Šamar
Ponovo kiša šamara krovove
Hladnokrvno i ravnodušno
Poput ruke koja drži pendrek
Oluci su olubljeni i izubijani
Kao neki ljudi željni slobode.
Više me ništa ne brine.
Ne pratim dane
Ustajem, kuvam kafu, čitam vesti
Haotično prelazim iz prostorije u prostoriju
Čisto da pobegnem od sebe
Ali nikako ne uspevam da se ostavim u sobi
A da ja produžim dalje kroz život
Mimo sebe
Bilo bi bolje, efikasnije i žustrije
Ovako se uvek kočim
I pravim teška sranja
Sa kojima ne mogu izaći na kraj
Ja sam šarlatan, tužni klovn bez maske
Imam jedno jedino lice
I prihvatam da budem kriv
Snosim posledice za sve što se dešava.
Ostaje mi samo kiša
Koja izgleda ima kad da stigne
Da i mene pošteno išamara.
Stefan Kirilov rođen je 1996. u Vršcu gde je i proveo najveći deo svog života. Objavio je zbirke poezije: Sve je baš lako (Presing izdavastvo 2017), Pion sa margine (Nova poetika 2018), Raštimavanje (Nova poetika 2019) i roman Napuštajući Vetrograd (Nova poetika 2020). Pesme je objavljivao u časopisima Blacksheep.rs, insp, Outloud, Džabaletan. Trenutno živi i radi u Beogradu. I dalje misli kako će saosećanje jednom spasiti svet.
Podstičemo vas da ukoliko i sami pišete poeziju ili prozu, pošaljete nam svoje radove na našu mejl adresu: [email protected]
0 Comments