Jutrenje
Okrilje jutra u ratu
sa noći za davno umrtvljenim
danom;
krug je začaran.
Mirno, tiho, jeza se sa prvom
maglom spušta;
nudim ti bol promrzlih ruku
i par kapi suza što
vetar ih nosi.
U izmaglici naslikan
lik – tražen!
Odbegli od zakona noći,
moći otrovne, obmane
misli posednutim kraljevstvima
iluzije;
opijeni, remozavisnici
love ga.
San ga mami.
Ko je on?
I ko smo mi?
Bežimo tvrdjavom ogolelih
zidina – ne gledaj dole!
Beže od nas pogledi, svetla i
padine pesničkih
slika.
Ako pogledaš, nestaćeš
na trenutak, možda dva,
možda zanavek.
Ako pogledaš,
ako oslusneš,
ako udahneš,
neće te biti.
Obelodanjen san vapi
za počecima ranjenih
sećanja na spokojno usnuli
mesec.
Meseca već dugo nema.
Budnosti je kraj.
Odosmo tamo, tamo odakle
dolaze.
Jurismo san.
Nevena Nikolić (25.12.2001), studentkinja je Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. Njena inspiracija su snovi, čovek i svemir; njihov razvoj od nastanka do smrti. Opisivanje sila – neba i mora, i nemiri koji nastaju u neposrednom dodiru dve moći su joj izazovi za pisanje. Svoje male stvarnosti sakuplja u beleškama na telefonu, u par ciklusa koji najavljuju zbirku pesama – nadamo se uskoro!
Ilustracija: Marija Ognjanov
Podstičemo vas da ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]
0 Comments