Dani bez imena
Brišu se granice između svesnog i nesvesnog.
Udišem radost umesto vazduha, pluća mi se pune euforijom.
Već zaboravljam gde sam ostavila cipele.
Brišu se granice između dana i noći.
Živim budućnost sada, a prošlost me podseća da sam jedno obično grešno biće.
Čekam još jedan dan bez imena, dan smeha i suza radosnica.
Dan rumenog neba.
Dan topljenja u vazdušastim zagrljajima.
Dan sunca i gorućeg asfalta.
Dan prvi, treći, peti.
Dan koji se ne broji.
Dan koji se nikako ne zove.
Dan koji će da se potroši i prođe.
Iza ugla mašu deca-osmesi sa listom novih dana koje ću sama izabrati:
dani zadovoljstava, dani ljubičastog, dani kreveta, stolica i fotelja.
Satovi kucaju u svojim kutijama i žive život koji ne možemo da razumemo
i u odnosu na koji uvek kasnimo ili žurimo.
Skoro da sam sigurna da je uhvatljivo samo ono o čemu maštamo:
dani bez imena, bez početka i kraja.
Dunja Savić (1995) je počela da piše poeziju u srednjoj školi. Suret sa poezijom Crnjanskog i Bodlera, a zatim i soneti Šekspira isnpirisali su je da sama oblikuje reči u stihove. Njena poezija ugledala je svetlost dana odnosno noći u okviru pesničkih večeri Poezina, da bi potom Himna vinjaku – prva ljubavna pesma, bila objavljena od strane Rukopisa 42 iz Pančeva. Master rad u nastajanju takođe je indirektno okrenut poeziji, tačnije njenom prostiranju kroz elektronski medij muzike Svetlane Savić. Osim toga, od ove godine zanima je i komponovanje muzike za pesme.
Podstičemo vas da ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]
0 Comments