Poezija utorkom: Nevena Tošić

Te kovrdže crne na potiljku nisu tvoje
I to nisi ti
No roditelji moji
Duhovi
Dedovi
I praoci

Vekovi patnje i prah od radosti
Mašte nesalomive i divlje
I života teških
Stravičnih i jakih
Ponosnih
Hercegovačkih

I te oči tamne ne pripadaju tebi
To u oca gledam
Toplog i silnog
Grubog i nežnog
Grešnog
Jedinog

I kada srce uzlupa se jako
Od senke i stasa koje su tvoje
To oca moga čekam već neko vreme
Da oprosti mi grehe moje
I svoje
Krvave i bolne

I te ruke spretne i prsti dugački
I zagrljaji kojih nema
To sam oca svoga dugo tražila
Grlila me je njegova tiha
I tužna sena
A ne ti

I što te nikada bilo nije
To mi oca nema
Ima već vreme kako mu glas čula nisam
Sve dok zaspala sam snom opojnim
Plavim i slobodnim
Uplovila u svet sena

Oci moji
Dedovi
Roditelji
Svetlosti kostiju hranile su me
Kamenjem i zemljom hladnom
Što na mrtve miriše
Spokojnom i poznatom

I ne zanosi se
Tragove ostavio nisi
Ti si bio most kojim snažno gazim
Da stigem do grobova njihovih
Razbacanih
Da se krv krvi vrati

Nevena Tošić rođena je u Beogradu 1989. godine. Diplomirani je Pedagog i Specijalista ljudskih resursa u IT industriji. Takođe je i edukant Konstruktivističke psihoterapeutske škole, a uskoro i terapeut pod supervizijom. Međutim njena najduža karijera jeste karijera snevača i maštara i neumornog istraživača prošlosti, nepreglednih prostranstava sećanja, onozemaljskog, neumitnosti smrti i neminovnosti patnje. Njene pesme odrazi su dubokih rana, koje nekada više, nekada manje sistematično vida, a često inspirisane i srpskim narodnim folklorom, čiji je zaljubljenik. Ukoliko se iz napisanog ne naslućuje, ona je i nepopravljivi optimista.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]