U moru sunca
Kroz zatamljena stakla
Gledam tvoj vragolasti ples sjaja
Pružam ti svoje ruke i ne pitam
Kuda me to vodiš
Gde li te to pratim
Tvoja toplina me obasipa
A čestice svetlosti miluju mi lice
Po vrhovima prstiju rasipaš mi svoje šljokice
Toliko sjajne da zatvaram oči
A ipak, u svoj svojoj silini i moći
Dubina je tako blizu
Osećam jezu na nogama dok klizim po površini
Udaljavaš se svakim trenom
Kradući poslednje atome vreline
Prepuštaš me hladnoći
Kao da ti naša igra baš ništa ne znači
I da tvoj poziv nije bio meni upućen vapaj
Vraćam se starim navikama
Lebdim negde na sredini podnošljive zime
I još neipitanih ledenih dubina
Pitam se zašto tako nemarno deliš svoj dar
Kada ćeš se jednako brzo povući
Jesu li tvoje namere zaista okrutne
Ili je u našoj prirodi da u svemu vidimo večnost
Anđelija Stančulović je rođena 2003. godine u Nišu, a trenutno studira Digitalne umetnosti u Beogradu. Pisanje je volela oduvek, iako mu se ozbiljnije posvetila tek na kraju srednje škole. San joj je da postane spisateljica. Inspiraciju pronalazi u prirodi oko sebe i ljudskom umu. Osim toga, uživa u plesanju baleta, čitanju, crtanju, kao i učenju stranih jezika.
Ilustracija: Marija Ognjanov
Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]
0 Comments