Poezija utorkom: Nevena Tošić

Kada bi me video
Nikad ne bi rekao
Da su ove moje ruke
Gromovnici
Stvore, pa razruše
Neguju, pa unište
Vatrom i ognjem silnim
Toliko su mršave

Kada bi me video
Nikad ne bi rekao
Da se moja duša cepala
Iznova i iznova
Topila u krugovima Danteovim
Vrištala sa cvatom svakog proleća
Toliko je naizgled tanana

Kada bi me video
Nikad ne bi rekao
Da su moje oči sa smrću igrale
Na smrt mirisale
I smrću se sladile
Kao srnine su

Kada bi me video
Nikad ne bi rekao
Da je moja koža pucala po šavovima
Lepila sam je bosiljkom i majčinom dušicom
Ručno ušivala
Presađivala
Toliko je mekana

I hajde
Uhvati me za ruku
Slobodno
Neću se raspasti
Moje su noge korenje hrastovo
I vučji kas zemljani
Večni

Nevena Tošić rođena je u Beogradu 1989. godine. Diplomirani je Pedagog i Specijalista ljudskih resursa u IT industriji. Takođe je i edukant Konstruktivističke psihoterapeutske škole, a uskoro i terapeut pod supervizijom. Međutim njena najduža karijera jeste karijera snevača i maštara i neumornog istraživača prošlosti, nepreglednih prostranstava sećanja, onozemaljskog, neumitnosti smrti i neminovnosti patnje. Njene pesme odrazi su dubokih rana, koje nekada više, nekada manje sistematično vida, a često inspirisane i srpskim narodnim folklorom, čiji je zaljubljenik. Ukoliko se iz napisanog ne naslućuje, ona je i nepopravljivi optimista.

Ilustracija: Marija Ognjanov

Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]