Sećanje po junu
Strah me jer se bojim.
Prolazim češljem po koži
tražeći par krpelja u umu.
Smrdim na bol i ugašenu sveću,
majka ih subotom kupuje na buvljaku:
i bol i sveću.
Sunce zalazi u liku Saturna,
miriše na sveže kifle i irise
u poljskim dubinama tišine,
raj smo već prošli, a nisu nam rekli
šta iznad neba raste.
Boji li se strah na toj visini?
Ne radujem mu se više,
nebu,
Suncu,
ni sladoledu od vanile –
mada njemu nikad i nisam.
Kao ni danu dok ne pocrveni,
ni noći dok ne požuti.
Živi ljudi su mrtvi,
a mrtvih nema,
samo koreni i plastičan cvet.
Sestre; jedna drugoj
slike videti neće,
bledi glas i nem motiv
za postojanje.
Sećanje na jun,
na lan i velike kiše,
dolazi sa mirom i zracima sunca.
Ne dolazi.
Uz mlitave grudi prislonim hleb
i zaspim.
Nevena Nikolić (25.12.2001), studentkinja je Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Njena inspiracija su snovi, čovek i svemir; njihov razvoj od nastanka do smrti. Opisivanje sila – neba i mora, i nemiri koji nastaju u neposrednom dodiru dve moći su joj izazovi za pisanje. Svoje male stvarnosti sakuplja u beleškama na telefonu, u par ciklusa koji najavljuju zbirku pesama – nadamo se uskoro!
Ilustracija: Marija Ognjanov
Podstičemo vas da ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]
0 Comments