tako da, šta mi znače Oskari? Uglavnom samo entertainment value.
Tamara Broćić: Ja nisam gledala Oskare nikad, jer me slabo zanima sama dodela kao ceremonija, dovoljno mi je da čujem kasnije ko je šta osvojio. Ipak, Oskari su relevantni u smislu da kao posledicu omogućavaju veliku medijsku pažnju autorima (ili možda ipak samo filmovima) koji nagradu osvoje. U svakom slučaju, to je nagrada rezervisana samo za određene filmove koji su prestižni u smislu da, osim što često jesu vrhunac znanstva u svim filmskim delatnostima, takođe su uvek proizvedeni isključivo u najrazvijenijim svetskim filmskim industrijama. Mislim da je to potvrda toga koliko je život i domet filmova, za razliku od nekih drugih umetnosti, najviše određen tržištem – ne tek u distribuciji, nego već u proizvodnji. Tako da, uz toliku uslovljenost, mislim da kada govorimo o Oskaru nikada ne možemo zaista da govorimo o najboljem filmu ili najboljoj ulozi itd.
Vida Davidović: Oskari su mi bitna nagrada na nivou kafanskog trača. Drago mi bude kad vidim da je neki film vrijedan pomena dobio Oskara u bilo kojoj kategoriji (naročito za najbolji film, scenario i režiju, jer mi je to uvijek zanimljivo), ali čini mi se da se generalno u evropskim filmskim krugovima više obraća pažnje na Kan i Veneciju nego na Oskare. To je delom zato što su Oskari (mada se ove godine nije pokazalo tako) pretežno orijentisani na holivudsku kinematografiju i rukopis, pa je nama jako teško i da dođemo do Oskara, da gledamo naš film u konkurenciji, a i da se sa njim identifikujemo.
Stefan Ivančić: Oskari su jako relevantni, pogotovo kada je u pitanju novac i industrija. Nagrada ili nominacija daju ogromnu vidljivost i reklamu jednom filmu, tako da će film kupiti više distributera, prikazati više bioskopa, te samim tim i videti više ljudi. Ako ćemo da komentarišemo njihovu umetničku vrednost, to je druga priča, jer oni nikada ne nagradjuju najkvalitetnije filmove. To je prosto nemoguće kada u glasanju učestvuje toliko ljudi. Međutim to nije toliko važno, jer im to nije ni cilj.
Proglašenje pobednika na ceremoniji dodele Oskara 2020.
Kategorija Oskara za najbolju režiju i ove godine ostala je bez ijedne ženske nominacije – šta ti misliš o tome? Da li je posao reditelja i dalje pretežno muški?
Nenad Tesla: Ne mislim da je problem u tome što nije bilo žena nominovanih za najbolju režiju i ove godine. Problem je u tome što u svetu filma postoji duboko utemeljena muška dominacija koja potiče iz činjenice da su se od nastanka industrije filmom uglavnom bavili muškarci. Sad, ja ne mislim da je takav poredak zakucan u kamenu samo je potrebno vreme da se stavovi ljudi promene. I mislim da se kreće u tom pravcu, ali promene su spore i zato treba konstantno podsećati javnost na nejednakost koja je prisutna.
Tamara Broćić: Valjda taj problem nedostatka nominacija treba mapirati unazad dok se ne dođe do korena koji leži još negde u tome kako kao društvo prosto generacijama nastavljamo da brižno reprodukujemo jaz među polovima, na svoju štetu. Mislim da se, zatim, društveno preliva u intimno, pa se, kada uopšte uđu u struku, osim institucionalnih poteškoća, žene suočavaju sa realno mnogo manje podrške i podsticaja od strane saradnika (ponekad na izgled ne sasvim uočljive načine). Mislim da ćemo institucionalizovanu nejednakost, nejednake plate, bolovanja itd.) možda uskoro rešiti, ali da je do istinske promene u društvu potrebno još nekoliko generacija, jer emancipacija ne može da dođe naprasno i isključivo pravnim putem.
Vida Davidović: Nažalost, jeste, ali nominacije su simptom, nikako nisu uzrok.
Natalie Portman je na dodeli nosila ogrtač sa izvezenim imenima rediteljki koje nisu nominovane
Razgovoru o rodnim pozicijama u filmskoj industriji, pridružila se i Mina Milošević, studentkinja dramatrugije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Mina za Oblakoder ovako odgovara.
Mina Milošević: Nažalost, čini mi se da izostanak ženske nominacije i dalje implicira sliku reditelja kao muškarca, što je užasavajuće, prvo jer to pokazuje doživljaj rediteljki kao irelevantnih, nedovoljno zasluženih pažnje, a onda i jer nam je više dosta muških priča i muških perspektiva i dosta nam je da ih gledamo i molimo se da nisu ponovo nešto zeznuli sa ženskim likovima. Jednostavno, oni nemaju blage veze o tome kako je živeti bez privilegija koje oni imaju, pa je stvarno šteta što im bar jednom godišnje neko ne da primer dugo ućutkivane i zanemarivane istine.
Postoji li neki film koji ove godine nije bio nominovan, a po tvom mišljenju je trebalo da bude (u bilo kojoj kategoriji)?
Nenad Tesla: Žao mi je što Izvinite, nismo Vas našli (r. Ken Louč) nije bio nominovan za nekog Oskara. Mislim da ima mnogo kvaliteta zbog kojih zaslužuje pažnju.
Stefan Ivančić: Verovatno mnogo filmova nije nominovano, a trebalo bi. Najočigledniji primer je Uncut Gems braće Safdie. Dodao bih i Babyteeth, mada pretpostavljam da taj film nije još bio u distribuciji u SAD, pa ne može ni da bude nominovan. Voleo bih i da je srpski kandidat ušao barem u uži izbor od 10.
Svi nominovani u kategoriji za najbolju sporednu mušku ulogu imaju preko 50 godina. Ima li mesta za mlade glumce u Holivudu? Kao mlada rediteljka, kako ti biraš glumačku ekipu, te da li godine i iskustvo imaju bilo kakvog uticaja na tvoj odabir?
Tamara Broćić: Ne pratim dovoljno Holivud, lakše mi je i tačnije da govorim iz iskustva, ali ono zavisi i od mojih afiniteta – ja volim da radim sa mladim ljudima, jer trenutno imam potrebu da pričam takve priče, a zanima me i rad sa naturščicima. Meni su, recimo, čak i na našem području retko izazovni za rad (a i za gledanje) „renomirani“ glumci, jer mi je teško da se odvojim od činjenice da su upravo – glumci. Kao da se nekako izližu od gledanja.
Glumci nominovani za najbolju mušku sporednu ulogu
Prvi put je Oskara za najbolji film dobio film koji nije na engleskom jeziku, možemo li to smatrati istorijskim trenutkom u filmskoj umetnosti?
Mina Milošević: Pa možemo, i bilo je krajnje vreme da se malo maknu granice kolonijalističke filmske misli, mada i dalje to nema nikakve veze – filmovi iz kapitalističkih centara će svakako pokupiti nagradu uvek.
Ekipa filma Parasite, koji je osvojio Oskara, postavši prvi film koji je osvojio i glavnu nagradu i nagradu za najbolji film na stranom jeziku
Za kraj, šta su za tebe bila najveća oskarovska razočarenja, a šta iznenađenja (ako ih ima)? Da li si imao / imala nekog favorita?
Stefan Ivančić: Moj favorit je bio Parazit, i on je i najveće iznenadjenje ove godine. Iako su se mnogi nadali, mislim da niko nije očekivao da će jedna tako konzervativna i nazadna institucija kao Američka akademija nagraditi korejski film.
Mina Milošević: Nisam pratila dodelu Oskara, samo sam pogledala listu dodeljenih nagrada sutradan, jer bih u suprotnom morala mnogo više energije da uložim da pohvatam u razgovorima ljudi oko mene ko je šta dobio. Bezveze mi je što je jedan tako defetistički film kao Parazit dobio nagradu za najbolji film i režiju, pored jednog revolucionarnog Džokera. Nema smisla. Mada šta drugo očekivati od dodele Oskara? Moj favorit je bio Džoker, naravno, i kao događaj godine mi je što je neko napravio tako lepu subverziju u DC Komiksu i što su snobovi i eksploatatori kakvi se viđaju na dodeli Oskara primorani da gledaju jedan tako potresan film o problemima radničke klase i o gnevu koji takvi problemi pravedno podstiču, i koji ima revolucionarni potencijal, što se već vidi na ulicama Pariza, gde vatrogasci protestuju sa Džoker – maskama iscrtanim na licu.
Vida Davidović: Ove godine sam prilično zadovoljna. Parazit je bio moj apsolutni favorit i jako sam srećna što je tako dobro prošao. Rene Zalavanger u ulozi Džudi Garlend nisam gledala, ali čini mi se da su dodjelivši njoj Oskara ispunili samo jednu od svojih konstanti – davanje Oskara za najbolju glavnu žensku ulogu glumici u biografskom filmu. Mislim da je Skarlet Johanson za Marriage story mnogo više zaslužila nagradu.
Autorka teksta: Teodora Marković
0 Comments