Reči
Krijem ispod noktiju kada njima grebem svoju suvu kožu
Jer kako da ti kažem?
Da je kiša samo laž
A povratak nepovratan
Ali nije bitno
Jer ja ja
Se trkam s putom
I i preskačem trolejbuse i kradem gume
Samo da se stignem
Ali to ne uspeva
Ali nije ni bitno
Suze
Vraćam unutar nek hlade divlje zveri tamo
Gde kročim samo kad udes sročim
Malo krvi neki osmesi i puno života
Ali ni to nije bitno
Jer ja ja
Bih da se sklonim u tuđe lice
Koje upozno nisam
Ali slutim te oči i taj nos
Kad me stigne metak pre nego zatvorim oči
Ali ni to nije bitno
Jer ja ja
Ću jednog od ovih dana
Uzeti te reči
I gurnuti ih duboko
Duboko
Pa nek se onda desi udes
I nek kipti moje kivno oko
– Mislim da ću umreti pre nego progovorim
Petar Đapić rođen je 2003. u Beogradu, i trenutno je maturant. Poezijom se bavi poslednjih par godina i uglavnom piše u tri ujutru kada ne može da spava. Misli da je iskreno zavoleo poeziju nakon što je počeo da čita Popu, ali smatra da je veliki uticaj na njega ostavio i Dejvid Linč sa svojim filmovima. Pored književnosti posebno ga interesuju društvene nauke, film i politika. Planira da upiše Filozofski fakultet u Beogradu.
Ilustracija: Marija Ognjanov
Podstičemo vas da nam, ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]
0 Comments