fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Paranoja u Las Vegasu slavi 25 godina halucinogenog tripa

Pre četvrt veka prvi put smo čuli rečenicu „We were somewhere around Barstow on the edge of the desert when the drugs began to take hold” i progutali tu pilulu zvanu „Fear and Loathing in Las Vegas“ i evo - ne pušta nas još od tad

22. May 2023

Tamo nekad početkom veka (volim da koristim ovu kovanicu, zvuči kao da je bilo baaaaš davno) često bih od ortaka dobijao poziv: „E, ajmo do mene da uživamo u zelenom derivatu konoplje koji će u budućnosti dekriminalizovati pola sveta i gledamo Paranoju u Las Vegasu“. Kao svojevremeno gledanje Čarobnjaka iz Oza ili slušanje albuma The Dark side of the moon, ili obe stvari u isto vreme, tako je i kultni film reditelja Terry Gilliama iz 1998. godine postao secret handshake (dobro, ne toliko secret) omladine na prelasku u dvadesete godine koji su voleli da imaju i psihodeličan sadržaj pri sebi dok uživaju u lakim drogama.

„Američki san“, kao kovanica iz pop kulture, danas, 2023. godine, gotovo da više ništa i ne znači, s obzirom na to da su taj san sanjale sve moguće strukture i klase, uspešne i neuspešne, i svaka moguća sloboda koju su u tom snu probali da ostvare na kraju se izvitoperila u ono protiv čega su se u načelima svi ti sanjari nekad borili. Taj nihilistički odnos prema pokretaču svakog lika iz velikih američkih filmova i romana je počeo da se utemeljuje pre 50 godina, dok je Hunter S. Thompson, jedan od najčudnijih glasova novinarstva i književnosti, o tome pisao. Ipak, tad je sve to protumačeno kao drogirano baljezganje jednog ekscentrika. Pravo vreme za ove cinične teorije i priče dolazi u trenutku kad je cinizam jahao na belom konju – devedesetim godinama prošlog veka.

Ovaj film od skoro dva sata nema gotovo nikakvu radnju. Dva baš nadrogirana tipa, novinar i advokat mu (Johnny Depp i Benicio Del Toro) kreću na put da odrade nekoliko novinarskih priča, sa prtljažnikom punim raznih poznatih i nepoznatih droga, koje će u narednih par dana ubaciti u sebe, nakon čega će Dr. Gonzo sesti za pisaću mašinu i napisati nam šta on misli o dva potpuno suprotna pravca razmišljanja u Americi i njihovim „snovima i uspesima“, o konzervativnoj desnici i liberalnoj levici. Spoiler alert: ne misli dobro ni o jednima, ni o drugima.

Nikad nisam pročitao tu knjigu. Iskreno, mrzelo me je. A i film je pre ovdašnjih publikacija iste došao do mene. I sam film nije najlakši zalogaj koji ćete probati, iako njegov raspojasan stav i šarenolikost možda sluti drugačije. Uvek sam zamišljao – ako mi je monolog Džonija Depa ponekad nejasan, kako li bi tek to napisano izgledalo od original Gonzo novinara koji svaki taj trip i proživljava? A i o samoj knjizi govori dovoljno to što su dvadesetak godina pokušavali da od nje naprave film, i kako bi se ko dohvatio, opekao bi se kao da je uhvatio vruću ringlu na šporetu i pobegao bi glavom bez obzira.

Tako da, za ovako lud predložak, bio je potreban i kompletan ludak da bi se cela priča razvila. A gde ćete većeg ludaka od Montipajtonovca? Teri Gilijam na vrhuncu karijere i zaleta snima filmove koji su pridobili i publiku i kritiku, i gotovo uvek ima velikog protivnika u studiju koji mu daje pare na kašičicu. Od 1985. pa do 1998. redom snima filmove – Brazil, The Adventures of Baron Minhausen, The Fisher King, i 12 Monkeys. Svaki od ovih filmova bio je pakao za snimiti, ali je i svaki dobio svoje mesto u istoriji filma, i gomilu odanih fanova koji znaju svaku scenu napamet. Paranoja je u tom nekom smislu bila kruna karijere. Kruna puna trnja i bodlji.

Posle mnogih menjanja scenarija, otkazivanja studija, raznih peripetija, zakulisnih radnji, teranja glumaca sa seta i vraćanja, svađanja reditelja i studija i ostalih divota, dobili smo kultni stoner klasik. Pored neuhvatljive radnje i halucinogenih dijaloga, Gilliam je u saradnji sa direktorom fotografije napravio i autentično vizuelno delo. Nikola Pekorini je pozvan upravo zbog svojih inovativnih zahvata u dotadašnjoj karijeri. Njih dvojica su osmilsili da se i sam izgled filma menja, kako naši junaci menjaju opijate koje koriste.

Prema Gilijamovim rečima, cilj je bio da je u početku sve brzo i zabavno, a da onda, kako vreme ide, postaje sve sporije i nepodnošljivije, i publika želi da pobegne, ali ne postoji izlaz, pa su tako i filmski objektivi menjani, boje, dubina i širina slike, zavisno od toga da li su naši heroji bili na meskalinu, etru, ili LSD-u.

U svakom slučaju, hteo to ili ne, ovaj film je uradio više za popularizaciju lakih oblika narkomanije, vikend drogiranja, nego bilo koji drugi anti-junkie film (Trainspotting, Requiem for a Dream, Mi deca sa stanice Zoo), jer se on u načelu ne odriče onoga što njegovi junaci konzumiraju. Za razliku od navedenih popkulturnih dela, gde su likovi mahom mladi izgubljeni ljudi koji u svojim lutanjima skrenu s puta, ova dvojica magaraca su odrasli ljudi sa ozbiljnim poslovima (advokat i novinar).

Citat kojim film počinje: „He who makes a beast of himself gets rid of the pain of being a man“ je na neki način sve što treba da znamo o odnosu prema drogama svih onih koji su radili na ovom filmu. Njih dvojica su pomahnitale zveri, ali i takvi uspevaju da spoznaju truli sistem izgrađen na zabranama i rigoroznosti jednih, i uživanjima i glupostima drugih.

Džoni Dep je, ako to smemo danas da kažemo nakon svih stvari koje su desile, ostvario jednu od najboljih uloga svoje karijere. Bio je blizak prijatelj sa Hanterom S. Tompsonom, pratio ga je svuda, skidao njegov govor i hod, nosio njegove stvari. Postao je on, toliko da je i ćudljivi Tompson bio zadovoljan kako je sve ispalo na kraju. Tompsona je neku deceniju pre toga igrao i Bil Mari u filmu Where The Buffalo Roam. Jedini savet koji je Mari imao da kaže Depu je da brzinski nakon Paranoje uleti u drugi lik i uradi nešto dijemetralno suprotno. Mari to nije uradio u svoje vreme, zbog čega su mu deset godina kasnije davali da igra slične likove.

Dvadeset pet godina kasnije, film je ostario onako kako Dep izgleda tokom celog ovog filma. Proćelav, u havajskoj košulji, dok puši na muštiklu – nije baš prizor koji je za svačije oko. I oni kojima iz ličnih iskustava nije poznat state of mind koji Dr Gonzo proživljava tokom filma, okarakterisaće ga kao najobičnije trabunjanje dopingovanog tipa. Ipak, kako nekad, tako i danas, kad razmaknete tripove, ljude guštere i izgled lika koji prodaje semenke na utakmicama prigradskih fudbalskih liga, čeka vas bistro oko i čista misao, koje nije uspeo da pomuti nikakav etar i meskalin.   

Preporučeni tekstovi

40 godina davljenja

40 godina davljenja

Ovih dana slavimo bitan jubilej najbolje komedije strave i užasa sa ovih prostora – Davitelj protiv davitelja

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *