Kad se priča o najboljim i najuticajnijim serijama svih vremena, mahom se isti naslovi pominju. I to s pravom, naravno. Ipak se nije mnogo više dobacilo od Sopranosa, realističnosti serije The Wire, loženja i osuđivanja Voltera Vajta, ili ako pređemo na nešto komercijalnije tlo, uzbuđenja i misterije koje su donele prve sezona Lost-a. Sve je to doprinelo konstruisanju snažnog utiska koji će dobiti ime Golden Age of Televison, iliti kako danas ljudi vole da kažu – Prestige TV.
Međutim, kad smo na tom komercijalnom terenu, zanemaruje se jedna serija zbog svog lakšeg sadržaja, ali takva kakva je, nametnula je određini način narativa budućih serija, i u mainstream televiziju na mala vrata uvela alternativnu i nerd kulturu. U pitanju je teen sapunska opera The O.C. koja je emitovala prvu epizodu pre 20 godina, 6. avgusta 2003. godine.
Za početak, ništa novo nije prikazano što već nismo videli, a opet je sve delovalo drugačije i sveže. Gledajući danas neke od ovih epizoda, iako je prošlo dvadeset godina, neki likovi, zapleti, a bogami i moda, deluju kao da su se desili na drugoj planeti. U interesantnom miksu onoga što smo već možda videli (ako smo gledali) u serijama poput Beverli Hilsa, sa malim začinjavanjem zapleta iz Karate Kida, pratili smo kako jedna bogata porodica usvaja dečaka poput šteneta iz prihvatilišta, i razmišlja da li će ga ostaviti da živi sa njima ili će ga vratiti nazad kod šintera. Naravno, kako to obično biva, naš dečko, Rajan (Ben McKenzie) je grub, ćutljiv, velikog srca, zaljubljive prirode, u svom novom bratu (Adam Brody) pronalazi novog najboljeg prijatelja, u novim roditeljima (Peter Gallagher i Kelly Rowan) one prave koje kao da nikad nije ni imao, a u komšinici (Misha Barton) ljubav svog života.
Naravno, tu su mnoge peripetije i problemi, zapleti, ljubavni trouglovi, četvorouglovi, dodekaedri, i sve ono što privlači masu publike ka ovakvim teen sadržajima, s tim što se ovde krio mali tvist, makar u prvoj sezoni, dok je još glavni autor Džoš Švarc mogao da slobodno vozi svoje zamisli. Postavljajući u centar pažnje nešto skromniju porodicu sa dve noge na zemlji u bogataško naselje kao što je Orange County, serija je uspevala donekle i da se pozabavi kritikom više klase plastičnih porodica Kalifornije, sa akcentom na deci. Ovde srednjoškolci vuku kokain, golišavi su i gube nevinost već u ranim razredima, a probleme rešavaju uglavnom tučom. Okej, kako sam ovo sad napisao, svestan sam da deluje, za nekog ko nije gledao seriju, da je The OC bliži, na primer, domaćem filmu Klip, nego seriji Neki novi klinci, što nije baš istina, ali da je oštrica kritike bila nešto britkija nego u svim kasnijim i ranijim tinejdž epopejama – jeste.
Ipak, tajno oružje cele serije, i ono što je zakucalo mnoge za male ekrane, pogotovo one koji su do tad apsolutno prezirali sve što je imalo veze sa rečima teen, soap i opera, bio je lik pod imenim Set Koen (glumio ga je tad dečko koji obećava, Adam Brody). Jedino „regualrno“ dete porodice Koen do dolaska Rajana. Set je štreber, u svom svetu stripova, filmova i indie rok muzike. Sve tri navedene opcije biće jako važne za dalje praćenje serije, jer je njena popularnost poslužila kao dobra reklama za jedan potpuno novi svet.
Sa druge, nešto emotivnije strane, pored investiranja u ljubavne veze izmišljenih likova, ova serija je pružala i uvid u mušku perspektivu porodičnih i prijateljskih odnosa, pokazanu kroz bratsko-prijateljsku vezu dvojice glavnih likova, ali i budnog oka oca koji je moralni kompas cele serije. To je očigledno ono što je bilo potrebno, muška perspektiva na još jednu temu u pop kulturi, hehe.
S početka ovog veka, dolazi do probijanja nerd kulture u medije. Broj ljudi koji su spremni da odu i pogledaju Gospodare Prstenova ili Harija Potera prelazi milion, a saldo na računu mnogo više. Neko sa TV mreža je uvideo potencijal da ovakvi likovi mogu da im donesu ono što svi žele, novac i pažnju. Tako je Set Koen (za kog je više puta kreator serije potvrdio da je rađen po njemu) doneo tu pažnju, ali jedne drugačije grupacije koja je oduvek bila autsajder u tom svetu. Set je slabašan, ali brz na jeziku i pop-kulturnim referencama, zbog čega je osvojio u tom trenutku čitav svet sa meta-komentarima na zaplete u samoj seriji, koji nam crtaju pouku i poruku i prenose šta je pisac hteo da kaže.
A pitajte bendove poput Death Cab for Cutie, The Killers, Bright Eyes, Thrills koliko im je značilo to što bi ih ovaj lik samo nejmdropovao u seriji, koliko im je slušanost skočila zbog toga. Kasnije su i mnogi od njih zabeležili pojavljivanje, odsvirali koju pesmu, a i tukli se oko tog prestižnog slota. Njegova veza sa lepoticom Samer (koleginica mu, i kasnije devojka u privatnom životu, Rachel Bilson) dala je lažnu nadu mnogim štreberima da će i oni nekad dokukumavčiti lepu devojku iz odeljenja na koju se lože. Ne moram da naglašavam kako su se ti snovi završavali.
Ovo je dovelo i do estradizacije cele priče, pa je svaka Paris Hilton trenutka stavila naočare bez dioptrije i glumila nerda, ali hajde, fokusiraćemo se samo na lepa sećanja. Brodi nikad nije uspeo da ponovi ovako veliki i ikoničan lik, iako su ga mnogi novinari tog vremena zbog njegove prijatne spoljašnjosti i šarma nazivali novim Tomom Henksom. Njegova priroda van serije je očigledno više bila stonerska, pa se ni on nije mnogo cimao, a kad se cimao, izabrao bi osrednje ili loše projekte. Poslednjih nekoliko godina glumio je u par indie ostvaranja sa dobrim ocenama, a u poslednjem gde smo ga gledali, serija Fleishman Is in Trouble, bio je odličan kao jedan od sporednih likova, tako da, ko zna – možda još ima nade za njega.
Jedna od glavnih zvezda trenutka je bila i Miša Barton, manekenske lepote, prava predstavnica popularne cice sa prelaska vekova. Ne mnogo velikog glumačkog talenta i burnog privatnog života. Sa naslovnica tog vremana nije mogla da se skine ni ona, ni Lindzi Lohan, ni Tara Rid. Zbog brzog života, sredine, holivudske mašinerije koja je mlela, a za koju danas nakon me too pokreta znamo i detalje, i kako i koliko, opatilo je najviše mentalno zdravlje gotovo svih njih, pa se danas retko pojavljuju u bilo kakvim projektima.
A sve je počinjalo sjajnom špicom, koja se sastojala od klasičnog predstavljanja glumaca, ali i pesme koja je ostala za sva vremena. Sad već potpuno zaboravljeni Phantom Planet odsvirali su sjajan klavirski rif, a onda i zapevali California here we come. Sama pesma je trebalo da predstvlja Rajanov pogled na život i na svet koji, iako je živeo u Kaliforniji (izvesni grad Chino) nije ni osetio to dok se nije preselio u okrug pomorandži. Takoreći, bio je u nekom Mladenovcu ili Lazarevcu, dok ga nisu doveli da živi na Dedinju. Možda i najprepoznatljivija rečenica prve sezone, Welcome to The OC, bi*ch, čuje se pošto Rajan popije dobre batine od zlih vaterpolista. Da, u ovoj seriji vaterpolisti su zli, i suštinski glavni negativci prve sezone.
Da li je bilo potrebno da slušate Death Cab For Cutie, igrate D&D i ložite se na kritiku visoke klase u Americi da biste voleli ovu seriju? Svakako da ne. Gomila devojčica su paralelno gledale The OC i bilo koju tursku, hrvatsku ili špansku sapunicu, bez ikakvih problema, i apsolutno im nije bilo bitno šta ovaj mali plačljivi kovrdžavi kuka. Sa druge strane, uvek ste mogli da budete cinik koji ne podnosi celu ovu sapunsku priču sa tridesetogodišnjacima koji glume šesnaestogodišnjake bez iskrenih emocija i sa lošom glumom koja glorifikuje isprazni život američke tupe omladine, ali vi ste onda sigurno i srce i duša svake žurke, i sto posto mnogi zbog toga vole da popiju pivo sa vama petkom uveče.
Prva sezona je imala 27 epizoda, i iz ove perspektive, izgleda kao da je tri sezone spakovano u jednu, a mnogi likovi i radnje su već potrošene do početka druge sezone. Od 2004. pa do njenog kraja 2007. smo imali sve one zaplete, kao i u svakoj drugoj sapunici. Muvanja svakog sa svakim, navlačenja i skidanja sa droge i alkohola, smrt glavnih likova, velike romantične poteze i dodavanje novih likova koje niko nije voleo. Ako danas bacite pogled na TV, naći ćete sigurno nešto slično ovome, što ćete u startu odbaciti kao mlako, glupo i neinteresantno, kao što su i stariji od vas, koji su se sekli na Beverli Hils, odbacili The OC.
The OC se nikad nije pretvarao da je nešto što nije, zabavna tinejdžerska serija, sa oštricom koja je tupela, naravno, kako su veće pare uletale, a glumci postajali sve veće zvezde. Ipak, za mnoge od nas koji smo serije gledali na TV kanalima, a ne na striming platformama, postoji u sećanju još uvek onaj magičan momenat kad se vratiš kući posle škole ili predavanja, a na nekoj Prvoj ili HRT 2 te čeka zvuk klavira koji te zove u Kaliforniju na 45 minuta.
0 Comments